Dr Srđan Cvetković za Srpsku istoriju, o temama o kojima nismo smeli da znamo

Za sajt Srpska istorija govori dr Srđan Cvetković, istoričar, bavi se temama : komunizam, državna represija, disidenti, ljudska prava i Hladni rat, kojima je posvetio više desetina radova u domaćim i inostranim stručnim časopisima i zbornicima. Cvetković je naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju.

Intervju vodi Đorđe Bojanić, glavni urednik sajtaSRPSKA ISTORIJA

– Kod Kraljeve česme u Beogradu, 2. novembra 2019. godine služen je pomen nevinim žrtvama novih komunističkih vlasti, koje su u smrt poslate bez suda, krivice i bilo kakve presude krajem 1944. i početkom 1945. godine. Vi ste bili u organizaciji i kao govornik. Da li ste zadovoljni skupom?

To je već peti po redu  komemorativni skup  kod Kraljeve česme. Krenulo se negde 2015. godine sa svega desetak učesnika koje je inicirao otac Aleksandar Azdejković, sveštenik iz Rakovice. Kao i svaka dobra i plemenita ideja dobijala je vremenom sve više pristalica. Taj prostor je bio decenijama zapostavljen i zaparložen,  pretvoren u džunglu, poplavljen, zatrpan  zemljom i šutom, devastirana česma (prelepa česma sa pitkom vodom) posvećena Kralju Aleksandru. Prostor je oživeo našim trudom  poslednjih godina.Vremenom se broj poklonika ove ideje uvećavao. Uredili smo pristojno ovaj postor , posekli šumu, postavili obeležja, izložbu, državne zastave na jarbolima, spomen krst i idemo dalje ka dostojnom spomeniku žrtvama i konačnom uređenju ovog Spomen parka. Inicijativni odbor čine proslavljena imena naše kulture: Dušan Kovačević, Matija Bećković, Jelisaveta Karađorđević, Ljiljana Pekić itd.  Ideju su podržale i važne institucije poput Srpske pravoslavne crkve i Dvora. Ova ideja, pre svega, ima obeležje  jedne narodne inicijative, volje mnogih entuzijasta koji ulažu svoje vreme i novac.Čast mi je biti u takvom društvu i raditi ovako plemenitu stvar.

Ove godine od strane skojevaca iščupan je krst, zid na kojem su slike žrtava kao i česma Kralja Aleksandra išarani srpom i čekićem, pocepana državna zastava na jarbolu. No, to nam je samo dalo novu snagu, jer znači da radimo pravu stvar i da je već odjeknulo. Sve je to brzo obnovljeno i … idemo dalje.  Svake godine skup je sve veći, iako se radi o delu grada koji nije baš pristupačan. Za sledeću godinu planiramo još ambicioznije akcije  uređenja i  komemoraciju.

– Naveli ste iz vašeg istraživanja da su od septembra 1944. godine do februara 1945. godine partizani  streljali čak 59 554 građanina Srbije. Toliko ih je popisano, a veruje se da je taj broj i mnogo veći. Zašto ovi podaci nisu u našim udžbenicima istorije i da li ćete se izboriti da se nađu u udžbenicima?

To je zvaničan podatak Komisije za tajne grobnice  o broju svih stradalih na osnovu dostupnih izvora. Nije, dakle,  reč samo o nevinim licima, ali su u ogromnom broju stradali kao ideološki i klasni neprijatelji. Oko 33 000 je bez suda likvidirano, oko 2800 sa sudskom presudom na smrt i ostali su stradali u logorima za civile  ili poterama. Reč je pretežno  o civilima, građanima sa teritorije  Srbije , dakle, ne ljudima stradalim u borbi ,a manjim delom o ratnim zarobljenicima. Nije reč o konačnom broju, jer je negde oko 30-35% dokumenta nedostupno ili uništeno od strane UDB-e naročito za veće gradove (Beograd , Kragujevac , Šabac …).  Mi i dalje prikupljamo podatke i samo, recimo, ove nedelje  smo uneli 12 novih lica u bazu. Nažalost, sajt je zastareo i mi nemamo kontrolu nad njim od kako je zatvorena Komisija za tajne grobnice 2015. godine. Zbog toga građani ne mogu da vide izmene. Kada će se ove stvari naći u zvaničnim udžbenicima ne znam, ali sam ubeđen da hoće. Na nama je da nastojimo, jer istina uvek na kraju  nađe put.

