Dr Sanja Bošković: Značenje Kosova u kulturnom identitetu Srba

Ako bi Srbi krenuli u osvajanje srećnog života u zaboravu, u kojoj bi meri nasleđe Kosovskog mita nastavilo da živi u njihovoj svesti?

Dr Sanja Bošković rođena je u Sarajevu, gde je završila studije komparativne književnosti i filozofije. Magistrirala je u Beogradu na Filološkom fakultetu, a doktorirala na komparativnoj književnosti na Univerzitetu u Poatjeu (Francuska). Nastavničku karijeru je započela na Sarajevskom univerzitetu. Od 1988. godine živi u Francuskoj. Šef je Odseka za slovenske i orijentalne jezike na Univerzitetu u Poatjeu, gde predaje srpski jezik i slovensku civilizaciju. Objavila je više od pedeset naučnih radova u francuskim, engleskim, ruskim i srpskim naučnim časopisima. Autor je studije Kosovski kulturološki mit (Beograd, Službeni glasnik, 2014), koja je i povod za ovaj razgovor.

U svojoj knjizi Kosovsko opredeljenje pokojni Radovan Samardžić je rekao: „Ako jedan narod zaista postane istorijski, njegovo sagledavanje i poimanje pređenog puta mora težiti izboru činjenica i utvrđivanju onih tačaka u prošlosti gde se prelamala njegova sudbina. Jedna održana bitka, jedna mučenička smrt, jedan proročki govor ostaju da obeleže prekretnicu“. Srbi, istorijski narod, imaju Kosovo. Šta vas je kao naučnika opredelilo da se „spuštate“ u dubinu naše kosovske identitetske priče?
— Mitovi, etnološki jednako kao i kulturološki, su duhovne konstante u vremenu i u životu jednog naroda. Zanimljivo je posmatrati i analizirati te strukture čije su matrice odolele vremenu; mitovi su mentalne smernice po kojima se individualno i kolektivno biće kreće i pretvara fizički, geografski prostor u duhovni pejzaž u kojem se traje i zahvaljujući kojem se opstaje u prostoru i u vremenu.

Kosovski kulturološki mit predstavlja jednu takvu celinu. U njoj već vekovima boravi kolektivno biće Srba. Pokušaj razumevanja mentalne strukture u kojoj boravimo zajedno sa našim precima bio je verovatno i jedan od prvih podsticaja koji su usmerili moju istraživačku radoznalost. Inače, zanimanje za mitsko nasleđe, koje potiče još iz studentskih dana i prvih predavanja o antičkom mitu koje sam slušala kod prof. Slavka Leovca na Sarajevskom univerzitetu, obeležilo je i moj kasniji istraživački rad: doktorirala sam na temi Poetika mita u savremenoj književnosti a potom napisala više desetina radova o mitsko-ritualnim formama kod Južnih Slovena.

Vaša knjiga se zove Kosovski kulturološki mit. Možete li nam objasniti pojam kulturolškog mita i njegove različitosti u odnosu na etnološke mitove?
— Izrečeno Elijadeovim rečima, etnološki mitovi su svete priče koje govore o nastanku i stvaranju sveta, čoveka, života. Kao takvi, oni se nalaze na izvorištu kultura koje će se, potom, razvijati na njihovim pretpostavkama. Etnološki mitovi postoje kao primarne spoznajne slike i u svojoj strukturi sadrže poetsko-metafizički naboj, zahvaljujući kojem se mitsko nasleđe prepoznaje u kasnijim epohama kao duhovni prežitak, mentalni okvir kojim je omeđeno ljudsko biće. Mit o dvojniku je jedan od najstarijih duhovnih modela koje nalazimo u arhaičnim mitologijama. On proističe iz kosmogonijske koncepcije mitskog mišljenja, iz dvojne strukture sveta: s jedne strane, božanskog, nadnaravnog principa i, s druge strane, zemaljskog, ljudskog principa. Iz dvojnosti ove dve različite ravni postojanja rađa se ljudski svet u kome je izgled čoveka saobrazan izgledu njegovog primarnog, izvornog, božanskog uzora-dvojnika. Otuda mit o dvojniku odražava početni impuls stvaranja i mišljenja unutar mitske koncepcije sveta. Primeri u kojima se nazire struktura mita o dvojniku mnogobrojni su u našoj epskoj poeziji: Marko i njegov brat Andrijaš, braća Jakšići, Bogdan i Dmitar, Predrag i Nenad…

To je ujedno i osnovna razlika između etnoloških i kulturoloških mitova. Za razliku od prvih, kulturološki mitovi nastaju iz kultura koje su se već razvile i formirale, te kao takvi oni predstavljaju sekundarne, izvedene duhovne jedinice. Po sebi, oni predstavljaju važna kolektivna iskustva, koja zaodenuta u strukturu mitske priče, postaju duhovni oblici u kojima je sadržana kako suština kulture iz koje izviru, tako i mentalitet naroda u kome su nastali. Jedan od opšte prihvaćenih kulturolških mitova je onaj o Odiseju, koji je duhovna odrednica antičkog sveta (kulturni mit grčkog antičkog društva), ali i metafizičko-kulturološka odrednica u kojoj se prepoznaju koreni evropske civilizacije. Među najrasprostranjenijim kulturološkim mitovima su svakako mit o Faustu i mit o Don Žuanu: obe mitske priče odražavaju dve različite koncepcije sveta objedinjene u likovima glavnih protagonista. I Faust i Don Žuan svojim ponašenjem i svojim mentalnim ustrojstvom reflektuju kolektivne predstave prehrišćanske ili „prevaziđene“ svesti. Svojom sudbinom oni ilustruju odnos prema devijantnom ponašanju (mag i mađioničar / preljubnik i onaj koji sumnja u život posle smrti), odnos koji je izgrađen prema principima hrišćanskog morala, što istovremeno ilustruje evolutivni proces unutar svesti i osvajanje novog, drugačijeg mentalnog ustrojstva. U tom smislu, ova dva lika su u funkciji posrednika unutar dva raznorodna segmenta kulturnog nasleđa ; oni objedinjuju pagansko, arhaično ponašanje i hrišćansku viziju sveta. Posrnuća Fausta i Don Žuana simbolizuju posrnuća starih kolektivnih vrednosti, dok ispunjenje njihovih sudbina, tj. njihovo stradanje i moralno kažnjavanje, ilustruju duhovnu pobedu nad iskušenjima nečastivih sila i pobedu novih kolektivnih vrednosti.

Osim književnog, moralnog ili religijskog naboja, za nastanak određenih kulturoloških mitova mogu biti odlučujući i istorijski izvori. U tom slučaju reč je o mitovima u čijem se jezgru nalazi određena istorijska činjenica. Istorijski događaj se pojavljuje kao povod za nastanak složenog duhovnog mehanizma, koji, koristeći se neistorijskim sredstvima, pokušava da sačuva kolektivni doživljaj konkretnog dešavanja ili određene epohe. Kao jedan od primera manifestovanja kulturološkog mita u čijem jezgru se nalazi istorijski podsticaj možemo navesti i Vergilijevu Eneidu. Mit o Eneji, osnivaču rimskog carstva, izražava svesnu stvaralačku nameru da se putem utvrđene književne sheme – u ovom slučaju epa – stvori novi junak, dvojnik antičkog civilizacijskog junaka, Odiseja, koji, budući da je tvorac novog carstva i nove kulture, predstavlja glavnog junaka novonastalog civilizacijskog modela. Vergilije pribegava poetizaciji istorijskih činjenica – nastanak rimskog carstva – putem sadržaja iz grčko-rimske mitologije, što mu omogućava da stvori originalnu mitsku situaciju, mitskog junaka i mitsku priču.

Mit o Kosovu možemo takođe svrstati u red kulturoloških mitova koji su nastali na istorijskim osnovama. Njegovo jezgro čini konkretan istorijski događaj – Kosovska bitka – čiji ishod menja istorijski tok srpske državnosti. Sećanje na Kosovsku bitku je sećanje na istorijski događaj koji je u bitnom odredio istorijski put srpskog naroda. Važnost tog istorijskog događaja za život i sudbinu čitavog kolektiva učinila je da Kosovska bitka postane okosnica oko koje će se formirati jedan segment kolektivnog pamćenja. Kosovski kulturološki mit je upravo nastao na istorijskom pamćenju čija interpretacija stvarnog događaja ima zadatak da reflektuje osećanja i slike koji čine suštinu kolektivnog mišljenja vezanog za taj događaj. Otuda, ovaj mit odražava kolektivno viđenje istorije, i to u dva smera: sa unutrašnje tačke gledišta budući da je to viđenje izraz kolektivnog doživljaja aktera istorijskog događanja, i sa spoljašnje tačke budući je to kolektivno zaveštanje u pamćenju namenjeno da postane objektivna istorijska činjenica unutar koje će se prepoznavati pripadnici iste grupe u različitim istorijskim epohama. Čin prepoznavanja pojedinca u odnosu na suštinske činjenice koje u bitnom određuju karakter naroda, sa svoje strane, doprinosi utvrđivanju kolektivnog identiteta i osećanju njegove nepromenljivosti i konstantnosti u postojanju. Kulturološki mit o Kosovu odražava jednu takvu kolektivnu duhovnu konstantu unutar koje se prepoznaju ne samo pojedinci iz raznih epoha već se čitavo istorijsko postojanje srpskog naroda može gledati kao ponavljanje strukture opisane u Kosovskom mitu. Takvo dvostruko ponavljanje, prema rečima Halbvaksa (Maurice Halbwachs), potvrđuje trajnost kolektivnog pamćenja i trajnost fizionomije grupe, koja na osnovu ponavljanja ili serije sličnosti potvrđuje svoju fundamentalnu duhovnu konstantu.

