Др Слободан Продић: РЕТРОФУТУРИЗАМ ХРВАТСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (књига)

Представљајући нам историјат тзв. Хрватске православне цркве, др Слободан Продић у овој књизи јасно указује не на појаву него на процес који је, сасвим умесно и прецизно, дефинисао као ретрофутуризам.

Размера и страхоте геноцида који су хрватске усташе од 1941. до 1945. године извршили првенствено и највише над Србима, али и над Ромима и Јеврејима, на простору наци-фашистичке, геноцидне творевине – немачко-италијанског кондоминијума под називом „Независна држава Хрватска“ – некако су у страну гурнули једну усташку творевину – тзв. Хрватску православну цркву, која је основана 5. фебруара 1942. године „законском одредбом“ Анта Павелића.

Шира јавност готово да ништа није знала о тзв. Хрватској православној цркви све до појаве књиге др Вељка Ђурића под насловом „Усташе и Православље“ 1989. године. У питању је научни рад који је настао на основу прворазредних и различитих историјских извора, а у њему је до танчина расплетен и приказан однос хрватских усташа према Српској Цркви – њеном епископату, свештенству, монаштву, верном народу, Светињама, културним добрима итд.

Посебно је обрађено питање тзв. ХПЦ као усташке творевине чији је једини смисао био да у духовном и националном смислу затре остатке остатака непоколаних и преосталих Срба на подручју две митрополије и шест епархија Српске Православне Цркве (Митрополије Загребачко-Љубљанска и Дабро-Босанска и Епархије Славонска, Горњокарловачка, Далматинска, Бањалучка, Захумско-Херцеговачка, Зворничко-Тузланска и Сремска), чија се канонска јурисдикција простирала на територији тзв. НДХ.

Књигу Др Слободана Продића РЕТРОФУТУРИЗАМ ХРВАТСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ по цени од 400,00 динара можете да поручите на тел. +381(0)603 738 762 или имејл gambitja@gmail.com

            Почивши академик Динко Давидов је све оно што се догађало на подручју тзв. НДХ од 1941. до 1945. године прецизно дефинисао као „тотални геноцид“ (genocidium totale), а те две речи је, како наводи у прослову књигеGenocidium totale, „преузео из усташког троречја Hrvatska bez Srba“. У тоталном геноциду и усташком поретку је посебно место, без икакве сумње, имала и тзв. Хрватска православна црква. Преисподња хрватско-усташка мржња према православним Србима је резултирала Јасеновцем, Јадовном, јамама, стратиштима, стотинама хиљада жртава, прогонима, силовањима, мучењима, прекрштавањима, рушењем православних храмова, домова и затирања свега што је било српско и православно. Усташка намера је била јасна – уз физички геноцид и прогон систематски је вршен и духовни и културни геноцид над Српским народом.

            У Извештају Светог Архијерејског Синода Светом Архијерејском Сабору Српске Православне цркве од 1941. до 1947. године је на око сто страница сабрано доста података и сведочанстава о страдању епархија наше Цркве на подручју тзв. НДХ. На једном месту је у том веома важном историјском извору забележено следеће:

            „За оно што је доживело српско свештенство и што се чинило са православним храмовима у НДХ тешко је наћи примера у историји ма које цркве. Никада, ни у најцрњим временима петвековне своје власти над Србима, чак ни за време отворених великих буна, Турци нису чинили толика зверства. Свештеници, калуђери, епископи гоњени су, излагани руглу, мучени и убијани од самог почетка усташке власти, горе од највећих зликоваца. Српске цркве и манастири остали су опљачкани, оскрњављени, попаљени, порушени, неки и заузети од претставника католичке цркве. Гробља су многа раскопана и поломљена, црквене драгоцености утвари, библиотеке, архиве разграбљене или однесене у Загреб. Од седам епископа тројица су убијена, један премлаћен, један интерниран у Италију, по хрватској денунцији, а двојица пребегли у Србију благодарећи помоћи Немаца и Италијана. Српска Православна Црква уништена је: као таква она се више не признаје да постоји у НДХ. Место ње дозвољена је само „Хрватска православна црква“ са једним туђинцем на челу“.