– Sa kolegom Nemanjom Devićem napisali ste vrlo značajnu knjigu „OZNA: Represija komunističkog režima u Srbiji 1944–1946.“. To je knjiga nepoznatih i prvi put objavljenih dokumenata, koji razotkrivaju stravičnu državnu represiju za vreme komunizma. Da bi se došlo do ovoga trebalo je puno rada i zalaganja.

Knjiga sadrži izbor najvažnijih i najupečatljivijih dokumenata o delovanju ,pre svega, OZN-e ali i drugih organa narodne vlasti, koji se tiču represije, hapšenja, masovnih ubistava, tajnih masovnih grobnica, lišavanja biračkog prava, političkih suđenja i zatvaranja u logore u periodu uspostavljanja revolucionarne vlasti u Srbiji. Mnogi od ovih dokumenata ostali su nedovoljno poznati naučnoj i široj javnosti. Smatrali smo da ovakva knjiga treba da bude referentna u Srbiji ali i u drugim državama nastalim posle raspada Jugoslavije, kada je reč o političkoj represiji komunističkog režima 1944-1946. godine, jer se najvažniji dokumenti i dokazi o masovnim zločinima nalaze upravo u arhivima u Srbiji. Na osnovu odabranih i sistematizovanih dokumenata može se zaključiti da je teror 1944-1946. godine bio sistematičan, da je imao scenario koji je odredila Komunistička partija Jugoslavije, da je bio izuzetno masovan i intenzivan, motivisan ,pre svega, ideološki a delom vođen i ratnom osvetom. Takođe, iz materijala je vidljivo da se olako instrumentalizovao antifašizam i zloupotrebljavala potreba za kažnjavanjem stvarnih zločinaca i kolaboranata, zarad obračuna sa ideološko-političkim neprijateljima i poraženima u građanskom ratu. Na istom OZN-inom spisku za odstrel nalazili su se i  neki stvarni krivci ,ali i mnogi koji takvu kaznu zaslužili svojim klasnim položajem ili političkim mišljenjem ili porazom u građanskom ratu.

Građa o represiji  je ogromna i zahtevala je mukotrpnu selekciju po vrstama, da bi se svela na oblik prihvatljiv za jednu knjigu. Na kraju, za čitaoce ove knjige važno je napomenuti da odabrani dokumenti koje donosimo predstavljaju  SAMO  izbor iz stotina hiljada stranica danas dostupne arhivske građe. Želja  priređivača je bila  da kroz desetak poglavlja nepoznati i, do skoro, nedostupni a važni dokumenti, ugledaju svetlost dana i time doprinesu boljem razumevanju revolucionarnog vremena 1944. i 1945. godine, o kojem u našem kolektivnom sećanju postoje veoma  oprečna tumačenja.

– Mi danas nemamo i dalje spomenik žrtvama komunizma, nemamo ni memorijalni centar za sve stradale Srbe, nemamo ni spomenike srednjovekovnih vladara, i još mnogo toga. Zašto se ne ugledamo na Jevreje, po pitanju nacionalnog ponosa, staradalaštva i žrtava?

Tačno je. Nemamo ni kvalitetan popis ljudi stradalih  u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Ako je broj ubijenih  od strane OZN-e i komunističkog režima bio tajna 70 godina, zbog ideoloških razloga, zašto onda  mi danas nemamo uredno popisan broj ljudi stradalih tokom celog rata od svih formacija: Nemaca, ustaša, četnika?Zašto se o broju žrtava u Jasenovcu i dalje  licitira? Šta je sprečavalo institucije da rade svoj posao? Dakle, moje je pitanje jednostavno. Zašto za Drugi svetski rat nema ni približno tako precizne baze, pa se procene kreću u stotinama hiljada gore ili dole?

I pored sve podrške države i finansijskih i drugih predispozicija koja Komisija za tajne grobnice  ubijenih posle 1944. godine nije imala, jer je bila ,,nahoče“ režima. Po mom mišljenju  to je svesno ostavljen prostor za političku manipulaciju. Bazi stradalih lica od komunističkog režima, koju smo teškom mukom  stvorili, može se mnogo šta zameriti, greške se događaju u svakom velikom poslu pogotovo kod masovnih popisa. Ali 2-3% nepreciznosti ili grešaka, koje se inače sistemski ispravljaju i dopunjuju,  smatra se izuzetno kvalitetnom bazom. Ona se i u praksi dokazala u procesima za rehabilitaciju,jer su  mnogi potomci žrtava i sudije preko ove platforme našli neophodni materijal za tražena lica.