Ove dve vrste mitova se razlikuju i po karakteru: u osnovi etnoloških mitova je metafizički impuls, potreba da se definišu vreme i prostor, da se odredi svet, dok u slučaju kulturoloških mitova konstatujemo prevashodno edukativno-pedagoški naboj. Otuda njihov poučni karakter. Kao specifične duhovne strukture, kulturološki mitovi sadrže kolektivno pamćenje u obliku vitalnih saznanja namenjenih budućim generacijama. Budući da su u ulozi prenosioca znanja, oni učestvuju u vaspitavanju i formiranju kako kolektivnog identiteta, tako i svakog pojedinačnog identiteta. Kao nosioci važnih poruka i iskustava, bitnih po život pojedinca i kolektiva, kulturološki mitovi poseduju određenu moralnu ulogu: oni podučavaju i izgrađuju moralnu svest društva.

Kosovo je deo našeg kolektivnog pamćenja, a ono se, kako ste u svojoj studiji pokazali, sastoji od više različitih vrsta pamćenja – od fleš pamćenja, preko onog epskog do moralnog. Kakva je mogućnost njegove aktivacije u istorijskim epohama vekovima udaljenim od događaja koji je to pamćenje izazvao?
— Kosovski kulturološki mit je proizvod kolektivnog duhovnog iskustva, koje odražava kako različite slojeve kolektivnog pamćenja, tako i kompleksnu strukturu kolektivnog bića naroda. Mesto njegovog nastanka je vreme. Kosovski mit se stvarao i još uvek se stvara u vremenu; unutar njegove teksture nalaze se različiti vremenski segmenti, saobrazni raznorodnim periodima kolektivnih iskustava. Vremenski slojevi odražavaju različite tipove pamćenja kojima su fiksirane razvojne duhovne etape. Njihovo međusobno sadejstvo sinhronizovano je unutar jedinstvenog kulturnog izraza u kome se prepoznaje kolektiv. Otuda se može pretpostaviti da je kolektivno pamćenje jedan od osnovnih nosilaca kulturnog identiteta, a Kosovski kulturološki mit jedno od ključnih mesta pamćenja (lieu de mémoire, Pierre Nora) za srpski narod.

Koliko god zasnovan na vremenskoj ravni – istorijskoj i večnoj – mit o Kosovu je ukorenjen i u konkretni geoistorijski prostor. Kao što su Itaka za Homerovog Odiseja, Latijum za Vergilijevog Eneja ili Jerusalim za starozavetna svedočanstva – tačke iz kojih nastupa Istorija prerastajući u sudbinu naroda, tako je i Kosovo u kontekstu kulturološkog mita Srba mesto na kome se određuje njihov istorijski i sudbinski put. Konkretne geografske tačke prerastaju konkretnost vremena i prostora, te se putem jezika i zaveštanja kolektivnog pamćenja u jeziku, izmeštaju iz konkretnog u imaginarni prostor i vreme. Oblikovani prema potrebma kolektivnog doživljaja sveta, oni postaju duhovne reference ili svojevrsna geografija duha.

Kulturološki mitovi su namenjeni da traju koliko i samo pamćenje, oni se prenose kao svojevrsno duhovno i kolektivno iskustvo. Ako nam je dozvoljena uporedba, kulturološki mitovi su kao ogledala u rukama unuka, na čijim se površinama odražavaju lica predaka. Trenutak prepoznavanja prošlosti i sadašnjosti je ključan za njihov opstanak i za njihovo trajanje: da bi se uključio u transmisioni lanac zaveštanja, neophodno je da unuk razume poruke svojih dedova, da se u njima prepozna, tj. da u njima nađe trag kolektivnog bića naroda kome pripada.

