Dr Predrag Ristić: Programska idejna skica za spomen obeležje Jasenovca

13. septembar 2015. Jasenovac -Pakrac

Šta sam rekao ili hteo da kažem u nedelju 13. septembra 2015.
u Međunarodnom Odboru za Jasenovac!

„Al` tirjanstvu stati nogom zavrat dovesti ga poznaniju prava to je ljudska dužnost najsvetija“

Svaki, pa i najnaivniji zločinac se nažalost, obično nikada ne kaje, jer ima izopačenu patološku svest i promenjen odnos prema dobru i zlu, bez obzira na to što se mi dobronamerni nadamo da će se na kraju pokajati, jer smo odgojeni u hrišćanskom moralu.

Zločinac – krvnik- ubica natopljen mržnjom je ubeđen sa svoje strane da čini dobro, odnosno čini sebično dobro samo samom sebi, a neki put prošireno samo za svoje pleme, bandu, gang ili za čak za svoj narod, ali nikada za celo čovečanstvo ili za sve ljude zemaljskog šara.

Tragovi surovosti duboke preistorije isplivavaju tu i tamo u sadašnjost. Arheolozi su i u paleolitu pronašli masovne grobnice pune kostiju (pogledaj slike). Kromanjonac je istrebio Neandertalca a u današnjoj civilizaciji postojeći veliki narodi imaju na duši istrebljenje Tasmanijskog čoveka i čoveka sa Ognjene Zemlje od kojih su ostale samo fotografije kako spavaju goli u snegu kao i crteži ptice Dodo.

Možda smo i mi kao Sloveni i Srbi kako su ustanovili „naučnici“ Marks i Engels, da: „Sloveni treba da budu istrebljeni kao najljući neprijatelji radničke klase“ i time nažalost krvavo obeležili bar dva veka povesti. Mi smatramo da imamo pravo na samoodbranu svog života i duha u ime te pošasti, u ime nas ali i celog čovečansava.

Danas svi ispaštamo grehove našeg nastanka. Kao što je pećinsko slikarstvo deo savremene umetnosti i kuture, a sukob između mezolita i neolita postoji i danas kao sukob ljubitelja roštilja i ljubitelja čorbe, tako je i genocid deo povesti i kulture i navika čovečanstva koje zajednički mora da se nosi sa problemom kako da prevaziđe ovu pošast.

Ipak, verujemo da je u podsvesti zločincu jasno da će biti progonjen, zato zatire sve svoje krvave tragove da bi se zaboravilo njegovo nedelo, da se niko ne bi setio, pa ni on sam, pa nekim urođenim zamračenjem uma zaista zaboravlja svoj zločin.

Kad zločinac pobegne u neku drugu zemlju tamo se ponaša sasvim normalno i nova okolina ne može da veruje da je ovaj čovek recimo klao svojim rukama. On se oseća toliko spokojno u zadovoljenju svoje preistorijske mržnje, da ga je nemoguće probuditi iz paklenog sna.

Naša je dužnost da ga ipak probudimo, ne agresijom već primerom i velikim delima.

Međutim, postoji jedan ne tako mali broj onih kojima je glavni smisao života, krajnja perverzna zločinačka izopačenost koje se uopšte ne stide, već se njome javno hvale, sa zadovoljstvom se fotografišu za „uspomenu“ kako vrše svoje perverzne egzekucije. On se paradoksalno ponosi onim što je normalnom čoveku nezamislivo, čak se utrkuju u toj „maštovitosti“ koja utovljava njihov neobuzdani gnev.

Zato je teško uopšte postaviti projektni zadatak za spomen obeležje genocida i predstaviti paklenu mašinu kojom je trebalo da se istrebi čitav jedan narod, tj. moj srpski narod a sa nama još i neki drugi narodi. Jedan muzej ma kako bi bio velik, mali je da u njega može da stane sve što bi trebalo da dokumentuje te zverske zločine.

Drvena vešala i maljevi su već odavno istrunuli, njihove rekonstrukcije, kopije bi bilo neumesno rekonstruisati, jer ne bi činili autentični dokaz. Neumesno bi recimo bilo rekonstruisati korpu sa dečijim očima koju su ustaše donosili na „blagoslov“ svom duhovniku kardinalu blaženom Stepincu.

U tom smislu, i najsavršenija muzejska rekonstrukcija bila bi neumesna. U Aušvicu međutim, to je bilo moguće, jer su jedna obična drvena vešala, mogla u njihovoj klimi da se održe bez ikakvog posebnog konservisanja i do sto godina!