            Из наведеног историјског извора Српске Православне Цркве се јасно закључује да злочини над Србима, а посебно покатоличавање, нису престали оснивањем тзв. Хрватске православне цркве 1942. године. У Извештају, поред осталог, стоји и следеће:

            „Укинут је 5. XII 1941. (године) и у цркви јулијански календар, изричито с тога да би православни празници падали у исте дане као и католички. Министар вера Пук изјавио је да „у хрватској држави не сме бити српско-православне цркве“ и да „Независна Држава Хрватска подупире акцију прелаза српско-источњака на католичку вјеру“. Било зато што је тако драконски захтев наишао на отпор, било по каквој интервенцији из иностранства, умешао се поглавник и изјавио у Сабору да додуше не може бити у НДХ Српске Православне Цркве, али друго православље је дозвољено. Законом од 3. априла 1942. (године) основана је „хрватска православна црква“, тј. црква у којој ће и свештеници и верници бити само хрватске народности.

            Али, акција покатоличавања није тиме престала. Наредбом од 4. маја 1942. (године) министар вера Пук одредио је месечну награду од 1.000 куна свим „душебрижницима у жупама и жупским испоставама основаним за прелазак на католичку вјеру“. Јован Матица из Нове Градишке добијао је по 4.000 куна месечно. Ниже власти дале су акцији сву своју ревност и сав терор. Усташке, општинске, среске и (римокатоличке – прим. В.Џ.) црквене власти наређују усмено и писмено, бацају летке, употребљавају физичку силу. Застрашивања сваке врсте и телесна мучења узимају маха на све стране државе. Споменули смо одузимања мале деце која се, преваспитавана у разним заводима, најлакше претапају и у католике и у Хрвате. Једну групу одраслих прозелита примио је поглавник и осоколио је за њен будући позив у народу, у служби хрватства и католичанства“.

            Анте Павелић је 5. јуна 1942. године прогласио и „Устав Хрватске православне Цркве“, а 7. јуна је „у трон“ те усташке творевине уведен некадашњи Архиепископ Јекатеринославски и Новомосковски Гермоген (световно име Григориј Иванович Максимов, рођен 1861. године у Ногавском. У Краљевину СХС је дошао као избеглица после Октобарске револуције). Усташе су 15. августа 1944. године организовале псевдо-хиротонију Спиридон Мифка за „епископа сарајевског“. Пуноћа Васељенске Православне Цркве никада није признала ту усташку творевину.

            Многи су, а међу њима и потписник ових редова, сматрали да ће идеја о тзв. Хрватској православној цркви једино остати на најмрачнијим страницама историје и да никоме неће пасти на памет да заговара обнову те усташке творевине. Занимљиво је да су хрватске усташе у емиграцији веома посвећено деловали у том правцу, па су у Аустралији штампали и једну повећу монографију о тзв. Хрватској православној цркви у којој су објавили и њен „устав“ са пратећим усташким документима. Доласком Фрања Туђмана на власт у Социјалистичкој републици Хрватској, повампирењем усташке идеологије кроз Хрватску демократску заједницу и друге политичке партије, слободним повратком усташких злочинаца из емиграције и припремом за беатификацију „надбискупа геноцида“ Алојзија Степинца, у Хрватској је, уз усташтво, неизоставно повампирена и идеја о тзв. Хрватској православној цркви. После „Бљеска“ и „Олује“ 1995. године је било јасно да неће проћи много времена до захтева за „обновом“ тзв. Хрватске православне цркве. Године 1996. је објављена књига Хрватска православна црква у прошлости и у будућности, чији је аутор Петар Пожар, последњи уредник листа „Комунист“ за Хрватску, а издавач Наклада „Павличић“ из Загреба. Довољно је да се погледају реакције на ту књигу у Хрватској, а посебно приказ Златка Куделића у Часопису за сувремену повијест Хрватског институа за повијест 1997. године. Јасно је стављено до знања да идеја о тзв. Хрватској православној цркви није остала у историји и да се у Хрватској од ње није одустало.

            Идеја о тзв. Хрватској православној цркви је, без икакве сумње, у функцији даљег разарања до потпуног затирања преосталих Срба у Хрватској. Посебно је питање деловања канонске Бугарске Православне Цркве и расколничке тзв. Македонске православне цркве у Хрватској и поред чињенице да је у питању историјска и данашња територија канонске јурисдикције Српске Православне Цркве. План је да се православни хришћани несрпске националности по сваку цену одвоје од Српске Православне Цркве на подручју данашње Хрватске, а потом да се на разне институционалне и политичке начине изврши кроатизација преосталих православних Срба. Некадашње унијаћење и покатоличавање треба да добије нови израз са старим усташким циљем.