Minucioznom analizom pokazali ste da je kosovski mit višeslojan. Istorijsko, kontemplativno, metafizičko-hrišćansko, arhetipsko – sve je sabrano u toj višeslojnosti. S obzirom na činjenicu da je hrišćanska ideja o životu kao prolasku kroz smrt ka Hristu jedna od osnovnih tema, a da se neke od primena kosovskog čina u istoriji pokazuju kao „samoubilačke” (neki smatraju da je 27. mart 1941 aktivacija suicidnih potencijala kosovskog arhetipa), kako su se, prema vašem mišljenju, Srbi kretali između te dve krajnosti – hrišćanske eshatologije i herojske suicidalnosti?
— Kako narodi znaju ko su i šta su jedino putem priča koje pričaju o sebi (S. S. Friedman), ono što je usmena tradicija zaveštala svojim potomcima, prenoseći svoje sećanje o srpskom srednjevekovnom carstvu i njegovom potonuću, predstavlja narativnu celinu koja poseduje svoju sopstvenu evoluciju i transformaciju shodno promenama kroz koje prolazi i sam narod; imaginarni pejzaž, kao i fizički pejzaž, menja se, nadograđuje, razgrađuje, neprestano odašiljajući stvarni trenutak kolektivne projekcije u kojoj su izraženi identitet i pamćenje zajednice.

Stoga je moguće pretpostaviti da Kosovski kulturološki mit predstavlja svojevrsnu mapu našeg mentaliteta, unutar koje se prepliću ne samo različite vrste kolektivnog pamćenja već i nesvesno povezivanje i grupisanje određenih tematskih celina u shematizovane izraze koji odražavaju važne vrednosne sudove. Karta kulturološkog mita o Kosovu je istovremeno svojevrsna topografija kulturnog identiteta srpskog naroda. Ona omogućava da se sve ono što je nevidljivo i što se vekovima prenosilo unutar usmenog kolektivnog pamćenja pretvori u vidljivo, u stvarnu kulturnu činjenicu.

Ako bismo pokušali grafički predstaviti mapu Kosovskog mita, morali bismo uzeti u obzir njegovu strukturalnu složenost: svaki od duhovnih slojeva koji čine sastavni deo njegove strukture, poseduje i svoju sopstvenu mentalnu kartu na kojoj se odražava sistem povezivanja vrednosnih činjenica. Multiizvornost kosovskog mita – istorijski, prehrišćanski – arhetipski nivo, zatim, hrišćanski, kontemplativni nivo doprinose stvaranju kontradiktornosti i oprečnosti u odašiljanju kolektivnih poruka. Istovremeno, kulturološka kakofonija umnožava višeznačnost kolektivnih predstava, održavajući time vitalnost raznorodnih duhovnih slojeva, koji ravnopravno učestvuju u ocrtavanju kolektivnog duhovnog portreta Srba.

Ambivalentnost značenja i tumačenja pojavljuje se u samoj osnovi kosovskog predanja. Ako uzmemo epski diskurs, koji je jedan od osnovnih izvora njegovog nastanka, uočićemo da je epsko pevanje namenjeno slavljenju junaštva, junaka i njihovih pobeda. Dakle, duhovno-mentalna struktura putem koje arhaična svest slavi hrabrost i snagu kolektiva, u prilici je da peva o herojskom porazu srpskih vitezova. Ep o Lazaru i njegovoj vojsci se unutar inicijalnog epskog impulsa predstavlja kolektivu kao hvalospev herojskom samožrtvovanju i podvigu kojim se srpski junaci suprotstavljaju turskom osvajaču. Ideja kolektinve snage, hrabrosti i junaštva ostaju prisutne uprkos negativnom ishodu bitke.

Istovremeno, na istorijsko-činjeničnoj ravni, epska svest zna da su njeni junaci poraženi i da je srpska vojska doživela istorijski stvarni poraz, nakon kojeg su izgubljeni samostalnost, država, sloboda. Sa ove tačke gledišta, epsko pevanje se transformiše u usmeni kôd vezan za tužaljke posvećene izginulim junacima, za komemorativne rituale namenjene mrtvima i precima; epska fraza izrasta u kolektivno tugovanje nad tragičnim usudom, ritualno i ritualizovano kolektivno sećanje na postradale, na samožrtvovane koji odlaze u svet predaka.