– Sremski front je bila prava klanica srpske omladine. Da li je moglo biti drugačije ili je to bila namerna režija komunističkog režima, na čelu sa onim koji je pucao na njihove očeve (mislim na Tita) na Ceru i Kolubari, iza onog zbog koga je većinski naš narod pljunuo na svoju crkvu i sklonio đedovu ikonu, kandilo i svećnjak i zamenio ih petokrakom?

   O Sremskom frontu zaista postoje oprečna tumačenja u nauci i još uvek, nažalost, ne sasvim tačan popis stradalih lica. Što, takođe, govori nešto o nama. Mislim da se  radilo o ishitrenoj akciji koja se pretvorila u klanicu mahom mlađih ljudi, a u svom ishodištu nije ništa strateški presudila. O njoj bi, po mom mišljenju, trebalo  više da govore vojni stratezi i da daju ocenu  o njenoj celishodnosti u datom momentu. Moje mišljenje je da se radilo o bespotrebnom žrtvovanju ljudskih resursa u momentu kada je sve bilo rešeno. Mobilisati mlade ljude bez ikakvog iskustva i gotovo  bez obuke sa njima  jurišati na šančeve iskusnih nemačkih vojnika pod punom opremom po svaku cenu, bilo je ravno samoubistvu.  Nedostaje, zaista, dobra vojna studija ove akcije i njenih ishoda, tj. da li je baš tako moralo da bude.

– Šta se njome dobilo, šta izgubilo i kolike su stvarne žrtve?

To je još jedna tema za buduće istoriografe.

–  I danas ima onih koji pate za petokrakom i delom Josipa Broza Tita  i maštaju o novom ujedinjenju. Kako je došlo do toga posle toliko surovih činjenica?

Sedamdeset godina indoktrinacije, kulta ličnosti, sveprisutne ideologije i jednoumlja, ispiranja mozga putem medija još od najmlađihg dana, učinilo je  svoje. Deca su učila u školama da se ,,Tito voli više od mame i tate“. Drugo, mi i trideset  godina posle imamo situaciju da je u medijima i školama  tema Titove diktature i masovnih zločina ipak skrajnuta i da javnost ne zna dovoljno o tome. Nema suočavanja sa totalitarnim nasleđem. Govori se samo o zločinima 90- ih i Miloševiću i tu je kraj suočavanja. Tu leže odgovori na vaše pitanje. S jedne strane, masovna ideologizovanost i decenijska indoktrinacija,  i sa druge strane neznanje gde pravi i relevantni sadržaji ne mogu u dovoljnoj meri da dođu  do ljudi, jer su mediji pod kontrolom i nema  ni polemika na tu temu.

– Kočevje,  u javnosti je malo poznat događaj, zverstva koje su polovinom aprila 1945. godine počinili partizani na prostoru Kočevja u južnoj Sloveniji su zastrašujući.  Ni toga nema u udžbenicima, a narod skoro da i ne zna ništa o tome. Šta se tamo tačno desilo?

U Sloveniji se desila masovna odmazda nad zarobljenim civilima i vojnicima različitih formacija. Svi su bačeni u nekoliko desetina kraških jama od koje su one u Kočevju među najvećim. Mnogi su još bili živi kada su gurnuti u ponore a onda je bačen dinamit kako bi se sve obrušilo.  U Sloveniji je državna komisija, koja postoji već tri decenije, skoro obradila oko 600 lokacija masovnih grobnica. Otkriven je i rudnik Barbara sa više hiljada živih zazidanih. Ukratko, u Kočevju se desio najveći ratni zločin u Evropi  posle Drugog svetskog rata. Za svega dve- tri nedelje ubijeno je na desetine hiljada ljudi iako je rat već bio gotov. Među njima, svakako, mnogo ljudi koji to nisu zaslužili.

– Zašto su tako rađene sve ove egzekucije?

   Upravo da bi se svima nabacio isti žig. Sa prljavom vodom i zločincima  izbacivani su i likvidirani i oni koji su  smetali revoluciji. Ili je bilo reči o prostoj i  goloj ratnoj osveti.