Zato smo izabrali među svim brojnim načinima kojim su Hrvati ustaše vršili egzekucije, samo jednu, koja je nesumljivo vrhunski moralni zločin nad zločinima kojeg je teško i zamisliti da se uopšte mogao dogoditi i zato smo ga izabrali da ga prikažemo na jedan umesan način.

Pretpostavili smo da rekonstruišemo samo funkcionalni okvir u kome se to događalo. Razapinjanje na krst, ili spaljivanje veštica i nabijanje na kolac, izazivale su nezamislive spore telesne muke u žrtve, ali donekle nisu uništavale dostojanstvo i lični moral žrtve.

Pitao bih zato širu javnost da li čuli šta je to „Zvonara“? O njoj na Guglu ima dovoljno glavnih podataka, ne samo o masovnim ubistvima već i o tihim umorstvima izgladnjivanjem  sa svim svojim psihološkim i amoralnim dometima, tako da su dovodili čoveka na ljudožderstvo.

U tome ističemo jedno zapisano svedočenje:

„Kad je jedan od interniraca, slobodnjak koji je bio zadužen za dezinfekciju, prijavio komandantu logora Ivici Matkoviću da je video „gozbu“ ljudožderstva u Logoru 3 C, ovaj se kao lud smejao i odgovorio mu:
Ti bi kao intelektualan čovjek morao znati da je crkotina otrov od koga se brzo umire. Neka samo peku i jedu, prije će svi pocrkati. I tako mi to već predugo traje“.*

Jasenovac nije samo neposredan lokalitet nacionalnog parka Gradina na ušću dveju reka. On je još mnogo više nego što su pojedini uski po celoj NDH tačkasto rastureni lokaliteti, kao što su recimo nevidljive zabetonirane i duboke jame. Jame duboke i do 80 metara su bile skrivalice zločina koje se danas razbetoniravaju.

Jasenovac je pak imao skrivalicu zločina u dubini tokova voda Save i Dunava koja se rasprostire do Crnog mora.

Dolaskom komunista sistematski se radilo na opštem zatiranju dokaznog materijala. Kao prvo, Ajzenhauer je prisiljavao inače zgranuti nekompromitovan nemački narod da prođe kroz stratišta i da se svojim očima uveri, jer su zločini normalnom čoveku bili toliko neverovatni da bi tokom vremena kao nemogući bili odbačeni i zaboravljeni. Komunistička vlast radi „bratstva i jedinstva“ nastavila je da radi ono što su ustaše pred sam kraj rata počeli, a takozvana oslobodilačka vojska zaobilazila je logor i proboj su izvršili sami ostavljeni očajninici golim rukama.

Taj događaj smatram da bi trebalo obeležiti spomenikom junaku koji je golim rukama u vrh kule oteo ustaši mitraljez i prokosio prolaz nekolicini ostalih u slobodu. Taj spomenik mora da ima svoje ime i da se zna ličnost koja je taj podvig izvela a to je Mile Ristić i da se time usadi nada u pravo na samoodbranu u pokoljenjima, jer su mnogi ulazili u logor disciplinovano na prevaru neverujući da će im se išta desiti jer su smatrali da nisu nikom ništa naudili.

Zato Aušvic može i ne može da nam služi za primer kako da se uredi jedno dostojno spomen područje. Mi moramo da prikažemo ono što je još stravičnije.

Aušvic je bio pre svega stanistička suprotnost baš onoga što krasi nemački narod, a to je njegova mašinska industrija koja se probrazila u industriju genocida. Ova „fabrika“ genocida kada je bila oslobođena u njoj je bilo sačuvano bezbroj tvrdih artefkata koji su isto tako organizovano i pedantno složeni na konstruktivan, ubedljiv i autentičan muzej. Skoro nijedna bitna građevina ili krematorijum nije im srušen, čak je ulazna kapija sa glavnim natpisom sačuvana u originalu i konservisana: “Arbeit macht frei” pored velikih boksova odsečene kose, veštačkih vilica, naočara, zlatnih zuba…

(slika Aušvic natpis –kapija- nužnik)

Ovo nije bilo moguće u Jasenovcu, jer izgleda da je u hrvatskom duhu, u njihovim dubokim korenima nasleđen genocidni poriv još iz XVΙΙ veka. Postoji izreka koja se sačuvala i kao slogan, čak i među današnjim nemačkim fudbalskim navijačima: („O Herr bewahre uns von Pest, Hunger und Kroaten“ – O Gospode sačuvaj nas od kuge, gladi i Hrvata“) . Može se reći da je ovaj slogan, opšti živi simbol za perverzne zločine vršene uglavnom ručno ili i sa prilagođenim ručnim alatima i to uglavnom bez ikakve evidencije. Pored toga svi objekti od opeke su srušeni od ustaša Hrvata i posle njih od Hrvata ali tada komunista.

