ДРАГАН ПОПОВИЋ: ИСТОРИЈСКИ РЕВИЗИОНИЗАМ ВЛАДИМИРА УМЕЉИЋА

Реаговање поводом текста Владимира Умељића објављеног на порталу „Јадовно 1941.“ 17. фебруара 2022. под насловом “Дубока раскољеност и трагични усуд Милана Недића“.

         У једном преопширном и крајње контроверзном прилогу В.Умељић је покушао да расветли историјску улогу генерала Милана Недића током Другог светског рата. О низу његових опсервација и неутемељених закључака може се водити озбиљна стручна расправа. Ми смо издвојили онај део који је од посебног значаја за очување српског националног интереса и утврђивање историјске истине о председнику Владе националног спаса.

НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима.

         Владимир Умељић је посебно осудио „сарадњу Милана Недића са немачком силом и његово саучесништво при немачком геноциду над Јеврејима и Ромима,као и при масовним стрељањима српских талаца у Крагујевцу“. Он је „дискриминаторски“ однос према Јеврејима и Ромима покушао да илуструје једним примером који се тиче спасавања појединих чланова породице и фамилије писца и сликара Војислава Лубарде. Наиме, Умељић је, ослањајући се на Лубардину исповест истакао да су српски „колаборационисти“, војници генерала Милана Недића жртвујући се помогли да група Срба са Лубардом, бежећи од окрутних усташа, пронађе свој спас у Србији, на другој обали Дрине. Умељић је посебно нагласио да је приликом акције спасавања и „један од Недићевих војника погинуо“. Наведени случај је Умељићу послужио да критички укаже на „селективну хуманост“ Милана Недића и његових органа власти. Уосталом, та „хуманост, која долази у горњој исповести Војислава Лубарде, апсолутно је заказала у случају нацистичких прогона Јевреја и Рома као и у случају масовних убистава српских цивила…“, закључио је на крају В. Умељић.

         Дуги низ година другосрбијанске перјанице попут Л.Перовић, Д.Стојановић, Б.Прпе, Б.Србљановић.., упорно оптужују М.Недића и Владу националног спаса да су заједно, са нацистима учествовали у Холокаусту и Порајмосу (Самударипен). Нема сумње да је иза ових, злонамерних оптужби, прикривена намера српских аутошовиниста да преко ратне улоге М. Недића оптуже српски народ за учешће у геноцидном страдању Јевреја и Рома.

         Другосрбијанске намере и циљеви прецизно су формулисани у Извештају Хелсиншког одбора о Србији за 2006 годину. У одељку о антисемитизму истиче се да су при „масовном уништавању Јевреја у Србији окупационим властима помагали Недићева Влада националног спаса, љотићевци, жандармерија и специјална полиција… (И.2006,с.35)“. Према наводима Ј. Алмулија наведене констатације, о учешћу Србије у геноциду, Хелсиншки одбор је послао на електронске адресе милион установа и организација у 150 земаља. На оптужбе Хелсиншког одбора Соње Бисерко реаговао је Јаша Алмули, публициста и новинар, човек који је написао пет књига о Геноциду и Холокаусту, осведочени пријатељ српског народа, разорним текстом у Политици („Неистине на милион адреса“,14. јануар 2008). У свом одговору, Алмули се превасходно позива „на истраживања Савеза јеврејских општина, сведочанства преживелих српских Јевреја, као и на дела јеврејских иторичара у иностранству“. Сви документи недвосмислено потврђују да „су  једино немачки окупатори одлучивали о уништавањуЈевреја у Србији“. “Квислиншки режим и формације набројане у извештају Хелсиншког одбора имали су само споредну улогу“. Морам да разјасним да „ја не браним Недића нити његов режим већ оклеветану Србију борећи се увек против ревизије историје холокауста“.

         Када је Јаша Алмули говорио о истраживањима Савеза јеврејских општина Југославије превасходно је мислио на свеобухватну студију Савеза из 1952 .- Злочини фашистичких окупатора и њихових помагача против Јевреја у Југославији, у којој су изнети детаљи о фашистичким зверствима у годинама 1941-1945 и монографски рад -Споменица 1919-1969. У публикованим књигама Савеза не наилазимо на оптужбе и доказе о учешћу М.Недића и Владе националног спаса у геноцидном уништавању Јевреја у окупираној Србији. Напротив, у Споменици (с.84) се прецизира да је „при остварењу нацистичког плана о истребљењу Јевреја, плана о коначном решењу јеврејског питања, неки од њихових трабаната,нарочито усташе и мађарски „стреласти крсташи“, као да су се такмичили у својим зверствима. У Србији, иако је она имала „своју“ (Недићеву) владу провођење мера против Јевреја задржали су Немци у својим рукама“.

         Алмули је навео и најугледније јеврејске историчаре који фигурирају као неприкосновени ауторитети и познаваоци Холокауста. Прво је указао на један есеј харвадског професора Кристофера Браунинга садржан у научној публикацији израелског меморијалног музеја Јад Вашем (свеска XV). У наведеном раду пише: “У Србији су животе одузимали углавном припадници немачке армије (Вермахта-Д.П.), а не СС (…). Стрељање је вршено под изговором одмазде за губитке нанете од стране партизана…“. И Валтер Маношек, аустријски историчар, у својој студији (Serbijen ist judenfrei) потврђује да су током 1941. сурове егзекуције вршене од стране Вермахта. Маношек, као и угледни јеврејски историчари Раул Хилберг и Пол Фридлендер које цитира Алмули не оптужују Недића и његову Владу за учешће у Холокаусту.

         У српским историографским истраживањима највећу пажњу „јеврејском питању“ посветили су Милан Кољанин („Немачки логор на Београдском сајмишту1941-1944“, ИСИ,1992) и публициста Бранислав Божовић („Страдање Јевреја у окупираном Београду 1941-1944“, МЖГ, 2012). Наведени истраживачи се слажу да су „од почетка окупације Јевреји били у немачкој надлежности“. Божовић појашњава да је окупатор приликом обрачуна са Јеврејима и њихове ликвидације главну улогу резервисао искључиво за окупаторску полицију и војску“,а Кољанин напомиње да „Недићеви органи власти нити су могли, нити смели да се на било који начин мешају као, на пример, у вези са ослобађањем Рома из логора на Сајмишту“.

         Нико до сада, од истраживача и историчара није пронашао неки документ са Недићевим потписом на основу кога би он и његова Влада могли да се оптуже за учешће у Холокаусту и Порајмосу. Божовић је у поменутој студији, после вишедеценијског истраживања изнео само три „оптужујућа“ документа од којих је један сумњиви фалсификат, а друга два иду Недићу у прилог.

         Када се Недић оптужује за „селективни хуманизам“ онда се у обзир мора узети ратна реалност. Наиме, већ током 1941. године значајан део мушке популације Јевреја и Рома страдао је у суровим талачким репресалијама. Београд, где је пре Другог светског рата живело преко 10.000 припадника јеврејског народа, већ од средине децембра 1941. остао је без главнине својих Јевреја. Током 1941. неки Јевреји су успели да пређу на италијанску окупациону зону, један део је присту-пио неком покрету отпора, а после капитулације, јеврејски официри и војници заједно са главнином Југословенске војске  спроведени су узаробљеничке логоре. Преко 5.ооо Јевреја депортовано је у Земунски логор за Јевреје (Judenlager Semlin), а веома мали број преосталих Јевреја, уз велики ризик, спасавали су пријатељски настројени Срби. Зато никога не изненађују подаци изнети у монографском истраживању Јеврејске општине Земун где је јасно назначено да од балканских народа највећи број Праведника (племенити и добронамерни људи који су током Другог светског рата спасавали Јевреје) имају Срби! Током ратних дешавања, после шестоаприлског бомдардовања Београда, Срби су се крајње коректно односили према према Јеврејима и Ромима. То се може проверити преко низа веродостојних докумената. Када је реч о органима власти они су имали, као што је навео Кољанин у својој студији, далеко веће могућности да спасавају Роме. На Сајмишту је од 600 пристиглих страдало око 60 заточених Рома, а сви преостали су, захваљујући ангажовању локалних органа ослобођени из логора до средине марта 1942.

         О учешћу Недићеве Владе, у масовним стрељањима цивила,односно талаца у Крагујевцу, или претходно у Краљеву, апсурдно је и несврсисходно  расправљати! И на крају морамо посебно да нагласимо да нико од министара, из Владе националног спаса, није после Другог светског рата осуђен за учешће у Холокаусту или Порајмосу!

                                                                                                                                                                                             ДРАГАН  ПОПОВИЋ