– Da li je ključni događaj, koji je ukazivao na surovu represiju, sastanak na ostrvu Visu 24. maja 1944. godine, kada je usvojena Uredba Vrhovnog štaba o vojnim sudovima, a ubrzo je i formirana  OZNA? Šta se tamo dešavalo i odlučilo?

OZNA je formirana već 13. maja 1944. godine kao, pre svega, klasična  politička policija, a potom doneta Uredba o vojnim sudovima koji u praksi i nisu igrali veliku ulogu pre marta 1945. godine u Srbiji.  Sa  ogromnim ovlašćenjima i proverenim kadrovima, formirana je po uzoru i po modelu NKVD-ea.  Prožimala je vremenom celo društvo. Jedan od najznačajnijih metoda naučenih u SSSR-u bilo je pokrivanje – na 10 građana dolazio je po jedan poverenik, u svakom odeljenju ministarstava i ustanova ili pogonu preduzeća trebalo je ugraditi po nekog agenta. Članovi KPJ-u dobili su ulogu denuncijanata, a u velikim gradovima sistem špijunaže i kontrole došao je do stanara svake zgrade. Nastojnici zgrada imali su zadatak da za OZNU  kontrolišu stanare i posetioce. Za službu su radili i mnogi sveštenici, advokati, sudije , tužioci itd.Oni koji nisu bili pouzdani nisu mogli dobiti neko odgovorno zaposlenje. Svaka ulica, shodno veličini, imala je svoje poverenike ili sekretare koji su vršili kontrolu za službu bezbednosti. O sumnjivim licima vođeni su dosijei, pri čemu je primenjen sovjetski model kategorizacije lica protivnih vlasti (A, B, C, D i E). OZNA je u početku vodila istražni postupak, a priznanja data u istrazi (često uz primenu brutalne psihofizičke torture) korišćena su kao dokaz na sudu. U prvim mesecima, od septembra 1944. godine do februara 1945. godine, po pravilu su narodni neprijatelji i okrivljeni ,,ratni zločinci“ streljani bez suda. Njima je OZNA bila i sudija i tužilac.

– Koja je razlika između komunizma u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi, s jedne, i komunizma u Jugoslaviji, s druge strane?

Razlike do polovine pedesetih praktično  ne postoje. Svim pravim komunistima u Istočnoj Evropi je bila uzor ,,prva zemlja socijalizma“ – SSSR. Na taj način imitirali su i koristili iskustvo Sovjetskog Saveza u svim sferama života, a naročito u sferi represije i bezbednosti. Tek napadom Staljina na Tita i prelaskom Jugoslavije posle 1948. godine  u tabor nesvrstanih u Hladnom ratu, te podrškom SAD-a i njenih saveznika, u zemlji se provodi neka mutirana verzija komunizma – samoupravljanje. Taj  treći put  je u praksi značio i nešto veće slobode, ali samo u donosu ne rigidne staljinističke i istočnoazijske projekte. Nasilje ostaje stub sada nešto liberalizovane diktature. Kako reče Borislav Pekić negde  ,,nešto slobodniji zatvor za slobodnomisleće ljude“ –darovana sloboda.

Inače, po glavi stanovnika do 1953. godine uzimajući u obzir sve evropske zemlje, Jugoslavija odnosno Srbija imali su ubedljivo najviše likvidiranih i najviše političkih osuđenika po glavi stanovnika. Često pominjana Francuska, gde je bilo ,,levih skretanja“ i osvete i oko 5-6 000 likvidacija na oko 40 miliona stanovnika, dok samo prema popisanim Srbija ima oko 35 000 na 4 miliona stanovnika. Da ne govorimo o sistemskim razlikama, jer je to bio uvod u poluvekovnu diktaturu, koja je počivala na nasilju u Srbiji, dok se o Francuskoj radilo o privremenom iskakanju.

– Po Vašem mišljenju, koja je ključna tačka srpskog sunovrata i propasti?

Osim 1918. godine i nesretnog stvaranja Jugoslavije iz današnje vizure, smatram da su još važne godine u našoj modernoj istoriji 1944/45. i 1989. godina. Obe godine predstavljale su važne vremenske tačke u  kojima su se ,,delile karte za budućnost“ i određivala sudbina čitavih generacija slobodnih ljudi,  a utiču  njihova ishodišta i danas na našu sudbinu. U oba slučaja nismo imali sreće. Umesto kakve-takve demokratije, uz pomoć spoljnog faktora ili našim lošim izborima opredelili smo se za nešto čije ćemo posledice još dugo trpeti.