„O Herr bewahre uns von Pest, Hunger und Kroaten“ – O Gospode sačuvaj nas od kuge, gladi i Hrvata“

Pored toga Jasenovac je bio zločin u zločinačkom okruženju, zločin koji nije prekinut već je nastavljen tim planetarnim komunističkim revolucionarnim poletnim zločinom. Kažem „komunističkim“, jer u inače demokratskoj Francuskoj, u konfuziji posle oslobođenja, francuski komunisti su predvodili odmazdu kada su iz zatvora bili pušteni „sudije“ prekog suda i likvidatori u tek oslobođenom Parizu a sudili su samo na osnovu denunciranja.

Nadamo se da danas svaki zločin pak treba da ima svoje lično ime.

Ove godine avgusta meseca, delegacija Jad Vašema posetila je hram Vaskrsenja u Prebilovicima. Zapanjeni velikim brojem zapisanih imena, upitali su svog domaćina gospodina Zorana Mandlbauma predsednika Jevrejske zajednice BiH:

„Pa koje pobio tolike ljude?“ „Hrvati“, odgovorio je domaćin, „pa što niste to i zapisali?“ pitali su gosti.

Tehnički gledano, u Aušicu i drugim severnijim stratištima, drvena građa kao vešala uz malo pažnje i nevidljivog konservisanja, može da se održi i stotine godina.

Najstariji drveni hram u Japanu iz VIII veka i danas postoji a da mu se nije promenilo nijedno brvno.

Rekonstrukcija ubilačkog alata raznih maljeva na vratilu nije ovde moguća kao autentična rekonstrukcija.

U nas bi svaka nezaštićena drvena konstrukcija istrunula za dve do tri godine i od nje ne bi ostalo gotovo ništa sem njenog opisa po dalekom sećanju te njena rekonstrukcija ne bi bila nikako autentični ubedljivi dokazni materijal u koji bi poklonik mogao da se uživi.

Međutim, Jasenovac je toliko velika gromada sagledivog kosmičkog zločina da nije važno da li je uopšte zabeležen u nekom zapisniku jer polje njive njegovog stratišta se sagledava celovito tek iz kosmosa kao kineski zid, i mi ga ne sagledavamo samo očima, osvetljenog sunčevom svetlošću već proziremo očima rasvetljenom Tavorskom Svetlošću.

Zvonara

Zvonara je bila relativno mali zatvoreni prostor bez prozora sa staklenim vratima ali je veliki simbol onoga što se događalo i šire među pićilijevskim zidovima, koja je prvo bila stovarište opljačkanih ulomaka srpski zvona. Njen „odzvon“ pretopljen nezamislivom mržnjom je preobražen u vrhunski sistem u podsvesti među svim napravama za ubijanje sa nasladom, i najvećim pored svog fizičkog i duhovno -moralnog mučenja, ubistvo izgladnjivanjem i nagonjenje na ljudožderstvo.

Komunistički Goli Otok gde su „revidirci“ ideološki tukli jedne druge, sadrži samo jednu malu sličnost u tom principu da se žrtve mrcvare kao u paganskim vremenima, gde su gladijatori junački „pujdani“ jedni na druge. Današnji sport je samo humanizovan „fer plej“ dok je sudbina gladijatora određivana palcem dole ili gore.

Ćele kula

Nažalost, Ćele Kula je naš sramotni ponižavajući i zastrašujući povesni znak podsećanja, ali je on zakucani dokument, daleko veći od bilo kakvog muzejskog eksponata, nezavisan od svoje građevinske razmere koji nas je uveo u savremenu epohu civilizacije koja je još u toku.

Ćele Kula je bila vesnik srpske slobode najnovijeg doba. Zato predlažemo da se ovaj simbol usvoji kao slikostojtelj i potonjih naših stradanja. I da se izgradi Spomen obeležje za istinsko sećanje.

Napominjemo, sećanje na žrtve nije čin osvećenog hrama Vaskrsenja Hristovog, ali je on ona mala čestica u rupici na žrtvenoj trpezi oltara, bez koje ne može da se osveti nijedan Hram u kome se služi opelo ili liturgija.

Kao što je Aušvic bio ispoljavanje patološkog ali visoko razvijenog nemačkog industrijskog duha, tako je Jasenovac vezan za drevne radionice i duh naših tadašnjih i sadašnjih primitivnih ciglana i cigle, od jasenovačkog tla ispečenih opeka. Hvala Bogu što su staze u Gradini već popločane osmougaonom opekom. Ukazujemo na to da do danas nije pronađen trajniji građevinski materijal od dobro pečene opeke. Armirani beton vremenom iscuri i raspada se, i nije otporan na požar itd.

Zato u potrazi za večnim građevinskim materijalom ovde smo izabrali dobro pečenu opeku, jer ona nema alternative.

Iz tog razloga predlažemo da se kao spomen obeležje izgrade „Ćele kule“ kao najprostiji zidani objekt u kvadartnoj osnovi u više dimenzija širine i visine, srazmerno broju žrtava na mnogobrojnim rasutim masovnim grobljima duž celokupnog toka Save i Dunava, kao što je recimo namerno zaboravljeno groblje na Ratnom ostrvu u Beogradu.

Opeke će se proizvoditi u modernim ciglanama, s time što će svaka opeka šablonom imati istisnuti reljef ljudske lobanje. Za standardni lik lobanje će se raspisati širi vajarski konkurs koji će biti i logo Jasenovca. U prilogu je rešenje akademskog vajara prof Rajka Blažića (pogledaj slike).

Kule neće imati nikakav krov a ni prozore, ali će imati samo jedna kultna vrata od neprobojnog stakla i bez ikakvog detalja* .

Kroz takva slična staklena vrata perverzni zločinci su posmatrali i naslađivali se mukama zatočenika koji su dugim izgladnjivanjem uterivani na međusobno ubijanje i ljudožderstvo. Unutrašnja strana kule biće obrađena isto kao i spoljnja. U takva četiri zida neće biti ničega stvarnog, čak ti trave, ali će zato biti okvir slike u svesti i prihvatanje užasne istine stravičnog događaja međusobnog ubijanja i ljudožderstva.

Od presudne važnosti je da napomenemo da ovo nije verski objekt već je isključivo istorijski spomenik istinitog događaja ali je zato prihvatljiv za sve konfesije, za sve ljude i za celo svekoliko čovečanstvo.

Sa druge strane, smatramo da je zajednički verski ekumenski objekt nemoguć.

Pozivam se na elementarno opšte obrazovanje, pošto u savremenoj nauci postoje i dve kontradiktorne fizike. Prva, gde je vasiona beskonačno prazan prostor i druga savim suprotna, gde je vasiona beskonačno čvrst i pun prostor. („Od izvora dva putića“ – popularna pesma.)

Zato Jevreji treba sami da projektuju i izgrade svoju sinagogu. Čak i malobrojni ovde postradali Hrvati imaju pravo na katoličku kapelicu, kao i muslimani, ako ih je bilo, na svoju džamiju.

Međutim, Srbi kao apsolutno najmnogobrojniji stradalnici koji su bili predviđeni za ne samo fizičko, već i na duhovno totalno istrebljenje, imaju pravo u ime svog opstanka da izgrade svoj Saborni hram kao dokaz svog civilizacijskog i kulturnog postojanja među svim narodima.

Samo kroz Crkvu pravoslavni hrišćani mogu da dočekaju sveopšte Vaskrsenje. A imali smo svoje legitimno priznato carstvo a svako carstvo je vaseljensko. I našem carstvu dogodilo se srpsko čudo, najveće umetničko delo uopšte, delo srpskih žižditelja Vojihne, Srdana, Nosa i Petroša, Sveti Arhanđeli kod Prizrena “koji svojim hudožestvom prevazilaze Visoke Dečane“ *.

Bez obzira na današnje granice, postoji i srpski kulturni i duhovni prostor koji je ugrožen kako na Kosovu tako i u Jasenovcu. Zato smelo predlažemo, da se na Gradini izgrade Sveti Arhanđeli zato da bi znali ko smo.

I kao što smo Gračanicu izgradili nekoliko puta, a znali smo kako izgleda, a Arhangele nikada još nismo videli, a mi posebno imamo sve stručne i široke društvene kapacitete za njegovu tačnu rekompoziciju posle 23 godine traganja.

