Dr MILORAD EKMEČIĆ: Sukob u Ukrajini je ništa drugo nego rat protiv pravoslavlja

U karijeri od 40 godina predavao sam na Univerzitetu u Sarajevu pomalo i istoriju Ukrajine, u meri koliko sam mogao da nađem literature o tome. Reč „Ukrajina“ nije etnički pojam niti postoji nacija pod tim imenom.

Bio sam u Kijevu sedam dana i na ulici nisam čuo da neko govori drukčije nego ruski. Na putu za Moskvu u mom kupeu i delu hodnika skupila se grupica ukrajinskih putnika. Bučno su raspravljali o budućoj nezavisnoj Ukrajini. Upitao sam najbučnijeg među njima zašto se bore za nezavisnu Ukrajinu, a govore isključivo ruski. Rekao je da će oni naučiti ukrajinski jezik.

Etničko i pravo istorijsko ime za Ukrajinu je Malorusija. Reč „Ukrajina“ znači vojna granica nekada moćne Poljske („Kraina“ na transparentima demonstranata). Bila je ista kao i „Vojna krajina“ kod nas – oblast naoružanih seljaka, koji čekaju prodor Turaka, ili ranije Tatara i Mongola. Kao i kod nas, bili su slobodni seljaci. Reč „kozak“ je tatarska i takođe označava slobodnog seljaka. Smatralo se da je ukrajinski samo dijalekt ruskog jezika, ali je jedan ruski lingvista pisao da se radi o posebnom jeziku. Razdvojili su se prilično kasno iako nikad do kraja.

BUZDOVAN CARA MIHAILA

Čitao sam knjigu Zigmunda Herberštajna Rerum Mosckovitarum comentarii, prevedenu na italijanski 1555. Habzburški car ga je slao u Moskvu radi pregovora, pa je četiri puta prolazio kroz Ukrajinu. Reči Ukrajina i Ukrajinci ne poznaje. Naziva ih Rusini (ili „Ruteni“, kako govore Nemci). Veli da su isti kao „Moskalji“, kako naziva Ruse, govore istim jezikom i iste su vere. Jedina je razlika što se oko Rusina Litvanci, Poljaci i Habzburgovci trude da ih prevedu na katoličku veru. U Rusiji, kada jedan Moskalj slučajno dodirne katolika, smatra se uprljanim.

Ono što se danas u Ukrajini dešava počelo je kada je u Brestu 1596. proglašena unija s katolicima i kadaje 12 ukrajinskih vladičanstava priznalo papu rimskog za svog poglavara. To je izazvalo pobune u narodu, pa su se atamani od Hmeljnickog, Mezepe do današnjeg Porošenka opredeljivali između Poljaka i Moskalja. Bune su trajale do 1791, kada je prvi put podeljena Poljska i u jedan deo nje došli Rusi. Bogdan Hmeljnicki je 1648. devet vladičanstava vratio u Rusku crkvu, u kojoj su ranije bili svi. Priveo je kozake „k ruci cara“ Mihaila Romanova, koji je 1613. osnovao dinastiju Romanovih. Video sam njegov spomenik u središtu Kijeva. Na propetom konju buzdovanom pokazuje na istok, prema Moskvi. U današnjim TV vestima se mnogo trude da izbegavaju taj spomenik.

Danas u Ukrajini postoje četiri crkve. Kažu da je najbrojnija pravoslavna pod ruskim patrijarhom, a za njom ukrajinska pravoslavna, koja traži autokefalnost, ukrajinska unijatska i katolička zajednica, još neorganizovana u crkvu. Tri vladičanstva unijatske zajednice imala su sedište u Lavovu. Staljin ih je 1945. godine ukinuo jer su Hitleru davali najbolje esesovce i izvršioce likvidacije Jevreja. Sada je sedište smestila u Kijevu, i to u istočnom delu „levoberežneje Ukrajine“, koja je od Bogdana Hmeljnickog smatrana područjem ruskog naroda.

PAPA NA NAŠIM VRATIMA

Današnjeg papu zovu „papa Franja“. Da su Ličani još tamo gde su bili pre nego ih je papa Vojtila proterao, nazivali bi ga „papa Vrane“. Razlepršao je mantiju u susretima sa vaseljenskim patrijarhom i pravoslavnima na Bliskom Istoku.

Sada njegove delegacije kucaju i na naša vrata. Da to nije pogrešan put politike Pravoslavne i Rimske crkve? Zar papa Vrane ne bi bolje učinio da ode u Ukrajinu i savetuje svoje katolike da malo okanu sa naporom da ostvare ono što 420 prošlih godina nije uspelo. Bojim se da ide ka trulim mestima u današnjem pravoslavlju, koje je obezglavljeno. I neke naše vladike trče pred rudu, pa pristaju na zajedničke molitve Srba i katolika u katoličkim crkvama (Beč, Dubrovnik). Da nas guja ne ujede iz toga početka?

Katolička crkva, nekada filofašistička, danas filoamerička, zajednica od milijardu i 200 miliona vernika, predstavlja jedan od glavnih stubova u američkoj politici globalizacije. Zbog toga je rascepkana jugoslovenska država, a kraj ponovnog cepkanja srpskog dela još nije na vidiku. Smetamo im zbog mogućeg našeg ustanka u slučaju da se kriza sa Rusijom još ne produbi.

Piše: Dr Milorad Ekmečić, autor je istoričar i akademik

Izvor: Intermagazin

Vezane vijesti:

Ekmečić: Srbiji bi istorija mogla da se ponovi