– Kako vidite lik i delo Milana Nedića, kao žrtvu tadašnjih prilika, srpsku majku ili izdajnika?

Nedić je bio predsednik kolaboracionističke vlade pod nemačkom okupacijom i ta bi ga činjenica kandidovala na sud i da nije bilo komunističke revolucije, već da su pobedile snage verne vladi u Londonu bez obzira na to da li je odgovoran i u kojoj meri za zločine. Nedić, Kosta Pećanac i Ljotić su kao izdajnici zemlje od strane vlade u Londonu stavljeni na spisak za suđenje zbog teškog dela veleizdaje. Nedićeve i Ljotićeve snage su pored komunista progonile i pristalice Ravnogorskog pokreta otpora sve do pred kraj rata. Dražini komandosi su izvršili atentat na šefa kabineta Miloša Masalovića, visoke funkcionere Ceku Đorđevića i Dragomira Lukića. U mnogim krajevima vodio se trostruki građanski rat između prokomunističkog pokreta, rojalista i Nedićevih snaga.

Ipak, Nedić se ne može izjednačiti s Pavelićem, Kvislingom, pa ni s Petenom u Francuskoj. Nedić nije dobrovoljno i sa oduševljenjem prihvatio mesto predsednika vlade, niti je sa cvećem sačekao Nemce kao oslobodioce, niti je bio peta kolona. On se tek posle Aprilskog rata i razaranja zemlje i velike opšte i lične tragedije u uslovima surovih nemačkih odmazdi i ucena prihvatio da sedne u „vruću“ stolicu, oko koje se nisu baš otimali. Njegovi apologeti čak tvrde da je bio svestan da će Nemačka izgubiti rat, a on biti kažnjen na sudu. Pravdao je odluku interesima naroda koji treba da opstane u uslovima genocida u NDH i hiljada izbeglica sa okupiranih područja Jugoslavije (više hiljada Slovenaca i drugih!) i realnom pretnjom rasparčavanja i onog što je ostalo od Srbije. U uslovima „sto za jednoga“ propagirao je red, rad i mir, dok oluja ne prođe i pokušavao da uguši pokrete otpora smatrajući da donose prevelike žrtve i provociraju odmazde. Neki istoričari ističu da je Nedićeva vlada bila tehnička i marionetska, nije bila, poput Petenove, tako aktivna u donošenjeu antisemitskih zakona niti učestvovala u Holokaustu. Srpski vojnici se nisu borili na strani nemačke pod Staljingradom.

– Slažem se i ja sa Vama po pitanju Milana Nedića. Zašto nemamo enciklopediju srpskog stradalaštva, niti film?

Mi, zaista, nemamo objektivan film o kratkom dvadesetom veku u Srbiji. Film „Zaseda“ Živojina Pavlovića o revolucionarnom teroru 1944. godine (snimljen još davne 1969)  i danas je najbolji film na tu temu . O Golom otoku ,takođe,  ne postoji kvalitetan igrani film, a reč je o  velikoj drami i velikoj nesreći. Ekranizacija ove neverovatne drame bi svakako bila gledana i postigla bi mnogo na suočavanju sa totalitarnim nasleđem. Takođe, i o Jasenovcu, toj  nesumnjivo najvećoj srpskoj tragediji,  je izostao istinski veliki film.

U novije vreme sa internetom i pojeftinjenjem produkcije dolazi do nekih pomaka koji su, pre svega, trud pojedinaca i entuzijasta i to najviše u sferi dokumentarnog filma. Danas se više, generalno, snima ovakva produkcija. Oprema je dostupnija, cenzura sa internetom slabi  i to je dobra šansa za ovakve projekte.  No, velike filmske epopeje i blokbasteri, kao državni projekti  koji oblikuju mnjenje sa milionskom publikom  na ove značajne teme stradanja, još uvek izostaju.

– Da li je po Vašem mišljenju dobro da se uvede poglavlje u školskim udžbenicima za osnovnu, srednju školu i fakultet (katedra za istoriju) Srpsko stradalaštvo? Mislim da dok ne spoznamo tu istinu ne možemo da krenemo ka boljem.

Svakako da posebnu temu u nastavnom programu zaslužuju ove suštinski važne stvari. Mi tu možemo učiti od drugih ozbiljnih naroda, recimo Jevreja,  koji shvataju da kultura sećanja na žrtve  i društveno pomirenje nad njima zapravo znači našu slogu oko bazičnih ljudskih stvari i našu okrenutost ka budućnosti.

