Др Предраг Ристић: Програмска идејна скица за спомен обележје Јасеновца

13. септембар 2015. Јасеновац -Пакрац

Шта сам рекао или хтео да кажем у недељу 13. септембра 2015.
у Међународном Одбору за Јасеновац!

„Ал` тирјанству стати ногом заврат довести га познанију права то је људска дужност најсветија“

Сваки, па и најнаивнији злочинац се нажалост, обично никада не каје, јер има изопачену патолошку свест и промењен однос према добру и злу, без обзира на то што се ми добронамерни надамо да ће се на крају покајати, јер смо одгојени у хришћанском моралу.

Злочинац – крвник- убица натопљен мржњом је убеђен са своје стране да чини добро, односно чини себично добро само самом себи, а неки пут проширено само за своје племе, банду, ганг или за чак за свој народ, али никада за цело човечанство или за све људе земаљског шара.

Трагови суровости дубоке преисторије испливавају ту и тамо у садашњост. Археолози су и у палеолиту пронашли масовне гробнице пунe костију (погледај слике). Кромањонац је истребио Неандерталца а у данашњој цивилизацији постојећи велики народи имају на души истребљење Тасманијског човека и човека са Огњене Земље од којих су остале само фотографије како спавају голи у снегу као и цртежи птице Додо.

Можда смо и ми као Словени и Срби како су установили „научници“ Маркс и Енгелс, да: „Словени треба да буду истребљени као најљући непријатељи радничке класе“ и тиме нажалост крваво обележили бар два века повести. Ми сматрамо да имамо право на самоодбрану свог живота и духа у име те пошасти, у име нас али и целог човечансава.

Данас сви испаштамо грехове нашег настанка. Као што је пећинско сликарство део савремене уметности и кутуре, а сукоб између мезолита и неолита постоји и данас као сукоб љубитеља роштиља и љубитеља чорбе, тако је и геноцид део повести и културе и навика човечанства које заједнички мора да се носи са проблемом како да превазиђе ову пошаст.

Ипак, верујемо да је у подсвести злочинцу јасно да ће бити прогоњен, зато затире све своје крваве трагове да би се заборавило његово недело, да се нико не би сетио, па ни он сам, па неким урођеним замрачењем ума заиста заборавља свој злочин.

Кад злочинац побегне у неку другу земљу тамо се понаша сасвим нормално и нова околина не може да верује да је овај човек рецимо клао својим рукама. Он се осећа толико спокојно у задовољењу своје преисторијске мржње, да га је немогуће пробудити из пакленог сна.

Наша је дужност да га ипак пробудимо, не агресијом већ примером и великим делима.

Међутим, постоји један не тако мали број оних којима је главни смисао живота, крајња перверзна злочиначка изопаченост које се уопште не стиде, већ се њоме јавно хвале, са задовољством се фотографишу за „успомену“ како врше своје перверзне егзекуције. Он се парадоксално поноси оним што је нормалном човеку незамисливо, чак се утркују у тој „маштовитости“ која утовљава њихов необуздани гнев.

Зато је тешко уопште поставити пројектни задатак за спомен обележје геноцида и представити паклену машину којом је требало да се истреби читав један народ, тј. мој српски народ а са нама још и неки други народи. Један музеј ма како би био велик, мали је да у њега може да стане све што би требало да документује те зверске злочине.

Дрвена вешала и маљеви су већ одавно иструнули, њихове реконструкције, копије би било неумесно реконструисати, јер не би чинили аутентични доказ. Неумесно би рецимо било реконструисати корпу са дечијим очима коју су усташе доносили на „благослов“ свом духовнику кардиналу блаженом Степинцу.

У том смислу, и најсавршенија музејска реконструкција била би неумесна. У Аушвицу међутим, то је било могуће, јер су једна обична дрвена вешала, могла у њиховој клими да се одрже без икаквог посебног консервисања и до сто година!

Зато смо изабрали међу свим бројним начинима којим су Хрвати усташе вршили егзекуције, само једну, која је несумљиво врхунски морални злочин над злочинима којег је тешко и замислити да се уопште могао догодити и зато смо га изабрали да га прикажемо на један умесан начин.

Претпоставили смо да реконструишемо само функционални оквир у коме се то догађало. Разапињање на крст, или спаљивање вештица и набијање на колац, изазивале су незамисливе споре телесне муке у жртве, али донекле нису уништавале достојанство и лични морал жртве.

Питао бих зато ширу јавност да ли чули шта је то „Звонара“? О њој на Гуглу има довољно главних података, не само о масовним убиствима већ и о тихим уморствима изгладњивањем  са свим својим психолошким и аморалним дометима, тако да су доводили човека на људождерство.

У томе истичемо једно записано сведочење:

„Кад је један од интернираца, слободњак који је био задужен за дезинфекцију, пријавио команданту логора Ивици Матковићу да је видео „гозбу“ људождерства у Логору 3 Ц, овај се као луд смејао и одговорио му:
Ти би као интелектуалан човјек морао знати да је цркотина отров од кога се брзо умире. Нека само пеку и једу, прије ће сви поцркати. И тако ми то већ предуго траје“.*

Јасеновац није само непосредан локалитет националног парка Градина на ушћу двеју река. Он је још много више него што су поједини уски по целој НДХ тачкасто растурени локалитети, као што су рецимо невидљиве забетониране и дубоке јаме. Јаме дубоке и до 80 метара су биле скривалице злочина које се данас разбетониравају.

Јасеновац је пак имао скривалицу злочина у дубини токова вода Саве и Дунава која се распростире до Црног мора.

Доласком комуниста систематски се радило на општем затирању доказног материјала. Као прво, Ајзенхауер је присиљавао иначе згранути некомпромитован немачки народ да прође кроз стратишта и да се својим очима увери, јер су злочини нормалном човеку били толико невероватни да би током времена као немогући били одбачени и заборављени. Комунистичка власт ради „братства и јединства“ наставила је да ради оно што су усташе пред сам крај рата почели, а такозвана ослободилачка војска заобилазила је логор и пробој су извршили сами остављени очајниници голим рукама.

Тај догађај сматрам да би требало обележити спомеником јунаку који је голим рукама у врх куле отео усташи митраљез и прокосио пролаз неколицини осталих у слободу. Тај споменик мора да има своје име и да се зна личност која је тај подвиг извела а то је Миле Ристић и да се тиме усади нада у право на самоодбрану у покољењима, јер су многи улазили у логор дисциплиновано на превару неверујући да ће им се ишта десити јер су сматрали да нису ником ништа наудили.

Зато Аушвиц може и не може да нам служи за пример како да се уреди једно достојно спомен подручје. Ми морамо да прикажемо оно што је још стравичније.

Аушвиц је био пре свега станистичка супротност баш онога што краси немачки народ, а то је његова машинска индустрија која се пробразила у индустрију геноцида. Ова „фабрика“ геноцида када је била ослобођена у њој је било сачувано безброј тврдих артефката који су исто тако организовано и педантно сложени на конструктиван, убедљив и аутентичан музеј. Скоро ниједна битна грађевина или крематоријум није им срушен, чак је улазна капија са главним натписом сачувана у оригиналу и консервисана: “Arbeit macht frei” поред великих боксова одсечене косе, вештачких вилица, наочара, златних зуба…

(слика Аушвиц натпис –капија- нужник)

Ово није било могуће у Јасеновцу, јер изгледа да је у хрватском духу, у њиховим дубоким коренима наслеђен геноцидни порив још из XVΙΙ века. Постоји изрека која се сачувала и као слоган, чак и међу данашњим немачким фудбалским навијачима: („O Herr bewahre uns von Pest, Hunger und Kroateн“ – O Господе сачувај нас од куге, глади и Хрвата“) . Може се рећи да је овај слоган, општи живи симбол за перверзне злочине вршене углавном ручно или и са прилагођеним ручним алатима и то углавном без икакве евиденције. Поред тога сви објекти од опеке су срушени од усташа Хрвата и после њих од Хрвата али тада комуниста.

„O Herr bewahre uns von Pest, Hunger und Kroateн“ – O Господе сачувај нас од куге, глади и Хрвата“

Поред тога Јасеновац је био злочин у злочиначком окружењу, злочин који није прекинут већ је настављен тим планетарним комунистичким револуционарним полетним злочином. Кажем „комунистичким“, јер у иначе демократској Француској, у конфузији после ослобођења, француски комунисти су предводили одмазду када су из затвора били пуштени „судије“ преког суда и ликвидатори у тек ослобођеном Паризу а судили су само на основу денунцирања.

Надамо се да данас сваки злочин пак треба да има своје лично име.

Ове године августа месеца, делегација Јад Вашема посетила је храм Васкрсења у Пребиловицима. Запањени великим бројем записаних имена, упитали су свог домаћина господина Зорана Мандлбаума председника Јеврејске заједнице БиХ:

„Па које побио толике људе?“ „Хрвати“, одговорио је домаћин, „па што нисте то и записали?“ питали су гости.