Ako je ne možemo sada izgraditi u ugroženom Prizrenu, možemo na Gradini jer je to sve jedan zajednički duhovni prostor jednog jedinstvenog ugroženog pravoslavnog naroda.

Korablja – plutajući Hram

„Neka bije bura, lađe Hristove nikada neće potonuti“

„Sveti Nikolo izbavi korablj od korabljokrušenija“ zapisano je na mojoj porodičnoj ikoni.

Na svim jezicima sveta građevinsko telo hrama naziva se „brod“

– Nava, nave, Schif……koji je ukotvljen na pristaništu planete da ukrca vernike ovog sveta i da ih prevede na onaj svet.

A pitanje je: Kako prevesti sve žrtve Jasenovca kada su rasute duž celog toka plovnog puta Save i Dunava? I na Plavoj grobnici ostrva Vido na moru opelo se vrši sa broda i baca se venac u more. Na mutnoj grobnici Save i Dunava neke brojne žrtve su pokopane duž obala bez ikakvog znamenja a poneke su doplutale i izgubljene čak u Crnom moru. Zločinci su prvi imali takvu ideju i zato su žrtvama davali i pismene poruke – propusnice sa pozdravom da i nama nizvodno bude jasno šta nas čeka.

Odmah posle streljanja đaka u Kragujevcu koji su streljani radi odmazde „sto za jednog“ zbog strateški beznačajne provokacije revolucionara, Nemci su odlučili da predaju Hrvatima celu okupiranu nemirnu Srbiju da „uvedu red“.

U Beograd su već bili stigli hrvatski železničari da preuzmu železničku stanicu radi daljih, zna se kakvih akcija i prisile naše „kvislinge“ Nedića i Ljotića da se ponize, dodvore i garantuju Nemcima bezbednost. Da te iznuđene žrtve nije bilo, istrebljeni bi bili praktično svi Srbi. Ovako je mogla naša srpska okupatorska ozloglašena Specijalna policija da uhvati ustaškog komandosa u Solunskoj ulici kod železničke stanice, koji je bio ubačen da ubije samo jednoj Nemca da bi Nemci radi odmazde ubili sto Srba. Specijalna policija ga je uhvatitila i stavila na neviđene muke tako da je on ostavio dragocene podatke šta se ustvari događa u NDH.

Jedna poučna lična incijativa u bratskoj Rusiji

Još pre desetak godina jedan ruski sveštenik samoincijatiivno je adaptirao jedan šlep, i na jednostavan način drvenom građom adaptirao je brod-crkvu (pogledaj sliku).

Brod nije imao vlastiti pogon već je šlepovan. Revnosnom svešteniku trebalo je četiri godine da duž cele dužine Volge posle 70 godina pokrsti sav narod.

Danas je adaptiran i jedan trajekt koji samostalno i brzo dostiže svako mesto duž 3.692 kilometara Volge ne računajući pritoke.

U kakav takav hram može da se adaptira korito svakog ražalovanog šlepa ili broda, ali to će biti posebni slučajevi sa potrebnim posebnim projektom u kome će mnoge potrebe biti sputane. Utisak u takvoj crkvi koja je spuštena na dno brodskog korita da je to svojevrsni katakombni hram zatvorenog u zloglasnom podpalublju Nojevog kovčega spasenja.

Na slobodnom otvorenom akvatorijumu, zato mi predlažemo jedno moguće idealno i trajno rešenje koje bi imalo sve neophodne odlike jednog razvijenog Hrama, i još više od toga, koje ima jednu crkvu srednje veličine do 300 vernika koliko smatramo da je potrebno za jedno dostojno opelo opšet značaja. Razlika je samo u tome što jedan hram ima čvrste temelje u tlu a drugi na prostranom splavu-plovku.

Kao prvu neizbežnu dogmu crkva mora da prihvati da bude orijentisana, to jest okrenuta prema istoku. Time se u pravoslavnih molitva uklapa u vaseljenu i određuje „svoju mestovremensku tačku“ kako je to izrekao ruski pesnik Velimir Hlebnjikov. U podsvesti pravoslanih je urođeno osećanje da je zemlja okrugla i da se okreće pa se tako ophodom oko Hrama utvrđuje ovo Sveto mesto gde se priziva Duh Sveti a ne osvećuje se samo brod već i mesto pristajanja gde se nalazi još neobeleženo masovno groblje žrtava. Nadamo se da će jednom svako takvo mesto biti obeleženo predloženom Ćele kulom, u kojoj se neće vršiti nikakvo opelo.

Zato, Hram bi morao da bude uvek okrenut prema istoku. Tako ovo plovilo mora da bude sastavljeno od dva zglobno pokretno povezana dela, nazovimo ih starim jezikom:

1.) „Korablj“ koji je okrugao plovak – splav na kome se nalazi Hram

Svi naši slavni manastiri imaju ograđenu portu u krugu (Krst u krugu)*. Širina splava tehnički obezbeđuje plitki gaz i stabilnost od prevrtanja i omogućava širok ophod oko Hrama.

2.) i prilazni splav, most kad pristanu obali – „krmčija“ (krma plovila) prikopčana pod željenim uglom prema stranama sveta. Na pravougaonom splavu-pontonu nalaze se – vrše se samo tehničke i praktične potrebe. Na stubovima na spratu nalazi se mali stan za domaćina – čuvara (kaluđera) a ispod na slobodnom prostoru među stubovima sobrašica (gostoprijemnica) odnosno produžena liturija i trpeza Agape.

Simboli Korablje

Bogorodica putovoditeljka na pramcu (širja nebes je u apsidi).

Jarbol krstaš sa jedrom koji živopisan Hristovim likom (Svetim Ubrusom).

Skoro se po svim krovovima sem kupole može hodati te se mogu koristiti kao gornje palube broda i da se postave sunčani kolektori.

Ivične ograde su spojene zajedno sa klupama, i montažne su na mestima gde su potrebne. Široka korita plovaka su od ferocementa sa ravnim dnom i plitkim gazom tako da Korablja može da pristane i u plićaku. Ferocementne jahte sada su u velikoj modi i jedre preko okeana, imaju duboku kobilicu zbog držanja pravca i sprečavanja prevrtanja.

Kupola, telo Hristovo ima i brodske i crkvene simbole Faros – svetionik (aleksandrijski) koji okreće svetlo u krug redom kroz 12 prozorčića i isvetljava Hrista Svedržitelja živopisanog u temenu gornje kupole koji se sagleda kroz otvor u temenu donje kupole. Obruč na bridu donje kuple zastakljen je nizom prizmi koje rasipaju šare duginih boja po celom hramu. Noću suprotno, duge se rasipaju po okolini.

Ove prizme unapređuju vitražne prozore od veštački obojenog stakla u trupu kopole sa prirodinim bojama duge koju je Bog posle potopa ostavio kao svoju vezu sa ljudima. Vitraž se razvio pre nego što je Njutn otkrio prelamanje svelosti kroz prizmu.

Ovo smatramo ne kao novinu već kao doprinos razvitku pravoslavne dogme a primenjeno je već u našim projektima. Prozori su tipični brodski industrijski tipski (polovni).

Veliki problem Korablje je prolazak ispod niskih, nedovoljno visokih mostova. Međutim postoje detaljne nautičke karte gde su izneseni svi parametri i pravila plovidbe. Korablj nije linijski brod koji plovi bez obzira na vodostaj. Njegovi pristanci su na neobeleženoj obali i rastureni su tokom Save i Dunava. Korablj će imati svoj kalendar kretanja i njegovo kretanje neće se nizati pravolijski.

Kupola koja se okreće kao faros imaće oko svog obima masivan vijak – šraf tako da će samo jedan čovek moći okretajući da je uvuče i spusti radi prolaska ispod niskih mostova.

Prostorna arhitektonska kompozicija je u sažetom grčkom krstu, u tradicionalnom duhu prepoznatljivom kao pravoslavni iako nije zidana već je izvedena od krajnje lakih panela metalne konstrukcije sa moćnim izolacionim slojem, obloženim spolja belim dekapiranim limom a sa unutrašnje strane nezapaljivim poliuretanskom pločama koje se mogu živopisati.

Arhitektonsko idejno rešenje je samo deo glavnog projekta. U daljoj razradi, projekt preuzma mašinski inžinjer specijalista za brodogradnju koji je od samog početka i konsultant.

Ovo je samo osnovna programska autorska skica na osnovu koje treba tek izraditi programski zadatak za izradu multidisciplinarnog projekta.

dr Predrag Ristić, arhitekt

  prof. Akademije SPC

Umesto pečata

Reagovanje Međunarodne Komisije za istinu o Jasenovcu

Dr Predrag Ristić – Duh i atmosfera hrama Hristovog Groba iz Jerusalima u Prebilovcima

Prebilovci na jubilarnoj izložbi ULUPUDSA u Beogradu

Predrag Ristić: Hram nikne i za devet dana | Kultura …