            Данашња Хрватска се, као и многе друге земље, суочава са бројним проблемима, почев од економских преко моралних до демографских. Довољно је да се зна званични статистички податак да се током претходних година, а посебно од пријема Републике Хрватске у Европску унију, годишње из ње исели више десетина хиљада грађана од којих је највише националних Хрвата. Али, и поред те и других алармантних чињеница које сведоче да Хрватска свакодневно остаје без Хрвата и даље је присутно настојање да се испуни вековни усташки идеал о Хрватској без Срба. За то треба да послужи и тзв. Хрватска православна црква – у будућности!

            Представљајући нам историјат тзв. Хрватске православне цркве, др Слободан Продић у овој књизи јасно указује не на појаву него на процес који је, сасвим умесно и прецизно, дефинисао као ретрофутуризам. Пред читаоцима је важна књига која долази у прави час и са њеним садржајем морају бити упознати српски епископи, свештеници, монаси, теолози, правници, политичари, државници, политиколози, историчари, социолози и други, јер је она неопходна свима који се баве и који ће се бавити српским питањем у Хрватској, али и не само у Хрватској. Ова књига је посебно важна и за Србе у Хрватској и њихове политичке представнике, али и за Србе који су прогнани са својих вековних огњишта. Српско питање у Хрватској, и поред нормативног и институционалног мањинског статуса, није суштински решено, а то говори да је неопходно да се коначно потраже системски српски одговори на сложено и слојевито српско национално питање у Хрватској.

            Важно је да се зна да усташка идеја о тзв. Хратској православној цркви не само да није остала у историји него да није остала ни у границама Хрватске. Она је, истина другим методама и на друге начине, за време комунистичког режима у мирнодопским условима добила свој израз у комунистичкој, расколничкој творевини под називом „Македонска православна црква“. У Социјалистичкој републици Македонији није извршен геноцид над Србима, али је системски извршен комунистички етноцид, црквоцид и културоцид над Србима. Срби су имали више верских, националних, културних и просветних права у Битољском вилајету Отоманског царства (подручје данашње политичке Северне Македоније) него у Социјалистичкој републици Македонији од Другог светског рата до данас. Срби су под притском комунистичког режима морали не само да мењају свој нацидентитет и да се изјашњавају као Македонци него су им насилно мењана презимена при чему су били лишени права и на своју Цркву.

            После разбијања социјалистичке Југославије, уз отворену подршку појединих свештеника Римокатоличке цркве у Црној Гори, започето је са стварањем тзв. Црногорске православне цркве од групе рашчињених свештеника уз активно учешће политичких партија анти-српске оријентације. Не треба губити из вида да је током владавине комунистичког режима промењена етничка структура становништва у Црној Гори, а да је Митрополија Црногорско-Приморска 1990. године имала нешто више од десетак свештеника за разлику од 1941. године када је имала преко 200 парохијских свештеника. У време рушења Његошеве капеле на Ловћену, највише републичке црногорске адресе су разматрале питање „обнове црногорске аутокефалне цркве“, али се од тога одустало због тога што су црногорски комунисти, по признању једног од водећих комунистичких политичара у Црној Гори, сматрали да је Српска Православна Црква у Црној Гори доведена готово до непостојања. Ни ту није крај, јер се у наше време све чешће говори и о стварању тзв. „Босанске православне цркве“ и тзв. „Косовске православне цркве“.

            Српски народ се до данашњег дана расрбљава и преверава на различите начине – уставима, законима, пописима становништва, политичким притисцима, медијима, стварањем нових језика, затирањем српског језика и ћириличног писма, фалсификовањем историје, школским програмима, преименовањем културног наслеђа итд. У коначном изразу, ма како и ма колико то сурово звучало, са истим циљем и резултатом као и у тзв. НДХ, односно у стварању нових државица без Срба и њихове Цркве, културе, идентитета и историје. Због свега тога, књига др Слободана Продића, иако је уско везана за тему тзв. Хрватске православне цркве, отвара многа питања на ширем српском простору, подстиче на дубље промишљање о том проблему и помаже у проналаску правих одговора.

U Подгорици, по Митровдану 2020.г.                                         

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић