DR Lazar Prokić o ubistvu kralja Aleksandra u Marseju

Organi javne bezbednosti i francuska masonerija pobrinuli su se da javnost ne sazna kako je atentat stvarno bio izveden

„Mračni srednji vek“ se gotovo isključivo doživljava u ideološko-vrednosnom smislu. Za istoričare tamno ili mračno doba je ono za koje nema dovoljno pisanih istorijskih izvora – da bi bilo „osvetljeno“. I najnoviji periodi mogu pripadati „mračnom dobu“.

U Novom Sadu je dugo vremena na jednoj fasadi u obodnom delu centra stajala spomen-ploča koja je govorila da su se tu sakupljali „ti i ti“ kako bi se borili protiv „monarho-fašističke diktature kralja Aleksandra“. Tako je jedna od prvih žrtava balkanskih zločinaca – hrvatskih ustaša i bugarskih vmrovaca, kasnijih saradnika nacista i fašista, proglašen fašistom. Na temu Aleksandrovog „fašizma“ ispisani su tomovi naučnih dela i na toj vrsti znanja vaspitane su generacije.

Sa druge strane, oni koji Aleksandru odriču fašizam – pripisuju ga ne samo neposrednim izvršiocima već i nalagodavcima ubistva, čak i samom Hitleru. Kod nas je ta vrsta spoznaje počela da prevlađuje slabljenjem komunističke ideologije i razvojem demokratije iako bolji poznavaoci nemačkih arhiva nisu pronašli ni jedan značajniji antijugoslovenski ili antisrpski dokument nacističke Nemačke do 27. marta 1941. godine. Kao što ne postoji logičan razlog zbog kojeg bi Nemačka stajala iza Aleksandrove likvidacije – tim pre što je jugoslovenski suveren neposredno pre ubistva počeo da svoju državnu politiku usmerava i ka saradnji sa Nemačkom. Isto tako ne postoji trag koji bi Aleksandrove afinitete vezivao za Musolinijevu ili Hitlerovu ideologiju.

Trebalo bi reći i to da francuski arhivi u kojima su pohranjeni dokumenti još uvek nisu dostupni istraživačima, o čemu je neposredno pred smrt svedočio i bivši ambasador u toj zemlji prof. dr Predrag Simić.

Šta ako su nalagodavci oni koji su i pre i kasnije vođeni pod imenom „naši zapadni saveznici“? Najnovija saznanja nam govore da oni uopšte nisu bili gadljivi na saradnju sa zločincima koje pomenusmo.

Jedan od onih koji su u svoje vreme iznosili ovakav stav se i sam deklarisao kao fašista, bolje reći nacional-socijalista, zbog čega se vervatno niko nije ozbiljnije pozabavio njegovom ličnošću i delom. Prema nekim informacijama, jedini je Srbin koji je bio član Nacional-socijalističke radničke partije Nemačke. Možda je to tačno, a možda i ne – svašta se priča. Mi nemamo nameru da ga post mortem „vadimo“ iz njegovog opredeljenja ili da nalazimo opravdanja za njega: možda to ni sam ne bi želeo, a nama nije bitno. Ne bavimo se njime, već onim što je o ubistvu kralja Aleksandra svedočio, tim pre što je bio neposredan svedok tog događaja: u to vreme živeo je u Francuskoj i školovao se na Sorboni.

Za razliku od nekih drugih naroda koji prave razliku između čoveka i dela, Srbi tu razliku ne prave, ili je prave veoma retko i uz silne ograde. Sve što je napisao dr Lazar Prokić (1911-posle 1998) a priori se odbacuje – zbog njegovog političkog opredeljenja. Nama treba ocena svedočenja kao mogući odgovor na pitanje gde smo danas i zašto. Zato ovaj tekst predajemo javnosti.

Tekst koji sledi, deo je obimnog rada O masonima istog autora, publikovanog u knjizi „Tajna društva u Srbiji“. Reč je o svojevrsnom zborniku radova koji je 2004. godine priredila Isidora Bjelica.

