Dragan Hamović: Jasenovac i ja

Šesti učesnik našeg virtualnog okruglog stola „Srpska kultura sećanja i Jasenovac – izazovi i odgovori“ bio je pisac Dragan Hamović. Serijal priprema Vladimir Dimitrijević.

Umesto uvoda

S obzirom na činjenicu da se tema sistema jasenovačkih logora i broja žrtava u njima ne tiče samo pojedinih Srba, nego celine našeg naroda, i da je prilikom obrade iste, veoma važno imati u vidu dijalošku prirodu potrage za istinom, naš i vaš sajt se, sa dva pitanja (1. Kakvo je mesto Jasenovca u našem istorijskom pamćenju? 2. Šta mislite o najnovijim polemikama oko broja žrtava u jasenovačkom sistemu logora?) obratio nizu intelektualaca sa molbom da na njih odgovore.

Ponavljamo: „Stanje stvari“ neće ulaziti u lične polemike i nadgornjavanja, nego će visoko držati zastavu načelnosti i svesrpskog interesa, podsećajući na osnovnu činjenicu: Velikomučenički Jasenovac ne treba da nas razdvaja, nego da nas, u Hristu i Nebeskoj Srbiji, spaja.

Dragan Hamović: Sonet umesto odgovora na pitanja / Jasenovac i ja

Nisam ni pomišljao da se Jasenovac može smestiti u sonet. Još manje da ću to lično učiniti. Onakvu bezmernost i rđavu beskonačnost događaja, u četrnaest redova. Ali, čestit čovek nije mogao ni poverovati da će ikada doći takve prilike da čitava ta četvorogodišnja neopisivost bude nasilno svođena na pogađanje o broju nevoljnih jasenovačkih žitelja. Mnogo šta je teško zamisliti. Pa i to da su inženjeri dovedeni na oglednu ekonomiju Jasenovca izrađivali projekat „najmodernijeg grada u NDH“ na mestu. Pojedini moćni inženjeri i konstruktori mogu sve šta požele.

U naše dane, po svemu izuzetne, očito su sva druga pitanja povodom Jasenovca pretresena i rešena, stavljena gde pripadaju, po meri istine i pravde – samo da se još razreže svestrano prihvatljiva brojka onih koji su onamo skončali. Budući da je taj numerički podatak ostao neusaglašen u svetu koji tako drži do preciznih brojki – a sve druge je iznose tačno utvrdio – najbolje bi bilo taj mračni teret stresti sa naših savesti i držati se evidencije ostale iza ustaške administracije poznate po svojoj akribiji, ili istraživanja preduzetih u pola veka slobodne zajednice naših naroda, na koja se toliko polagalo da potpune spiskove žrtava ni sada nemamo, ni Prvog ni Drugog rata. Samo zbog toga, bio je mogućan ovaj sonet, lirska rasprava o svrsi brojki i brojanja:

MESTO ZVANO JASENOVAC

Dozvolite malom mestu s rečju jasen u korenu
Uspomene da prevlada, silesiju osporenu.
Zašto tačka da ostane prokazana i ukleta,
Kad sve slične lišene su zloga znaka i ugleda?

Ni na zemlji ni na nebu nema tačne beležnice
Za transporte prepunjene uskotračne železnice.
Za žitelje ove tačke, neobičnog krvnog srodstva,
Prestala je i potreba pamćenja i knjigovodstva.

Čak i oni popisani nek su dublje anonimni,
Jer obrazac opet vlada kasapski i klobuk dimni.
Grad gradili, ispod zemlje, ukraj Save, grad mnoštveni,
Kulučari od imena i vremena oprošteni.

Dva imena tek da zovnem: Vladimire, Ljubomire,
Skromni odliv moje krvi, što previre i ponire.

Kako stvari sada stoje, na putu smo da poluvekovna brojčana projekcija najvećeg srpskog grada pod zemljom (uz sužitelje Jevreje, Cigane i nepoćudne Hrvate) padne u savsku vodu jer nije potvrđena imenima u dostupnoj dokumentaciji. Moj porodični udeo je npr. popisan: dva Markovića iz Zvornika, Vladimir i Ljubomir, majčini stričevi – ukoliko ne računamo hercegovačke jame kao isturene punktove futurističkog projekta što se u Jasenovcu udarnički ostvarivao.

Kao osmogodišnjak, reč Jasenovac prvi put pročitah na tek podignutom crnom mermernom spomeniku svoga dede po majci. U dnu kamena majka je dala da se urežu imena i godišta dedinih roditelja i braće, pamteći njegovu želju da ostavi ma kakav beleg o najbližima. Ostali su i fotosi majčinih stričeva, o tome sam već pisao – kako me je, recimo, Ljubomir, na slici namršten, podsećao na mene (v. Bežanijska kosa, SKZ, Beograd, 2018, str. 63–65). Rano poistovećenje, robija s koje se ne izlazi.

Među očevim knjigama istorijske tematike, našao se i zadugo jedini moj izvor neposrednih fakata o Jasenovcu. Poratno fototipsko izdanje ratne latiničke brošure „propagandnog otsjeka NOVJ“, s naslovom „Jasenovački logor“ i podnaslovom „iskazi zatočenika koji pobjegli iz logora“. Uvrh korica bio je krupan nadnaslov „Dokumenti o zločinima okupatora i njihovih ustaških pomagača“ – premda unutra nema gotovo ni pomena o Nemcima, ni o četnicima – osim u priči o zatočenim kraljevskim oficirima kojima su ustaše čupali narasle brade (str. 23–24). Brošura je datovana 1942. godine, svakako u njenu drugu polovinu, jer se osvrće na kozaračku izgibiju u leto iste godine, na ogromne transporte naroda prispele u Jasenovac i stratište na Gradini: „Nekoliko dana dolazilo je kozarsko roblje iz Mlake i Uštica, vozom pješke i kolima. Većinom, žene, djeca i starci“ (str. 52).

Zar možemo sumnjati da su ih ustaški evidentičari popisali, od prvog do poslednjeg u kozaračkoj povorci nejači, i ostavili nam na uvid? U tri primerka…

U uvodnim napomenama ove knjižice od četiri štamparska tabaka ističe se gola činjenična vrednost priređenih iskaza, iako možemo reći da je njihov redaktor bio vešt u oblikovanju građe. Davaoci iskaza navodi imena petoro pomenutih begunaca „i dva seljaka“. Mahom jevrejska imena i prezimena, jedno srpsko. Redaktorska ruka oseća se i u tome da se u tekstovima knjižice „Jasenovački logor“ pojedinačni primeri, npr. hrvatskih i muslimanskih žrtava redovno narodnosno markiraju, neretko i poimence, dotle se Srbi, uglavnom, pominju kao etnički neoznačena, ali podrazumevana većina stradalaca iz raznih krajeva Pavelićeve paradržave. Tako, nakon opisa izrežirane posete međunarodne komisije logoru jedan od begunaca svedoči i sledeći epilog posete: „Poslije ʼkomisijeʼ stizali su transporti naroda iz okoline Pakraca, Lipika, Siska, odsvakuda, iz čitave NDH… Sve je to pobijeno! Svi preostali stari zatočenici dobro pamte eru Pakrac–Lipik“ (str. 15).

Pretpostavljamo da su i sva imena iz transporta tokom „ere Pakrac–Lipik“ upisana i pobrojana! Uredno složena u registre, takođe, dostupna nauci i pravosuđu…

U opisu uređenja prostora pred rečenu inspekciju što je imala da potvrdi radni karakter logora, kaže se i sledeće: „Radilo se dan i noć. Ustaše su bile totalno pijane. Ljubo Miloš i neki Modrić jašili su pijani na konju, obilazili radove po logoru i ko im se nije sviđao toga su na mjestu ubijali“ (str. 10).

Sasvim je realno da su Miloš i Modrić, saglasno procedurama, vodili i treznog popisivača likvidiranih neradnika. I da se za njih zna, imenom i prezimenom.

Isto važi i za opis peći u staroj ciglani: „Dva dana poslije ʼkomisijeʼ došao je u logor ing. Ljubomir Pićili, zapovjednik radne službe, ustaški satnik. On je u logor uveo krematorij. Zato su ga zatočenici zvali: ing. Pećeli! U zgradi stare ciglane sazidao je u velikoj furuni dvije specijalne peći za „keramiku“. Peći su radile na smjenu. Umjesto figurica od gline tu su pečeni ljudi, žene, djeca… Bacani su u peći živi i poluživi… Peći ing. Pećelija radile su dan i noć, neprestano. Kroz tri do četiri mjeseca!“ (str. 14).

Uzdamo se u inženjersku preciznost Pićilija, iliti Pećelija, u beleženju rada njegove službe, te da su ostale sačuvane generalije svake šake pepela koju je proizveo!

Izdvajam fragment priče o gradnji savskog nasipa: „Gradili su ga Srbi i Jevreji iz logora II, koji se nalazio iza željezničke pruge u šumi prema Novskoj […] Kako na putu za nasip tako i na samom nasipu, ko bi zastao na radu ili pao, njega bi pretukli i utukli, u nasipu zatrpali ili negdje drugdje pokopali. Lješevi su ostajali na putu za logor i na nasipu, svakoga dana po pedeset, šezdeset i više“ (str. 18).

Svakako da je ljudski rastur nastao pri gradnji nasipa unet u dnevnik radova, zar može biti drukčije?

Napokon, Gradina, s bosanske strane Save, završna tačka mnogih logoraša, kao i onih transporta što su kraj logora samo prošli: „U Gradini pod obalom postoji kao neka terasa gdje iskrcavaju ljude, žene, djecu. Onda ih u manjim grupama odvode nešto dalje od iskopanih jama. Jedan ustaša drži žrtvu a drugi udara maljem po glavi. Trojica čuvaju pozadi da ko ne bi pobjegao. Ustaša kod klanja bude više ili manje, već prema tome radi li se o ʼlikvidacijiʼ ljudi ili žena i djece. Tako je to išlo iz dana u dan, iz noći u noć. Jame za usmrćene kopali su sve dalje. […] Vidio sam napola pune rupe u kojima su lješevi uredno složeni kao na katove. Gdje stane cijeli čovjek metali su i po dvoje djece. Lješevi složeni kao cjepanice“ (str. 26).

Svedok ne pominje – verovatno stoga što se to podrazumeva – da je sve vreme trosmenskog, danonoćnog punjenja iskopanih rupa na Gradini, upisano svako nepokretno telo onamo naslagano! Pre svega da bi istoričari, i nakon više decenija, mogli da potkrepe svoju naučnu istinu!

Priređivači u knjižici „Jasenovački logor“ ocrtavaju glavne aktere logorskih zbivanja, među njima i ovaj: „Pudić, ime mu znamo. Visok, suv, mršav, živčano bolestan, u ustaškom radnom odijelu od cajga, bez ikakvih oznaka, sa revolverom pod kaputom. Šef masovnih ubijanja. Zatočenici koji su ga znali kažu da je likvidirao logor u Jadovnom u Lici (oko 30.000 ljudi). Žive bacao u provalije. Bio je u logoru Kraplje. Tamo je priredio masovno klanje jedne noći“ (str. 43).

Jamačno da je iza Pudića ostao notes sa ubeleženim učincima, od Jadovna, preko Kraplja, do samog Jasenovca! Radi profesionalne evidencije.

Pored mnogih pojedinačnih scena, u brošuri s kraja 1942. godine iščitavamo i opise logorskih prilika: „Masovno ubijanje – to je svakodnevna i svakonoćna pojava u jasenovačkom logoru. Stotine i hiljade idu u smrt bez prestanka. A postoje i naročita ubijanja iz naročitih pobuda. Ustaški krvoloci posebno kolju, da tako kažemo, za svoj račun; kolju na svoje i poglavnikove krvave imendane i rođendane, na pojedine svece, na Božiće i Đurđevdane“ (str. 47).

Napokon, redaktor partizanskog „propagandnog otsjeka“, ne mogavši, posle svega iznesenog, da zadrži posve neutralan ton, dramatično se pita: „Gdje su grobnice tolikog naroda? U samom jasenovačkom logoru između jezera, centralne kuhinje i baraka. Niže logora prema Koštarici. Po šumi oko ranije logora II. U Krapju. U Mlaci. U Ušticama, po seljačkim baštama, na pravoslavnom groblju. Po Gradini. Najviše po Gradini. Svukuda… Računa se da su u Krapju i Ušicama zatrpane desetine hiljada lješeva. A u Gradini, crnoj Gradini, i do dvjesta hiljada. Podivljala Sava podrivala je zemlju i podizala lješeve, a kada se smirivala u svoje korito, ostavljala je iza sebe ulegnuća nad jamama-grobnicama, odakle su virile ljudske cjevanice i lubanje“ (str. 50). Evo, toliko je procenjeno, negde na pola radnog veka logora Jasenovac. A radilo se, nesmanjeno, do samog kraja.

Ali, ne možemo ništa mimo zatečene dokumentacije, jer kome je u interesu da takve podatke skriva ili uništava? Prah iz Pećelijevih krematorijuma odavno je rasut, kosti ulegle na sve rečene lokacije, ili otplovile do Beograda i do Crnog Mora. Evo, naselje na Bežanijskoj kosi, u kojem boravim, okružuje odasvud skrovitu Belanovića rupu, u kojoj je pokopano više neizbrojanih hiljada savskih leševa, Kozarčana i mrtvih sa Sajmišta. Jasenovac nije samo u Jasenovcu, plovio je niz Savu do Beograda okađenog strašnim zadahom, a toliki su likvidirani po kraškim provalijama u ime projekta Jasenovac, od Jadovna do Prebilovaca.

Rekoh, pošto jednom pročitah ovde prizvanu ratnu brošuru „Jasenovački logor“, njen brutalni sadržaj nehotice potisnuh. Ne poželeh da se na to štivo više navraćam, sklanjah od sebe mučnu jasenovačku literaturu. Bilo mi je i previše takvih saznanja. Ali, kada sam se, za ovu pisanu priliku, vratio tome izdanju iz očeve biblioteke, ustanovih da su neka ključna mesta nedavno sačinjenog soneta „Mesto zvano Jasenovac“ izbacila na površinu navodno zaboravljeno. Iz potisnute dubine, pesma je iznela slike anonimnog „grada mnoštvenog“ i „uskotračne železnice“ i „klobuka dimnog“, u organskom opiranju olakim statističarima nečega što nadilazi svako brojanje i knjigovodstvo. Nekada teško nabrojivo danas je već neizbrojivo. Bezmerno. Pravda je, rekosmo, inače namirena, božanska i ljudska, samo još da svedemo račun u brojevima. Pre fajronta. Sve otpočetka deluje kao fantastična priča, čak i nama samima, koji dobro znamo ono za šta drugi neće da znaju i priznaju.

Za Stanje stvari priredio: Vladimir Dimitrijević

Pročitajte još

• Nikola N. Živković: Ugledajmo se na druge narode kad pamtimo svoja stradanja
• Milomir Stepić: Jasenovac i srpska strateška kultura
• Milo Lompar: Šta stoji iza pokušaja relativizacije Jasenovca
• Stefan Karganović: Od nas zavisi da li će Jasenovac postati „četnička izmišljotina“ ili će ostati zavetni hram
• Dragiša Bojović: Jasenovački prilozi za srpsku istoriju bola