Samo na istini, i uz poštovanje za svakoga, i za sve žrtve, bez tabua, mi se kao narod možemo izmiriti i otpočeti da gradimo zaista demokratsko društvo. Jedna od tih istina jeste istina o mnogibrojnim zločinima u ime komunizma i u ime naroda koja se preskače i gura pod tepih. Ta priča mora biti ispričana objektivno i do kraja, a mi se okrenuti potom savremnim problemima koji su brojni sa svim izazovima koje oni nose.  To jeste teško ali sve će biti lakše uz manje istorijskih podela i tenzija koje opterećuju danas naše društvo.

– Napisali ste i vrlo značajno delo u tri  toma IZMEĐU SRPA I ČEKIĆA. Kako je Pera Simić naveo ,,…ono je i pravi spomenik onima prema kojima je istorija bila nepravedna i nezaobilazni vodič za upoznavanje najzatravljenijih stranica srpske istorije 20. veka“. Koliko je bilo potrebno zalaganja i da li ste imali kočničare u ovom istraživanju?

To je bio veliki napor u tom vremenu kada je nastajalo u odsustvu otvorenih arhiva  i koštalo je mnogo živaca i truda. Naravno, kao i svako delo koje otvara temu  ima dosta stvari koje bih drugačije uradio danas. Ali, dao sam sve od sebe smatrajući da je otvaranje teme jako bitno i da je naša dužnost prema hiljadama ljudi koji su gubili i život i slobodu. Takođe,smatrao sam da je potrebno u doba tranzicije i suočenje današnjim ljudima kako se nikad više nešto slično ne bi ponovilo. To sam shvatio više ne samo kao naučni već i društveni zadatak.

Uskoro spremam novo pregledno izdanje koje će biti konciznije i obogaćeno novim saznanjema,ali šire tematski postavljeno nešto kao dva veka zatiranja političkih protivnika u Srbiji. Tu će ovo nasilje biti stavljeno u kontekst i prizmu gde će se lakše razumeti.  Smatram da sam za tako nešto sazreo,jer sam već više decenija u temi a to u nauci dosta znači. Ovde, za razliku od sporta i sličnog, ljudi se sa godinama nadograđuju i preispituju, što, nadam se, da je nov kvalitet.

– Tačno tako, bez nadogradnje se ne može u bilo kom poslu, a pogotovu u našem. Bili ste do skoro uključeni i u kampanji ,,Odbranimo reke Stare planine“, bili ste na barikadama u Toplom Dolu, srećom uspešno se završilo, otkud vi tmo?

To je bila moja dužnost prema rodnom selu i prema Staroj planini. Ja sam dete Stare planine. Sa nekim prijateljima iz Niša i Beograda  sam 2017. godine osnovao grupu ORSP ( Odbranimo reke Stare planine)  u međuvremenu ona je narasla na gotovo 90 000 pratilaca. Iako ideološki raznorada  i sa svim slabostima koje to nosi povezala je sve ljude koji se bave očuvanjem prirode i sve protivnike derivacionih minihidroelektrana koje bi radikalno promenile izgled naših reka i značajno devastirala biljni i životinjski svet. Zarad nekoliko procenata energije na našim malim rečicama uništili bismo veliko prirodno blago i značajan turistički potencijal. Ljudi su bili uporni, širili su svest i zaista sam ponosan na tu grupu, kao i na seljake u Toplom Dolu.  Drago mi je da je ova borba u Toplom Dolu i upornost ljudi, koji su mesecima bili na   barikadama, urodila plodom i da je to prepoznato i šire u regionu  kao model uspešne borbe.

– Šta je recept te borbe?

Ako gurnemo ideološke razlike  i mržnju u stranu i  ako se okrenemo toleranciji i  pozitivnim ciljevima, možemo i na drugim poljima  uraditi dosta zajedno.

– Završiću intervju sa vašim kratkim filmom, sa odličnom temom, koja obrađuje temu kako se u Jugoslaviji gradio kult ličnosti Josipa Broza Tita, kakvu su ulogu imali obrazovanje i indoktrinacija dece u Jugoslaviji i na koji način su korišćeni muzika i film za učvršćivanje kulta ličnosti Tita…

Intervju vodio Đorđe Bojanić, glavni urednik sajtaSRPSKA ISTORIJA