MARSEJSKI ATENTAT

„…Već 1933. kralj Aleksandar počinje da proširuje osnovicu Jugoslavijine spoljne politike, uvidevši da joj Mala Antanta i pakt prijateljstva s Francuskom ne pružaju dovoljnu bezbednost. Posle sastanka s Kemalom Ataturkom i formiranja Balkanskog sporazuma, dolazi i do Aleksandrovog randevua s bugarskim kraljem Borisom, što je već samo po sebi označavalo traženje kontakata s fašističkom Italijom. U leto 1933. kralj Aleksandar preduzima „inkognito“ automobilski izlet u južnu Nemačku i dolazi u vezu s rukovaocima nacional-socijalističkog režima (s Geringom itd.), što izaziva pravo zaprepašćenje i revolt u Parizu i u redovima masonerije. Čak i opozicioni Le Temps propraćuje vest o Aleksandrovom izletu komentarom, punim gorčine i besa, francuska masonerija definitivno rešava da „krivokletnika“ treba ukloniti; Pribićevićeva, Pavelićeva i komunistička akcija protiv „kralja ubice“ dobivaju još većeg maha. („Kralj ubica“ – Aleksandar je označen glavnim organizatorom ubistva u Skupštini, 1928; prim Đ.M.S.)

Uporedo s delatnošću koja je već nagoveštavala postepenu preorijentaciju Jugoslavijine spoljne politike, kralj Aleksandar počinje i na terenu unutrašnje politike da manifestuje svoje neraspoloženje prema Jugoslovenskoj nacionalnoj stranci i njezinom radu: ne dolazi, do duše, do krupnih promena i naglih preobrata, jer kralj želi da svoje zamisli sprovede u etapama i postupno, ali se njegovo raspoloženje ogleda u pomaganju Jugoslovenske akcije, koja je imala da smeni JNS.

U toku 1934. kraljeva akcija na emancipovanju Jugoslavije od franko-masonskog upliva nastavlja se vrlo intenzivno, ali ne javno nego in camera carifafis. Aleksandar nastoji da kapacitira i za sebe pridobije Vatikan, te pristaje na krupne koncesije njemu u prilog, projektovanim Konkordatom; kontakt s Trećim Rajhom i fašističkom Italijom diskretno se razrađuje, a preko akademika Bartua, francuskog ministra spoljnih poslova, želi Aleksandar da uredi odnose i sa nacionalnom, desničarskom Francuskom, jer on veruje da je na desnici budućnost Francuske.

Kratko rečeno, kralj Aleksandar je 1933-34, smišljeno i strpljivo radio na izmirenju i koordinaciji evropskih nacionalizama, na stvaranju nacionalističkog bloka na evropskom kontinentu, na suzbijanju masonsko-levičarske plime koja je predstavljala opasnost po njega i njegovu zemlju, po budućnost Evrope uopšte. Dok ovo kažemo, ne postavljamo neku proizvoljnu tvrdnju i konstrukciju, jer ima živih svedoka da je kralj Aleksandar, poslednjih dvaju godina svog života, uistinu ovako mislio, na ovom delu radio. A da je i svoju unutrašnju politiku ozbiljno mislio dovesti u sklad sa svojom spoljnepolitičkom koncepcijom, potvrđuju reči što ih je, krajem avgusta 1934. uputio autoru ovih redova: „Ne valja što sam ostao na pola puta između demokratije i autoritivizma! Uviđam da moram poći do kraja, jer će inače zemlja da mi propadne. No da bih pošao do kraja, moram pre svega masone da razjurim, jer oni su uzrok svemu zlu. Nema prljave afere bez njih! Evo, i u našičkoj aferi oni su protagoniste! Učiniću to što sam namislio čim se vratim s puta u Bugarsku i Francusku!“

Između kralja Aleksandra i Bartua postojao je afinitet misli i osećaja, jer je Bartu bio desničar s jasnom vizijom kuda levičarstvo vodi francusku i Evropu. Bartu je zapazio da se kralj Aleksandar počinje duhovno da udaljuje od Francuske, pa je kao dobar francuski patriota pokušao sve i sva da zaustavi ovaj proces Aleksandrova udaljavanja i da mu povrati veru u svoju otadžbinu. Zato je insistirao na tome da pridobije kralja za posetu Francuskoj, kako bi se tu utvrdile smernice nove zajedničke politike izmirenja evropskih nacija, u prvom redu franko-jugoslovenskog izmirenja s Italijom, zajedničke saradnje s Nemačkom, itd. U vezi s time, Bartu se zalagao da i francusku levičarsku masoneriju sklone na promenu držanja prema Aleksandru. Ona je prividno na to pristala i tako je došlo do fatalnog Aleksandrovog puta u Francusku.