No to nije završna poruka koju odašilje Kosovski kulturološki mit: slika napuštanja ovozemaljskog trajanja je uklopljena u ravan hrišćanskih verovanja, koja su istovremeno glavni pokretač stradanja i suštinska svrsishodnost čina žrtvovanja Lazarevih vitezova. Religiozno-hrišćanska dimenzija interpretacije istorijsko-epskog događaja usmerava kolektivnu svest na nova duhovna uporišta: Knez i njegovi vitezovi, iako mrtvi, osvajaju nebesko carstvo, idealni kulturni pejzaž, mesto na kome su Srbi pobednici u večnosti, mesto sa kojeg sveta zemlja, Kosovo, predstavlja sinonim neotuđivog, trajnog posedovanja. Iz te imaginarne trajnosti, iz osećanja neraskidive povezanosti sa kolektivnim zavetom, iz odanosti prema Lazaru i Kosovu, samostalnosti, slobodi, državi, iz odanosti prema nacionalnom usudu, stvara se i nova poruka koja Kosovski mit pretvara u istorijsko-nacionalni program: sve što se rodilo posle Kosova, rađa se za njegovu odbranu, deo je neprekidne Lazareve vojske koja prolazi kroz vekove, gubi i osvaja bitke, i tako bez prekida, na jednom i istom mestu, na mestu njihovih otaca i predaka – na kulturnom pejzažu simbolično nazvanom Kosovo. Jer Kosovo polje, nadomak Prištine, između Sitnice i Laba, nadmašuje svoju geografsku stvarnost i izrasta u metafizički pejzaž na kome počiva sudbina čitave nacije. Poziv na borbu za slobodu i odbranu mesta na kome je ponikla njegova državnost – mesta koje ga suštinski definiše, mesta-kulturnog pejzaža, narod pretvara u metafizičku nadu u oslobođenje od zla i zemaljske patnje, nadu u osvajanje suštinske nebeske slobode i pravde, one u kojoj borave Lazarevi vitezovi.

Posle prvog svetskog rata ugledni srpski pisci od Vladimira Velmar Jankovića do Branimira Ćosića ukazivali su na to da je, oslobođenjem Kosova 1912. i stvaranjem Kraljevine SHS došlo do izvesne iscrpljenosti kosovske motivacije u našem stvaralaštvu. Ipak, posle drugog svetskog rata, od Zorana Mišića, preko Vaska Pope, do, recimo, Rajka Petrova Noga, dolazi do obnove čitanja Kosova u kulturi. Koliko je kosovsko predanje u kulturi živo i dejstveno i danas, s obzirom na mnoštvo reinterpretacija stvarnosti u skladu sa mantrom da “EU nema alternativu” (kad se prevede na jezik naših narodnih izreka, „pokornu glavu sablja ne seče”)?
— Odnos prostora, kulture, mesta i nacije, odnos između kulturoloških predstava i prostora je veoma dinamičan odnos, obeležen usponima i padovima… Ideja nacije se zasniva na ideji oivičenog prostora – konkretnog mesta čiju specifičnost obeležava kulturni identitet grupe. Jer prostor postaje ljudski prostor tek kada ga čovek asimiluje i integriše u svoj kulturno-duhovni kontekst, kada ga oljudi i učini svrsishodnim u suštinskom metafizičkom smislu. Karta sveta je i karta kulturnih pejzaža. U tom smislu, prostor Kosova čini deo tog opšteg kulturnog pejzaža na kome je ucrtana kulturna fizionomija srpskog naroda. Važnost tog konkretnog mesta u stvaranju kolektivnog identiteta Srba izražena je ne samo u ideji svetog mesta, mesta porekla, već i u stvaralačkom kolektivnom impulsu unutar kojeg svaka generacija pronalazi svoj autentičan izraz.

Kao svako umetničko delo, i Kosovski kulturološki mit teži univerzalnosti, te izražava originalni doživljaj sveta u kome se prepoznaju kako pojedinac tako i kolektiv. Kao odraz kulturnog nasleđa i geografske celine konkretnog mesta – Kosova – na kome su se jezik, istorija i kultura ucrtali u samu fizionomiju prostora, Kosovski mit je sastavni deo ne samo duhovnog već i prostornog identiteta srpskog naroda.

U svojoj knjizi ste jasni – Kosovo nije samo deo našeg duhovnog nego i prostornog identiteta. Godine 1999. taj identitet je napadnut NATO bombama, kao deo nečega što je jedan zapadni analitičar nazvao ratom Volstrita protiv Vizantije. Sada pokušavaju da nas razbaštine od naših svetinja na Kosovu i Metohoji, koje bi trebalo da postanu „kosovske svetinje”. Kuda nas sve ove borbe vode? Hoćemo li izdržati?
— Problem koji se postavlja odnosi se na pitanje očuvanja identiteta u 21. veku, obeleženom snažnim materijalističkim impulsom poslednjeg trenda modernog doba, poznatog kao globalizacija. Anglosaksonskog porekla, sam termin je prevashodno podrazumevao brisanje granica u sferi ekonomskog, industrijskog i potrošačkog univerzuma. Duboko ukorenjen i ovisan o tehnološkoj evoluciji numeričkog sveta, pokret globalizacije je lako osvojio i preostale domene ljudskog delovanja, i to posebno sferu politike i kulture. Anglosaksonski model ekonomskog opstanka, političkog uređenja i kulturnog izraza postao je uzor u planetarnim razmerama. Demokratsko uređenje sa paketom ekonomskih i kulturnih normi počinje da se masovno izvozi na krilima NATO bombardera na sve kontinente.

Strategija globalne ekonomije, politike i kulture dobija i svoje teoretičare koji pokušavaju da definišu nove postulate civilizacije: planeta je prostor, i to prostor otvoren i spreman za stvaranje raznih vrsta odnosa po uzoru na zapadno-demokratski model. Postojeće nacionalne, istorijske i političke granice se brišu (tome ide u prilog i duboko osećanje političko-ekonomske pobede Atlantskog pakta nad Varšavskim savezom 90-tih godina prošlog veka), nastupa novo prostorno-političko prestrukturiranje planete. Kriterijum stvaranja novih granica i prostora nije samo deo ekonomskog plana kome je glavni cilj zaposedanje svih važnih geostrateških prirodnih izvora energije, i vode kao i uspostavljanje vojno-političke kontrole nad novoosvojenim delovima sveta. Ona je i deo duhovnog habitusa zapadnih mislilaca koji, poput Bermana, u modernosti vide „maelström dezintegracije i besprekidnog obnavljanja“. Stari izum – imperijalistička kolonizacija – odeva se u novo ruho nanotehničkog vremena. Vodeći mislioci ideologije ljudskih prava i prava na nasilno uvođenje procesa demokratizacije u tradicionalnim društvima aktivno učestvuju u izgradnji teorijskog aspekta planetarnog imperijalizma. Neoliberalna logika, prema kojoj „nema alternative“, nastupa kao razrađena teorija prestrukturiranja sveta, i to ne samo na ekonomskom već i na političkom planu. Budući da je svet postao prazan prostor, prostor bez prošlosti na kome ne žive narodi već ljudi, sasvim je mogućno krenuti u njegovo ponovno osvajanje. Istorijsko iskustvo iz vremena osvajanja divljeg Zapada, NATO-eksperti koriste u osvajanju novih prirodnih bogatstava na divljem Istoku. U ideji prostora više ne nalazimo ideju mesta ili kulturnog pejzaža niti lokaliteta ili teritorija. Prostor je slobodan za osvajanje, okupiranje i kontrolisanje posebno njegovih delova koji ulaze u strateško-ekonomski račun velikih sila. Ako bi Srbi postali sastavni deo integralnog globalnog kola u kojem bi, oslobođeni od samih sebe i svoje naporne i iscrpljujuće istorije, krenuli u osvajanje srećnog života u zaboravu, u kojoj bi meri jezičko nasleđe iz Kosovskog mita nastavilo da živi u njihovoj svesti? Šta bi ono evociralo u kolektivnom biću? Da li bi Lazareva kletva bila shvaćena kao govor mržnje? Da li bi nas obuzelo osećanje sramote pred zatucanom upornošću naših predaka, koji su više od šesto godina odbijali da zaborave Kosovski zavet preselivši Srbiju na virtuelno tlo usmene reči?

Udaljavanje od jezika, i to od njegovog izvornog oblika koji se prenosio sa pokolenja na pokolenje usmenim putem i koji je do nas u velikoj meri dospeo u obliku epskog i narodnog stvaralaštva, predstavlja deo procesa udaljavanja od kulturnog nasleđa. Jer, dok god je živ jezik, živa je i kultura, zasnovan je kolektivni kulturni identitet. Kosovski kulturološki mit je između ostaloga i deo našeg jezičkog nasleđa. On je duboko ukorenjen u jezičke, mentalne i duhovne strukture kolektivnog bića Srba.

Razgovarao VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ
Pečat/Borba za veru