Технички гледано, у Аушицу и другим севернијим стратиштима, дрвена грађа као вешала уз мало пажње и невидљивог консервисања, може да се одржи и стотине година.

Најстарији дрвени храм у Јапану из VIII века и данас постоји а да му се није променило ниједно брвно.

Реконструкција убилачког алата разних маљева на вратилу није овде могућа као аутентична реконструкција.

У нас би свака незаштићена дрвена конструкција иструнула за две до три године и од ње не би остало готово ништа сем њеног описа по далеком сећању те њена реконструкција не би била никако аутентични убедљиви доказни материјал у који би поклоник могао да се уживи.

Међутим, Јасеновац је толико велика громада сагледивог космичког злочина да није важно да ли је уопште забележен у неком записнику јер поље њиве његовог стратишта се сагледава целовито тек из космоса као кинески зид, и ми га не сагледавамо само очима, осветљеног сунчевом светлошћу већ прозиремо очима расветљеном Таворском Светлошћу.

Звонара

Звонара је била релативно мали затворени простор без прозора са стакленим вратима али је велики симбол онога што се догађало и шире међу пићилијевским зидовима, која је прво била стовариште опљачканих уломака српски звона. Њен „одзвон“ претопљен незамисливом мржњом је преображен у врхунски систем у подсвести међу свим направама за убијање са насладом, и највећим поред свог физичког и духовно -моралног мучења, убиство изгладњивањем и нагоњење на људождерство.

Комунистички Голи Оток где су „ревидирци“ идеолошки тукли једне друге, садржи само једну малу сличност у том принципу да се жртве мрцваре као у паганским временима, где су гладијатори јуначки „пујдани“ једни на друге. Данашњи спорт је само хуманизован „фер плеј“ док је судбина гладијатора одређивана палцем доле или горе.

Ћеле кула

Нажалост, Ћеле Кула је наш срамотни понижавајући и застрашујући повесни знак подсећања, али је он закуцани документ, далеко већи од било каквог музејског експоната, независан од своје грађевинске размере који нас је увео у савремену епоху цивилизације која је још у току.

Ћеле Кула је била весник српске слободе најновијег доба. Зато предлажемо да се овај симбол усвоји као сликостојтељ и потоњих наших страдања. И да се изгради Спомен обележје за истинско сећање.

Напомињемо, сећање на жртве није чин освећеног храма Васкрсења Христовог, али је он она мала честица у рупици на жртвеној трпези олтара, без које не може да се освети ниједан Храм у коме се служи опело или литургија.

Као што је Аушвиц био испољавање патолошког али високо развијеног немачког индустријског духа, тако је Јасеновац везан за древне радионице и дух наших тадашњих и садашњих примитивних циглана и цигле, од јасеновачког тла испечених опека. Хвала Богу што су стазе у Градини већ поплочане осмоугаоном опеком. Указујемо на то да до данас није пронађен трајнији грађевински материјал од добро печене опеке. Армирани бетон временом исцури и распада се, и није отпоран на пожар итд.

Зато у потрази за вечним грађевинским материјалом овде смо изабрали добро печену опеку, јер она нема алтернативе.

Из тог разлога предлажемо да се као спомен обележје изграде „Ћеле куле“ као најпростији зидани објект у квадартној основи у више димензија ширине и висине, сразмерно броју жртава на многобројним расутим масовним гробљима дуж целокупног тока Саве и Дунава, као што је рецимо намерно заборављено гробље на Ратном острву у Београду.

Опеке ће се производити у модерним цигланама, с тиме што ће свака опека шаблоном имати истиснути рељеф људске лобање. За стандардни лик лобање ће се расписати шири вајарски конкурс који ће бити и лого Јасеновца. У прилогу је решење академског вајара проф Рајка Блажића (погледај слике).

Куле неће имати никакав кров а ни прозоре, али ће имати само једна култна врата од непробојног стакла и без икаквог детаља* .

Кроз таква слична стаклена врата перверзни злочинци су посматрали и наслађивали се мукама заточеника који су дугим изгладњивањем утеривани на међусобно убијање и људождерство. Унутрашња страна куле биће обрађена исто као и спољња. У таква четири зида неће бити ничега стварног, чак ти траве, али ће зато бити оквир слике у свести и прихватање ужасне истине стравичног догађаја међусобног убијања и људождерства.

Од пресудне важности је да напоменемо да ово није верски објект већ је искључиво историјски споменик истинитог догађаја али је зато прихватљив за све конфесије, за све људе и за цело свеколико човечанство.

Са друге стране, сматрамо да је заједнички верски екуменски објект немогућ.

Позивам се на елементарно опште образовање, пошто у савременој науци постоје и две контрадикторне физике. Прва, где је васиона бесконачно празан простор и друга савим супротна, где је васиона бесконачно чврст и пун простор. („Од извора два путића“ – популарна песма.)

Зато Јевреји треба сами да пројектују и изграде своју синагогу. Чак и малобројни овде пострадали Хрвати имају право на католичку капелицу, као и муслимани, ако их је било, на своју џамију.

Међутим, Срби као апсолутно најмногобројнији страдалници који су били предвиђени за не само физичко, већ и на духовно тотално истребљење, имају право у име свог опстанка да изграде свој Саборни храм као доказ свог цивилизацијског и културног постојања међу свим народима.

Само кроз Цркву православни хришћани могу да дочекају свеопште Васкрсење. А имали смо своје легитимно признато царство а свако царство је васељенско. И нашем царству догодило се српско чудо, највеће уметничко дело уопште, дело српских жиждитеља Војихне, Срдана, Носа и Петроша, Свети Арханђели код Призрена “који својим художеством превазилазе Високе Дечане“ *.

Без обзира на данашње границе, постоји и српски културни и духовни простор који је угрожен како на Косову тако и у Јасеновцу. Зато смело предлажемо, да се на Градини изграде Свети Арханђели зато да би знали ко смо.

И као што смо Грачаницу изградили неколико пута, а знали смо како изгледа, а Архангеле никада још нисмо видели, а ми посебно имамо све стручне и широке друштвене капацитете за његову тачну рекомпозицију после 23 године трагања.

Ако је не можемо сада изградити у угроженом Призрену, можемо на Градини јер је то све један заједнички духовни простор једног јединственог угроженог православног народа.

Корабља – плутајући Храм

„Нека бије бура, лађе Христове никада неће потонути“

„Свети Николо избави корабљ од корабљокрушенија“ записано је на мојој породичној икони.

На свим језицима света грађевинско тело храма назива се „брод“

– Нава, нave, Schif……који је укотвљен на пристаништу планете да укрца вернике овог света и да их преведе на онај свет.

А питање је: Како превести све жртве Јасеновца када су расуте дуж целог тока пловног пута Саве и Дунава? И на Плавој гробници острва Видо на мору опело се врши са брода и баца се венац у море. На мутној гробници Саве и Дунава неке бројне жртве су покопане дуж обала без икаквог знамења а понеке су доплутале и изгубљене чак у Црном мору. Злочинци су први имали такву идеју и зато су жртвама давали и писмене поруке – пропуснице са поздравом да и нама низводно буде јасно шта нас чека.

Одмах после стрељања ђака у Крагујевцу који су стрељани ради одмазде „сто за једног“ због стратешки безначајне провокације револуционара, Немци су одлучили да предају Хрватима целу окупирану немирну Србију да „уведу ред“.

У Београд су већ били стигли хрватски железничари да преузму железничку станицу ради даљих, зна се каквих акција и присиле наше „квислинге“ Недића и Љотића да се понизе, додворе и гарантују Немцима безбедност. Да те изнуђене жртве није било, истребљени би били практично сви Срби. Овако је могла наша српска окупаторска озлоглашена Специјална полиција да ухвати усташког командоса у Солунској улици код железничке станице, који је био убачен да убије само једној Немца да би Немци ради одмазде убили сто Срба. Специјална полиција га је ухватитила и ставила на невиђене муке тако да је он оставио драгоцене податке шта се уствари догађа у НДХ.

Једна поучна лична инцијатива у братској Русији

Још пре десетак година један руски свештеник самоинцијатиивно је адаптирао један шлеп, и на једноставан начин дрвеном грађом адаптирао је брод-цркву (погледај слику).

Брод није имао властити погон већ је шлепован. Ревносном свештенику требало је четири године да дуж целе дужине Волге после 70 година покрсти сав народ.

Данас је адаптиран и један трајект који самостално и брзо достиже свако место дуж 3.692 километара Волге не рачунајући притоке.

У какав такав храм може да се адаптира корито сваког ражалованог шлепа или брода, али то ће бити посебни случајеви са потребним посебним пројектом у коме ће многе потребе бити спутане. Утисак у таквој цркви која је спуштена на дно бродског корита да је то својеврсни катакомбни храм затвореног у злогласном подпалубљу Нојевог ковчега спасења.

На слободном отвореном акваторијуму, зато ми предлажемо једно могуће идеално и трајно решење које би имало све неопходне одлике једног развијеног Храма, и још више од тога, које има једну цркву средње величине до 300 верника колико сматрамо да је потребно за једно достојно опело опшет значаја. Разлика је само у томе што један храм има чврсте темеље у тлу а други на пространом сплаву-пловку.

Као прву неизбежну догму црква мора да прихвати да буде оријентисана, то јест окренута према истоку. Тиме се у православних молитва уклапа у васељену и одређује „своју местовременску тачку“ како је то изрекао руски песник Велимир Хлебњиков. У подсвести правосланих је урођено осећање да је земља округла и да се окреће па се тако опходом око Храма утврђује ово Свето место где се призива Дух Свети а не освећује се само брод већ и место пристајања где се налази још необележено масовно гробље жртава. Надамо се да ће једном свако такво место бити обележено предложеном Ћеле кулом, у којој се неће вршити никакво опело.

Зато, Храм би морао да буде увек окренут према истоку. Тако ово пловило мора да буде састављено од два зглобно покретно повезана дела, назовимо их старим језиком:

1.) „Корабљ“ који је округао пловак – сплав на коме се налази Храм

Сви наши славни манастири имају ограђену порту у кругу (Крст у кругу)*. Ширина сплава технички обезбеђује плитки газ и стабилност од превртања и омогућава широк опход око Храма.

2.) и прилазни сплав, мост кад пристану обали – „крмчија“ (крма пловила) прикопчана под жељеним углом према странама света. На правоугаоном сплаву-понтону налазе се – врше се само техничке и практичне потребе. На стубовима на спрату налази се мали стан за домаћина – чувара (калуђера) а испод на слободном простору међу стубовима собрашица (гостопријемница) односно продужена литурија и трпеза Агапе.

Симболи Корабље

Богородица путоводитељка на прамцу (ширја небес је у апсиди).

Јарбол крсташ са једром који живописан Христовим ликом (Светим Убрусом).

Скоро се по свим крововима сем куполе може ходати те се могу користити као горње палубе брода и да се поставе сунчани колектори.

Ивичне ограде су спојене заједно са клупама, и монтажне су на местима где су потребне. Широка корита пловака су од фероцемента са равним дном и плитким газом тако да Корабља може да пристане и у плићаку. Фероцементне јахте сада су у великој моди и једре преко океана, имају дубоку кобилицу због држања правца и спречавања превртања.

Купола, тело Христово има и бродске и црквене симболе Фарос – светионик (александријски) који окреће светло у круг редом кроз 12 прозорчића и исветљава Христа Сведржитеља живописаног у темену горње куполе који се сагледа кроз отвор у темену доње куполе. Обруч на бриду доње купле застакљен је низом призми које расипају шаре дугиних боја по целом храму. Ноћу супротно, дуге се расипају по околини.

Ове призме унапређују витражне прозоре од вештачки обојеног стакла у трупу кополе са природиним бојама дуге коју је Бог после потопа оставио као своју везу са људима. Витраж се развио пре него што је Њутн открио преламање свелости кроз призму.

Ово сматрамо не као новину већ као допринос развитку православне догме а примењено је већ у нашим пројектима. Прозори су типични бродски индустријски типски (половни).

Велики проблем Корабље је пролазак испод ниских, недовољно високих мостова. Међутим постоје детаљне наутичке карте где су изнесени сви параметри и правила пловидбе. Корабљ није линијски брод који плови без обзира на водостај. Његови пристанци су на необележеној обали и растурени су током Саве и Дунава. Корабљ ће имати свој календар кретања и његово кретање неће се низати праволијски.

Купола која се окреће као фарос имаће око свог обима масиван вијак – шраф тако да ће само један човек моћи окретајући да је увуче и спусти ради проласка испод ниских мостова.

Просторна архитектонска композиција је у сажетом грчком крсту, у традиционалном духу препознатљивом као православни иако није зидана већ је изведена од крајње лаких панела металне конструкције са моћним изолационим слојем, обложеним споља белим декапираним лимом а са унутрашње стране незапаљивим полиуретанском плочама које се могу живописати.

Архитектонско идејно решење је само део главног пројекта. У даљој разради, пројект преузма машински инжињер специјалиста за бродоградњу који је од самог почетка и консултант.

Ово је само основна програмска ауторска скица на основу које треба тек израдити програмски задатак за израду мултидисциплинарног пројекта.

др Предраг Ристић, архитект

  проф. Академије СПЦ

Уместо печата

Реаговање Међународне Комисије за истину о Јасеновцу

Др Предраг Ристић – Дух и атмосфера храма Христовог Гроба из Јерусалима у Пребиловцима

Prebilovci na jubilarnoj izložbi ULUPUDSA u Beogradu

Predrag Ristić: Hram nikne i za devet dana | Kultura …