Satanski vešti aranžeri sugerirali su Aleksandru da ne putuje direktno, železnicom, za Pariz, nego da će biti mnogo celishodnije, ako krene morem, te se iskrca i zadrži u Marseju, kako bi prisustvovao otkriću spomenika koji su Marsejci podigli izginulim francuskim ratnicima na solunskom frontu. Aleksandar je na to pristao, jer ni on sam, na žalost, niti iko oko njega nije vodio računa da je ovaj najveći lučki grad na obalama Mediterana u isto vreme i najveće, upravo endemično gnezdo francuskog i internacionalnog ološa, kriminalnih tipova, komunista i anarhista; da je i marsejska opština tada bila u rukama levičara (socijalista i komunista), koji su Aleksandra neženentno nazivali krivokletnikom i ubicom.

Svesno ili nesvesno, Aleksandar je pošao pravo u lavlju špilju, ma da je znao za pravo raspoloženje masona i levičara prema sebi. Pošao je verujući u svoju dobru zvezdu, a da za njegovu ličnu bezbednost nisu od strane naših, nadležnih vlasti bile preduzete gotovo nikakve mere predostrožnosti. Kad je kralj, malo pre toga, dolazio u Sofiju, da vrati poseti kralju Borisu, ne samo da je bio alarmiran ceo bugarski policijski aparat nego je u Sofiju bilo dirigovano oko 80 najspremnijih i najsposobnijih naših policajaca i agenata. Za kraljevu posetu Francuskoj sve je to otpalo. Posle izvršenog atentata, tadšnji ministar unutrašnjih poslova Žika Lazić pravdao se time da nije imao raspoloživih kredita za otpremanje znatnije ekipe naših organa javne bezbednosti u Francusku! A pre atentata, naši diplomate u Beogradu i Parizu ukazivali su na to da bi za veliku francusku saveznicu bila uvreda da na njezin teritorij šaljemo „ceo čopor“ policijskih agenata, jer je Francuska u stanju da garantuje ličnu bezbednost kraljevu. Međutim, u velikoj prijateljskoj republici masonerija se je pobrinula da bi atentat na kralja što sigurnije uspeo!

Kad je jadni kralj sa „Dubrovnika“ sišao na obalu marsejske luke, već na keju bio je dočekan burnim demonstracijama marsejskih komunista i velegradske ološi koja mu je na par koraka rstojanja, pesnicama pretila, urličući: „Dole kralj krivokletnik! Dole ubica!“ Presenećeni kralj uputio je maršalu Dvora, generalu Dimitrijeviću, koji ga je sačekao na keju, sledeće reči: „Šta je ovo, Aca? Ako ovde izvučemo žive glave, živećemo sto godina!“ Junački ponos nije mu dozvolio da se ponovo povuče na svoj „Dubrovnik“, da isplovi iz marsejske luke, pa da zatraži da se u Marseju zavede red, kakv dolikuje dočeku jednog kralja, pa još prijatelja i saveznika. Nego je pošao u sigurnu smrt!

Po ranijem rasporedu, automobil u koji su seli kralj i Bartu trebalo je da opkoli i da prati desetak policajaca na motociklima. Ovakva pratnja bi dabome smetala izvođenju atentata. Zato su motociklisti, pred samo kretanje automobila, dobili naređenje da ga ne prate nego da zaobilaznim putem dođu pred spomenik koji je imao da bude otkriven, i da tamo sačekaju dalja naređenja. I tako su kraljev automobil pratila svega dva konjanika koji nisu – to je vanredno značajno! – jašili paralelno s automobilom, pored njega, da bi ga zaštitili, nego su izmakli par koraka ispred njega. Uz takav aranžman, krenulo se u varoš. Desničari su klicali kralju, a levičari još bučnije demonstrirali protiv njega. Ulice su bile ispunjene masom koja je s trotoara sišla i na sam kolovoz. Prolaz za automobile uzan. Još uži na jednom mestu gde se je i kaldrma opravljala. Tu je automobil s kraljem i Bartuom morao da uspori kretanje. Sigurnosni kordon predstavljali su samo policajci, i to na 5-6 koraka udaljenosti jedan od drugoga, pa još leđima okrenuti masi. Atentatoru je sasvim lako bilo da se izdvoji iz publike, da s dva tri skoka dođe do kraljeva automobila, da stane na papuču automobila – vešti aranžeri su se pobrinuli da bi auto imao i papuču! – da podnese revolver pravo u lice kraljevo, kako metci ne bi promašili. Kad je već ubio kralja i smrtno ranio generala Žorža, atentator nije propustio da puca i u Bartua. Tek tada je pukovnik Piole, koji je s leve strane jašio pred autom, udarcem sablje po glavi oborio atentatora o zemlju. Obeoren na zemlju atentator je nastavio da puca, a otvorili su paljbu i policajci, tako da su bile ubijene i tri žene, a pet osoba bilo je teško ranjeno. Kralj je na licu mesta izdahnuo, a Bartu tri časa docnije, usled gubitka krvi, jer nije bilo koga (!) da mu na vreme pruži pomoć i poveže ranu!

