Dr Ljubivoje Stojanović: Greh „Milosrdnog anđela“

Ta ’99. godina 20. veka ostaće zauvek upamćena kao veliki propust i promašaj osionih ljudi i institucija. Što je najgore od svega, akteri tog nedela nazvali su zlodejstvo imenom „Milosrdni anđeo“?

Ta ’99. godina 20. veka ostaće zauvek upamćena kao veliki propust i promašaj osionih ljudi i institucija. Što je najgore od svega, akteri tog nedela nazvali su svoje zlodejstvo čudnim imenom „Milosrdni anđeo“?

Dobro se zna koje ime sleduje anđelu zlodelatniku! Ali da ne idemo dalje, jer tako nešto bi nas odvelo u religijsko praznoslovlje. Međutim, tačno imenovanje onoga što se dogodilo i stvarno pamćenje sa rasuđivanjem bez praznoslovica važno je i potrebno. Ako bismo odustali od toga, značilo bi da se slažemo sa zlodejstvom neodgovornih pojedinaca. To neki ne žele da razumeju na pravi način. Oni se trude da ubede ostatak sveta kako je moguće nasiljem sprečiti ono što su oni prepoznali kao zlo kod nekog pojedinca ili naroda. Ubeđuju građane jedne države da su im bombama i bojnim otrovima doneli demokratiju i slobodu i pokušavaju da operu sebe i svoju savest.

Niko ko nije naivan ili sebičan ne može ovo da prihvati kao ubedljiv argument. Zbog toga bi bilo dobro da se sve stvarno preispita i tačno odredi odgovornost svih zagovornika i izvršitelja ovog zlodela.

To je ovih dana pokrenuo kao važnu temu u sferi međunarodne politike naš aktuelni ministar inostranih poslova gospodin Ivica Dačić. Neki naši sunarodnici i sugrađani proglasili su ovo njegovo traženje preispitivanja odgovornosti pojedinaca i država nediplomatskim činom. Zašto? Pre bi se moglo reći da je reč o pozivu svima nama da budemo hrabriji i odgovorniji u komunikaciji, što će doprineti većem uvažavanju među narodima i državama i smanjenju nasilja u svetu koje se ovih dana čini nasumice, jer se ne zna ko je zašto kriv. Sve se uopštava i to preti da dovede do sukoba među narodima, ideologijama i religijama.

Krajnje je vreme da se svemu da pravo ime i da se tačno istraži odgovornost svakog pojedinca koji je na ovaj ili onaj način zloupotrebio svoju funkciju ne mareći ni za koga i ni za šta, osim za sebe i svoj interes. Takvi se vešto skrivaju iza svoga porekla i pripadnosti nanoseći štetu svojim sunarodnicima i svima sa kojima dele istu pripadnost. Kod ljudi sklonih uopštavanju to stvara otpor i mržnju prema čitavim narodima, religijama i ideologijama.

Ratni profiteri visokog ranga, koji se ne bave sitnim krađama i prevarama, sve ovo vešto pretvaraju u nove sukobe i tako unedogled. Zbog toga je potrebno stati im na put jer ako se tako nešto dogodi, čovečanstvo je u velikom problemu samouništenja. Reči će prestati i sve će se pretvoriti u pucanj, čovek će čoveku biti meta i gledanje kroz nišan će postati nova društvena igra. Da ne bi došlo do toga, potrebno je što pre ispitati sve odluke kojima su dozvoljeni napadi na države i državne sisteme u ime „rušenja diktatorskih režima“.

Istina je da su postojali diktatorski režimi, ali šta se dogodilo posle toga? Anarhija, neredi i besmisao. Umesto obećavane demokratije došlo je bede i beznađa. Da ne nabrajamo narode i države u kojima su ljudi postali masa bespomoćnih i obeskućenih.

Srbija je nekako izdržala i bori se, ali otkud toliko straha i podaništva kod pojedinaca? Možda je reč o nečemu što je nasleđeno iz ranog detinjstva kada smo učeni da „poštujemo“ nekog privilegovanog rođaka čija funkcija je bila da nas zastrašuje. Stariji su nam govorili da je to neko ko je upravu i kad nije upravu jer je „važan“ toliko da mu je sve dopušteno. Tako smo slavili slave i druge prigode čekajući da se nasitimo od ostataka posle pirovanja „velikih“ gostiju. Morali smo da se smejemo njihovom mrkom pogledu od kog smo drhtali trudeći se da to sakrijemo od starijih. Učili su nas da budemo pristojni pred neumesnim i nepristojnim gostima, bližim ili daljim rođacima. Nismo imali izbora, prihvatili smo. Možda smo sad zbog toga „zahvalni“ onima koji su bombardovali našu zemlju, raskućili hiljade domova i pobili hiljade nevinih. Da, takvi su svi koji zameraju vicepremijeru na „nepristojnom“ pitanju jednom našem „evropskom rođaku“, koga po njima treba ugostiti tako što ćemo mu servirati svoje strahove kao znak dobrodošlice.

Nije, bože moj, pristojno pitati se pred njim o tome ko je i zašto naredio ono što se zove „Milosrdni anđeo“. Pa to je uvreda za naš hrišćanski identitet. Ali ko ima pravo da bilo šta prigovara „velikom bratu“? To nikako nije dobro. Naravno, ne radi se o osveti, nepraštanju i zlopamćenju već o jasnom određenju prema stvarnosti.

Jevanđelskim rečnikom rečeno, onaj koji želi da bude stvarno veliki to treba da pokaže smirenjem i služenjem, a ne nasiljem. To očigledno nisu razumeli ni naši rođaci iz detinjstva, ali oni su se izjašnjavali kao ateisti i ne treba im zamerati.

Šta je sa onima koji na Bibliji polažu zakletvu i sebe vide kao vernike? Otkud nasilje u njihovim postupcima? To je pitanje na koje bi trebalo da odgovori savremeni čovek sam sebi pre nego što ga postavi drugima.

Prof. dr Ljubivoje Stojanović, protojerej

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Prof. dr Ljubivoje Stojanović: Sačuvajmo ćirilicu za sebe …