Ko je stvarno bio atentator? To se još ni danas tačno ne zna. Kažu da je on bio Makedonac, član ilegalne makedonske revolucionarne organizacije. To je verovatno, kao što je verovatno da je mogao da bude i član organizacije hrvatskih „ustaša“. Ali je najverovatnije da se je atentaora moglo i živa, makar ranjena, uhvatiti! Nije li možda zasluga veštog aranžera što je on bio ubijen na licu mesta, i što mu je fizionomija gaženjem bila toliko upropaštena da je prestala da bude fizionomijom?!

To se desilo 9. oktobra 1934. pred večer. Već sledećeg jutra, francuska desničarska štampa bez uvijanja je istakla da je masonerija pokroviteljstvovala zaveri protiv života savezničkog vladara i francuskog ministra spoljnih poslova. Desničarska štampa je, tako reći, prstom ukazala na ministra unutrašnjih poslova francuske republike, Albera Saroa, tvrdeći da je on mason i najodgovorniji krivac za uspeh atentatora. Negodovanje javnog mišljenja protiv Saroa bilo je toliko da je on morao napustiti ministarski položaj.

Ali ni tada ni docnije, Alber Saro nije javnosti pružio nepobitne dokaze da je optužba protiv njega bila neopravdana. Takve dokaze nije iznela ni levičarsko-masonska štampa, ma da su se posle atentata pisali ne samo članci nego i knjige u kojima se je dokazivalo da je stvarni inspirator i virtuozni aranžer marsejskog atentata bila francuska masonerija. Da li samo ona? Posle atentata bilo je u javnosti izneto da je londonska policijska centrala, famozni Skotland Jard, francuskoj policiji predložila svoje usluge, povodom dolaska kralja Aleksandra u Francusku, jer je Skotland Jard navodno bio saznao da se sprema atentat na jugoslovenskog kralja. Kakve su prirode bile ove predložene usluge? Da li je Skotland Jard uistinu hteo da očuva kralja Aleksandra od atentata? Stoji, međutim, fakat da je francuska policija otklonila usluge Skotland Jarda, a sama nije preduzela potrebne mere opreznosti!

Docnija isleđenja po predmetu marsejskog atentata utvrdila su da su gotovo svi „ustaše“ koji su u atentatu imali direktnog ili indrektnog učešća, u Francusku došli iz Mađarske, ali ne s mađarskim, nego s čehoslovačkim pasošima. A u Čehoslovačkoj je u to vreme, baš kao i ranije i docnije, vedrio i oblačio mason Eduard Beneš!

Docnija isleđenja utvrdila su i to da su izvršenje atentata na sebe preuzeli „ustaše“: Šuk, Silni, Pospišil i Rajić. Ali, ovu četvoricu je, na osnovu rezultata isleđenja, u Lozani dočekao jedan misteriozan Francuz, koji ih je preko Lemanskog jezera i Eviana prebacio u Francusku, a nakon prelaza francuske granice izdao Suku i Silnom naređenje da krenu u Marsej, a Pospišila i Rajića dirigovao u Fontenblo, odakle su oni – u slučaju neuspeha marsejskog atentata – imali da ponove atentat. Identitet misterioznog Francuza nije nikada utvrđen!

Posle atentata, najžešća paljba osula se na marsejsku policiju, da je ona tobož kriva što je atentat uspeo. Braneći se, uprava marsejske policije objavila je 11. oktobra 1934. (dva dana nakon atentata) jedan kominike, u kome je iznela da je bila obaveštena o mogućnosti atentata i da je zatražila pomoć vojske, ali se je ministar unutrašnjih poslova, Saro, tome najenergičnije odupro, sprečio asistenciju cojske, i uputio u Marsej dva svoja najintimnija saradnika, šefa „nacionalne bezbednosti“ (Surefe Nationale) Bertoena i generalnog inspektora policije Sistrona, da bi oni na licu mesta preuzeli rukovodstvo celokupne službe bezbednosti. Stigavši u Marsej, Bertoen i Sistron zbacili su i stopirali sve sigurnosne mere što ih je marsejska policija već bila preduzela; njih dvojica sprečili su da automobil s kraljem prate policajci-motocikliste, a usprotivili su se čak i tome da ga prate dva počasna oficira.

Bertoen i Sistron išli su, dakle, na to da sasvim ogole kraljev automobil! A Bertoen i Sistron, šefovi francuske javne bezbednosti, najbolji saradnici ministra Saroa, bili su neosporno masoni, baš kao i sam Saro! Zbog svojih „propusta“ u vezi sa marsejskim atentatom, Bertoen je smenjen, ali je kroz nepunih šest meseci bio postavljen za generalnog inspektora u Alžiru (Journal Officiel, od 21. aprila 1935), s godišnjom platom od 100.000 franaka, u koju nisu uračunati dodaci, putne i komisijske dnevnice, itd.

Posle atentata, vodeći organi javne bezbednosti i francuska masonerija pobrinuli su se da javnost ne bi nikako saznala kako je atentat stvarno bio izveden i kakvo je u tom momentu bilo držanje policije. Zato je ministar unutrašnjih poslova Treće republike ne samo zabranio prikazivanje filma, koji je prigodom atentata bio snimljen, nego je naredio da se i sam film konfiskuje i uništi. (Nekoliko negativa ovog filma ipak je dospelo u Englesku, pa je engleska publika, gledajući film, konstatovala da je marsejski atentat – delo francuske policije!). A operator koji je snimio film o marsejskoj tragediji, slučajno (?!) je umro baš 24 sata nakon atentata! Kad je pak, u toku procesa protiv atentatora, advokat Debon zatražio da se pred sudom i porotom demonstrira ovaj film, u poslednji čas uoči prikazivanja film je planuo i do kraja izgoreo! (Posvećeni kažu da je ovakva sudbina zadesila taj film zato što se na njemu jasno vidi silueta onog misterioznog Francuza koji je zaverenike dočekao u Lozani, nesmetano ih proveo preko granice, podelio im uloge, i uputio se u Marsej, da na licu mesta kontroliše izvršenje zadatka koji im je postavio!)

Saznalo se, konačno, i za ovaj držestan detalj: Nekoliko minuta pred sam atentat, na jednu od marsejskih pošta došao je jedan policijski činovnik, legitimisao se i predao telegram, upućen jugoslovenskoj vladi, u kome se kaže da je atentator – kraljev ubica – italijanski državljanin. Poštanski činovnik, kome je sadržina telegrama izgledala sumnjiva, nije otpremio nego zadržao telegram, pa se je docnije ustanovilo da je sastavljač telegrama, u kome se atentat anticipira – mason! Ovo treba dovesti u vezu s naknadnom tendencom masonsko-levičarske pariške štampe da se odgovornost baci na Nemačku, Italiju i Mađarsku. Međutim, desničarska štampa u Parizu opetovala je tvrdnju da je, pored francuske internacionalne masonerije, važnu ulogu u pripremanju marsejskog zločina, igralo čehoslovačko poslanstvo u Parizu!

Francusko pravosuđe, kao ni francuska policija, nisu savesno i do kraja isledili sve okolnosti koje su pratile Marsejski atentat. Na procesu protiv atentatora, masonerija se je pobrinula da atentatori budu tek formalno osuđeni, a stvarnim osuđenikom da bude žrtva atentata, kralj Aleksandar Karađorđević! Kraljeva udovica, kraljica Marija, bila je prisiljena da povuče svoju civilnu tužbu protiv atentatorovih komplisa, jer je na proces pretila opasnost da po njezinoj tužbi ne bude, i opet, moralno osuđen njen suprug, kralj. Marsejska tragedija došla je i na tapet masonske Lige Naroda. Mađarska vlada bila je naterana da pred plenumom Lige izjavi svoje žaljenje što je u svoje vreme učesnicima marsejskog atentata dala utočište na Janka Pusti. Time je na ovu tragediju bačena koprena zaboravi. Preko Mučenikove pogibije prešlo se na dnevni red. Kratko vreme posle toga, Alber Saro postao je pretsednik francuske vlade; kao takva posetio ga je jugoslovenski Knez-Namesnik Princ Pavle i podelio mu kraljevsko odlikovanje – orden Belog Orla I. stepena!

Priredio i uvod napisao ĐORĐE M. SRBULOVIĆ

Izvor: Novi Standard

Vezane vijesti: