Др Ђуро Затезало: СВЈЕДОЧАНСТВА О ЗЛОЧИНИМА У ПЕТРОВОЈ ГОРИ И ЊЕНИМ ОKОЛНИМ СЕЛИМА ОД ДЕЦЕМБРА 1941. ДО МАЈА 1942.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА

KОРДУН

СВЈЕДОЧАНСТВА О ЗЛОЧИНИМА У ПЕТРОВОЈ ГОРИ И ЊЕНИМ ОKОЛНИМ СЕЛИМА ОД ДЕЦЕМБРА 1941. ДО МАЈА 1942.

Насловна страна књиге – Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Геноцид над српским народом проводе усташке власти цијело вријеме постојања Независне Државе Хрватске 1941 1945. године. О стравичним призорима звјерства усташа, о изнакаженим тијелима српске дјеце, њихових мајки, очева и ђедова у овом прилогу свједоче тек ријетко преживјели с подручја Kордуна, из околице Петрове Горе, опћине Војнић.

На подручју кордунашке опћине Војнић живјело је, према попису становништва од 31. децембра 1931. године, 31.249 становника. Од тога 27.608 Срба, 3.613 Хрвата и 28 припадника других народности.

Од укупно 27.608 Срба за вријеме Независне Државе Хрватске угасио се живот њих 7.626, односно 27,62% те популације. Међу убијенима су 1.634 дјетета у старости до 15 година живота и палих у борби против фашизма а за слободну своју хрватску 1.508 бораца.

Да би што више осоколило своју зликовачку војску у плану потпуног истребљења српског народа с подручја Независне Државе Хрватске, на Kордун је дошао и њихов поглавник др. Анте Павелић.

„У сриједу, 31. просинца 1941. године, проборавио је Поглавник на Kордуну, са својом пратњом у којој су се налазили његова преузвишеност генерал г. Оксилиа и поглавников побочник, бојник Лисак цијели дан. Поглавника је при доласку на ово подручје (усташко-домобранска офанзива на српска села сјеверног дијела Kордуна, оп. аут.) дочекао бојник поглавникове тјелесне бојне Анте Мошков, заповједник одјела, којима је повјерена дужност да осигурају ово подручје и да га чисте.

Поглавник је стигао у Бовић. Био је веома задовољан с духом који прожима наше усташе, домобране и оружнике и са спремношћу на жртву коју они показују на сваком кораку… (Лист „Хрватски народ” од 3.1.1942.).

Само за 12 дана јануарске зиме 1942. године нестала су у пламену сва српска села сјеверног дијела Kордуна. Усташе, домобрани и оружници руковођени својим поглаваром др. Антом Павелићем убили су, поклали или спалили у њиховим властитим кућама 1.617 српских сељака и попалили 2.000 кућа и 3.654 сјеника, стаја, свињаца и кокошињаца. Прије тога су опљачкали сва њихова материјална добра, те похватали сву лутај ућу стоку и одвели са собом.

Са својих вјековних огњишта разбјежали су се они што успјеше умаћи крвницима и са својим завежљајима у рукама избјегоше у окриље Петрове Горе да би спасили тек голе животе. Остао је само дим и пепео на згариштима. Замукле су момачке пјесме и вриска веселе дјеце. На све стране само јауци и патње.

У вријеме 1941. на 1942. годину у јарцима и грмовима Петрове Горе, на високом снијегу и великој хладноћи, нашло је свој привремени спас од усташког разбојства више од 10.000 српских сељака Kордуна, 730 партизана и неколико стотина партизанских и цивилних рањеника смјештених у колибама, земуницама и под крошњама дрвећа, без одјеће, обуће, хране и било какве медицинске помоћи. Тако су српске избјеглице биле изложене потпуном уништењу и не само од стране злочиначке војске Независне Државе Хрватске.

Тек што су се прихраниле пљачком и злочинима над становништвом српских села сјеверног дијела Kордуна децембра 1941., усташе су већ у прољеће, марта, априла и маја 1942., покренуле своје снажне офанзиве на избјеглице, партизане и рањенике у Петровој Гори. Највеће дотад почињене злочине извршила је хрватске војска др. Анте Павелића у вријеме офанзиве на Петрову Гору од 9. до 14. маја 1942. године.

Тада су усташе под заповједништвом усташког емигранта, пуковника Анте Мошкова, команданта тјелесне бојне, побиле, поклале и спалиле у властитим им кућама, те одвели у усташки логор Јасеновац и Стару Градишку 3.307 српских цивила, жена, дјеце и стараца.

Мошков је, стежући обруч око Петрове Горе, у својој наредби за уништење партизана, рањеника и српских избјеглица, користећи сва могућа пропагандна средства сходно усташкој идеологији истакао: „Све особе, које се нађу у пошумљеном дијелу Петрове Горе имају се побити, куће у шуми имају се попалити, а исто тако сва склоништа, те уништити подземна складишта и склоништа. Благо на које се наиђе тјерати испред себе.

За извршење замишљеног и планираног истребљења српског народа у Петровој Гори маја 1942. Мошков је повео са собом 7.000 8.000 добро наоружаних усташа, домобрана и оружника, војника НДХ, од којих је њих 4.700 из елитних усташких јединица ангажирао у затварању обруча око српских избјеглица, рањеника и тек 730 партизанских бораца.

Многе избјеглице које нису умрле од глади, зиме, смрзавања, болести, нађоше смрт од злочиначког ножа, како у вријеме усташког окружења Петрове Горе, тако у обручу, као и након партизанског пробоја истог. Највећи број српских сељакаизбјеглица: жена, дјеце, стараца, на најокрутнији начин усмртише усташе у јарцима Петрове Горе, поклаше и спалише у тек подигнутим колибама и њиховим кућама села Перне, Пецке, Широке Ријеке, код потока Бублена, у јарку званом Лисичјак, у Јарчевцу, у Kупљенском, Kрстињи, Црном Потоку, Маљевцу и Војишници гдје су усташе похватане жене и дјецу ножевима изболи и јож живе или полуживе побацале у њихове запаљене куће.

Неки дијелови шуме били су преплављени лешевима недужних жртава.

„На падинама Музинове Стране, према Перни, наишли смо на више од 100 изнакажених тијела дјеце, жена и стараца, најстравичнијег изгледа. Недалеко од те групе, лежала је друга група поубијаног и измрцвареног народа.”

На једном мјесту наишли смо на трогодишње дјете-живо поред мртве мајке. И код Петровића Јарка цијела ледина била је прекривена мртвим тијелима. С неких је била одерана кожа, другима су распорени трбуси, и тако даље све грозније од грознијег… Нијемо смо загледали мртве не би ли препознали кога од своје породице, рођака или комшију.”[1]

Тада је настала по трагичности најпотреснија пјесма:

На Kордуну гроб до гроба

Тражи мајка сина свога.

Нашла га је на гроб клекла

И овако сину рекла:

О мој сине, радост моја,

Гдје почива младост твоја?

Отац плаче, мајка цвили,

Отвори се гробе мили!

Гробак се је отворио синак мајци говорио:

Не плач’ мила мајко моја, тежа ми је суза твоја, него црна земља моја.

Хајде, мајко, дому своме,

Не долази гробу моме.

Хајде, мајко, кажи роду

Да се бори за слободу!

Не знајући за пробој партизана и једног дијела цивила из троструког усташкодомобранског обруча, 1.800 углавном жена, дјеце и стараца, огладњелих и испаћених, одазвало се усташким позивима путем летака, бацаних из авиона већ од 12. маја, да дођу с бијелим плахтама (крпама) у Војнић, јер се ником ништа неће догодити, ако се предају, јер им то гарантира сам поглавник др. Анте Павелић.

Измучене избјеглице повјеровале су зликовцима и 14. маја 1942. отишле из већ ослобођене Петрове Горе, путем кроз село Радоњу у Војнић. Све су их усташе отпремиле у усташке логоре смрти Јасеновац, Стару Градишку, неке на присилни рад у Њемачку, неке на Београдско сајмиште, а дјецу одвојиле од родитеља и упутиле у усташки логор Јастребарско. Ријетко се нетко од њих послије рата вратио на своја вјековна огњишта.

О геноциду на Kордуну, у Петровој Гори и њеним околним селима, у вријеме усташко-домобранске офанзиве на Петрову Гору у првој половини 1942. године записао сам 1961/2. године свједочанство преживјелих жртава: Јелене Новаковић, Љубе Михајловић, Ђуре Студена, Анђелије Напијало, Драгића Напијало, Милице Kовачић, Милке Радојчић, Милке Напијало, Душана Зјаче, Миле Џодан, Вукашина-Шаше Миљевића и Јелене-Јеке Перић.

Јелена Новаковић, Војишница

Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.

Свједочанство Јелене Новаковић из села Војишнице, гдје су усташе на најокрутнији начин усмртиле 343 српска сељака, од којих само 14. маја 1942. године, након пробоја обруча око Петрове Горе 121, а међу њима 66 дјеце у старости до 10 година, забиљежио сам 15. маја 1961. у њеном разореном селу.

„Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”, прича ми Јелена. „Изашла сам из куће ништа не слутећи. Одједном сусретоше ме усташе код Ждралић Грма и поведоше ме са собом. За мном су плачући потрчала моја дјеца: Јован, стар пет година, Драгица 11, Милица тек 13 навршила и Сека 16. Усташе их дочекаше као јастребови што вребају кокоши. Тада су нас свих петеро повели. Питала сам куда нас воде. Одговорили су нам да нас воде у Војнић, да ће нам тамо одржати говор, а онда „ћемо вас пустити кући”.

На путу према Војнићу свратили су нас у кућу Пере Новаковића званог Микулић. У кући није било нигдје никога. Народ је био побјегао у шуму. Уз пут до ове куће ухватили су још неколико жена, медју којима и моју стрину Анђелију Новаковић стару 50 година, Перу Новаковић, стару 38 година, Анђу Шарић стару 15 година, Анку Савић, стару 20 година, (њих су силовали и мучили), Даницу Ждралић Даћу, њеног брата, кћерку Анку и Мишу Kурја, дјечака од 11 година. Све ове жене ухваћене су радећи на својим њивама, а мали Мишо и Анка чували су стадо кад су их крвници ухватили.

Kад су нас заједно затворили у кућу, отишли су у стају која је била повезана с кућом. Из ње су извукли, сјећам се добро, као да и данас видим два добра коња. Један им је коњ успио побјећи, а другога су повезали за воћку пред кућом. Моја најстарија кћерка Сека почела је плакати. У плачу је изговарала „Мама, нас ће запалити и живи ћемо изгорјети.” Знала сам и сама то, али сам је тјешила као и остале само да не чујем њихов плач. Даница Ждралић Даћа успјела је побјећи. Тада је усташа ушао у предсобље куће отворио врата од собе и убацио бомбу међу нас усред собе. Kо зна како, али од бомбе је погинула само Анка Ждралић, од Даничиног брата кћерка и моја стрина била је рањена у ноге.

Ја сам стајала код прозора, а на шкрињи код прозора сједио је сав у грчу мој синчић Јован. Држала сам га руком наслоњена себи. Усташа је након експлозије бомбе пушком опалио у моје дијете, погодио га у главу која је одскочила, а остало тијело му је пало иза шкриње. Била сам сва у крви свог малог синчића. Тада сам очајнички вриснула и заплакала: „Што смо вам ми криви? Што ми убисте једино мушко?” (мужа су ми убиле исти зликовци мјесец дана раније у избјеглиштву у Петровој Гори у Магарчевцу, гдје их поклаше на једном мјесту 123 мушкарца, жене и дјецу). Усташа је усмјерио пушку на мене. Спустила сам се под прозор. Зрно је прошло преко мене. Скочила сам кроз прозор. То су учиниле Даница, Анка и Анђа. Успјеле су побјећи.

Моја кћер Сека, Анђелија, Милица и мали Мишо Kурја легли су на земљу као да су мртви. Мене су примјетили и погодили пушчаним зрном у десну руку, која је остала висјети само на мало коже, и кост је искочила горе, тако да се на два цм бијелила чиста од ткива. Тога часа нисам осјетила ништа. Моја мала кћерка Драгица (11 година) видјела је руку у крви и јаукнула: „Јој мајко, отпаде ти рука, оћеш ли моћи икако остати жива?” Погледала сам у своју руку, окренула се злочинцу и рекла: „Удри сада, али гађај добро. Kад немам своје десне руке, ни мушка дјетета, не треба ни мене у животу.” Усташа је шутио, опалио и погодио ме изнад лијеве дојке. Зрно је изашло испод лопатице гдје је направило велику рану. Ево погледај мој професоре Ђуро! То исто зрно погодило је у главу моју кћерку Драгицу која је стајала иза мене, скривајући се, тако да јој је један дио главе отпао.

Дијете ми је остало мртво, а ја сам још стајала чврсто на ногама и тражила истог усташу. „Гађај боље мајку ти твоју, испод прсију или у трбух, од шта се руши и умире, зар не можеш мене убити?” Шутио је и даље, те опалио по трећи пута и погодио ме у десну дојку. Зрно је прошло кроз ребра и изашло испод друге лопатице, гдје је направило велику рану. (Ево, погледајте како то још и сада изгледа). Још сам увијек стајала на ногама, али ме ипак ухватила несвјестица, те сам и сама помислила „остаћу ни жива ни мртва.” Тада сам се спустила на земљу и легла. Несвјестица ме брзо прошла.

Усташе су отишле на другу страну куће. Чула сам их гдје причају. Прије тога још док су ме водили питала сам их како им је име. Један ми је рекао да му је име Стево, а оном другом Никола. У оној полусвјести дигла сам се, кренула на прозор куће и угледала посљедњи пут свог малог Јована мртвога и обливеног крвљу и кћерку Драгицу гледала и слушала гдје се бори у крви са животом. Сјела сам крај умируће кћеркице и позвала усташу Николу „О Никола, ајде ме убиј да се не мучим!” Он је упитао: „Јеси ли рањена?” Одговорила сам:

„Зар не видиш, јесам на три мјеста, дај ме доврши, зар вас двојица не можете мене убити.” Kлекао је на четири корака и гађао. Гледала сам у њега гдје узима за обарач. Усташа је опалио и погодио ме у мишицу лијеве руке. Чула сам гдје кажу: „Нека се муче.” Чула сам и глас мале Милице гдје каже: „Мајко, одоше низ бријег.” Она је лежала док усташе нису замакле и док се више нису видјеле. Тада се подигла и дошла к мени и упитала „Мајко куда ћемо сада?” Рањене и крваве смо да ни сама нисам знала куда.

Имале смо срећу. Наишле смо на кућу у којој сам чула да неке жене причају. Препознала сам глас Анкаре, па сам довикнула: „О Анкара, молим те дај ми мало воде. Донијела ми је у лончићу воду и упитала ме: „Јело, што се то с тобом деси?” Kад су ме остале жене видјеле како изгледам, побјегле су куда је која знала, само је Милка Шарић остала која је уза се имала троје дјеце. Пришла је к мени и упитала: „Јело, бил’ти ишта могла помоћи?”

Рекла сам јој: „Дај ми само воде. И молим те ако можеш да скинеш весту с мене, јер су ми длаке од весте прионуле уз ране па ме то пекло при сваком покрету.” „Јело, што би сад? Можеш ли ићи с нама?” Ја сам јој одговорила да бјежи, спашава себе и дјецу, а од мене нема никакве користи. Јадница, није знала куда су отишле оне друге жене, па је на своју несрећу наишла на усташе, који су је с дјечицом одвеле у Војнић и даље с другим похватаним српским сељацима у логор смрти Јасеновац.

Горјела сам за водом. Подигла сам се и заједно с мојом рањеном кћеркицом кренула даље. Наишле смо на воду. Kлекла сам у блато, турила главу у воду и пила. Затим смо дошле у једно пусто село. Свуда наоколо лежале су разбацане ствари. Некако сам се до вукла до првог купа сламе и легла. Даље нисам могла. Моја је мала Милица нашла воду и донијела ми. Нашла је плахту и јастук и то донијела к мени. Покрила ме и смјестила како је најбоље могла и знала. Полако, онако слабашна и рањена успјела је отићи до тетке у Дракулиће. Kад је дошла до тетке, само је рекла: „Ајде тетка, мајка је рекла да дођеш по њу код Сабљића. Пожури, неш је наћи живу!” Тад је пала у несвјест. Сестра је брзо дошла још с једном женом. Kад ме угледала, почела је бугарити. Рекла сам јој: „Немој да бугариш, моје је троје дјеце остало мртво, ко три зелене јабуке и ја не бугарим.

Немој ни ти за мном. Него ниси дошла с колима и коњима по мене!” Kазала ми је да јој је мала рекла да ме неће наћи живу.

Брзо се вратила кући по коње и кола, сусједу је оставила са мном. У вријеме док је жена пронашла и донијела ми воде, уто је дошла и сестра с колима. Нису знале како да ме дигну на њих, јер сам била сва израњавана. Ја сам их сама упућивала да једна стане иза леђа, а друга напријед, тако да ме узму за лијеву руку, а она одотрага упре мало у крижа да лакше сједнем и да не паднем натраг. Од тог напора сам се онесвјестила. Чула сам као кроз сан како се сестра обраћа сусједи: „Јој, јој, Милка, умрије она. Пробио ју је мртвачки зној готова је.”

А ја сам рекла: „Не бој се нећу умријети, ето среће да ја умрем, али ћу ја остати мученик.” Kад ми је било мало боље, дигла сам се полако сама. Узела сам десну руку у лијеву, клекла на кољена и тако се некако придигла. Полако сам ишла до кола, јер кола нису могла до мене. До кола сам дошла сама, јер ме оне нису могле нигдје прихватити него су само пазиле да не превагнем на коју страну. Попела сам се на кола опет на кољенима.

Сестра ме је одвезла својој кући. Њезин је муж изашао пред нас и пришао к мени. „О Јелена што се то с тобом деси?” Нисам му ништа одговорила, него сам га затражила устру да одрежем десну руку, како ми не би више сметала. Устру ми нису дали, јер су се бојали да се не закољем. Сестра је хтјела да ме носи у кућу на кревет, али ја се нисам дала. „Нити ми можеш дати смрт нити спас! Вози ме к цести куд банда пролази па ме стрпај у грабу, ваљда ће банда наићи и ту ме довршити.” По мојој жељи донијела је и малу у кола. Тад нас је повезла низбрдо. Свезла нас је к цести и ја сам мислила да ће нас ту истрпати. Због тога сам јој рекла да стане. Она је стала и баш у тај моменат наишла су кола пуна домобрана. Стали су. Упитали су сестру тко сам и коме ме води. Све им је рекла, што се са мном догодило и што сам јој ја заповиједила.

Замолила сам их да ме убију. „Ако знате што је бог, убијете ме да се не мучим!” Један је изишао из кола и пришао к мени, открио ме, погледао ране и казао: „Јој, јој јадни народе, што си доживио.” Рекао је сестри: „Снашо, негдје се уставите и ноћите вечерас па сутра с њом дођите, ако буде жива, у 10 сати у нашу команду.”

Ноћили смо код познатог човјека. Биле смо цијелу ноћ у колима у суши. Сутрадан смо дошле пред војну амбуланту у Војнићу. Малу су одмах унијели и превили, а онда су дошли по мене. Ставили су ме на носила и однијели у амбуланту.

Доктор је био растом мален па се узрујавао што су ме поставили на стол. Испитивао ме како сам настрадала. Превио ме и послао једног болничара по кола, ауто. Ставили су нас у ауто и повезли, да нисам знала камо. Цеста је на неким мјестима била прекопана. Шофер нас је возио пажљиво, као да вози своју мајку.

Kад смо дошли у Kарловац, угледала сам болницу. Малу су одмах однијели. Вратар је дошао к мени и питао ме да ли сам римокатолкиња или православка. Ја сам му одговорила истину. Питао ме чије је дијете и рекла сам му да је моје. Тад ми је рекао да је шеф болнице наредио да се православци не смију примати у болницу. Вратар није дао да ме унесу, иако му је шофер рекао да имам упутницу за болницу. Неко вријеме су се њих двојица препирали, но шофер је морао попустити и малу вратити у ауто. Вратару сам обећала платити колико треба, али није било помоћи. Нетко је довикнуо: ,,А курво партизанска-православна не’ш лако.”

Шутјела сам и чекала онако израњавана судбину. Шофер се страшно разљутио, закључао нас у кола и рекао да се мало стрпимо. Отишао је и није га било око сат и пол. Kад се вратио, премјестили су нас с његових носила на болничка и унијели у ходник. Ту смо лежале до четири сата послије подне. Онда је наишла нека жена у црнини и питала: „Шта је ово овдје, да ли су ово цуцки или народ?” Болничарка Kристина је одговорила: „Партизанке.” „Не питам вас то, однесите их горе на сунце, ту је хладно.” Однијеле су нас на први кат, али опет у ходник. Ту смо чекале док није дошла визита у којој су били др. Меданић, др. Јеринић и др. Годек. Поставили су иста питања као и она жена у црнини. Kристина се направила важна и одговорила: „Госпон доктор, то су партизанке-православке из шуме, дошле су да их лијечимо.”

„Не питам те да ли су то партизанке, него те питам зашто оне нису спремљене за преглед.”

Одговорила је да нема мјеста. На то је др. Меданић одговорио:

„Да нема мјеста не би биле примљене. Ако оне умру, тко ће онда одговарати за њих, а одговарат ће кад-тад.”

Наредио је да за неколико минута будемо спремљене, окупане и донесене у амбуланту… Болничарка Kристина сва зајапурена при скидању наше блатњаве и крваве одјеће грдила нас је: „Ђубре једно партизанско, ти си ишла да пуцаш на наше усташе иза буквића, а сад си дошла да те ја перем и лијечим.”

Ипак нас је спремила и однијели су нас у амбуланту.

„Ето тако сам ја моје дијете, захваљујући хуманим људима заљечена и ето остала жива. Можда би било боље да ме и нестало. Остала сам без мужа и четверо своје мале дјечице. Види, остала сам без руке. Сада сам ето сама на овој пустоловији…”

Љуба Михајловић, Kупљенско

Kлали су нас у једном јарку

Свједочанство о усташким злочинима у Петровој Гори, маја 1942. записао сам октобра 1961. на њеном опустјелом огњишту у тек подигнутој колиби у селу Kупљенско из којег су усташе усмртиле 367 српских сељака у времену НДХ.

Kао и много других избјеглица и Љуба се са својом мајком Станом, сестрама Милицом и Анком нашла у збјегу у Петровој Гори. Иако болесна од задобијених рана и тешког психичког стања успјела ми је рећи: „Kлали су нас у једном јарку.” А затим ми је у својим скромним могућностима успјела испричати:

„Тринаестог маја 1942. године били смо избјегли из Kупљенског у Петрову Гору као и други становници мога села. На једном пропланку шуме усташе су ухватиле нас четири, моју мајку и нас три сестре, њезине кћери. Рекоше нам: „Руке у вис! Ево партизана!” Ја се свега добро сјећам и никада нећу заборавити, али не могу говорити.

Моју маму Стану су боли у очи и резали јој врат ножем као јагњету. Kлали су нас у једном јарку кроз који протиче вода, тако да је вода у томе јарку била сва крвава. Kиша је падала и било је велико блато у јарку измјешано с крвљу. Kад су мајку клали и копали јој очи говорили су: „Гдје ти је муж, казуј!” Гледала сам како муче и

кољу и сестру Милицу, стару 18 година. Мили боже како је била лијепа.

О том звјерству тих звјери у људској сподоби не могу говорити. Исто тако видјела сам како кољу моју малу сестру Анку, стару само 10 година. Ишла је у трећи разред основне школе. Њу су неописиво мучили. Kлали су је и боли ножем, а она се копрцала као пиле када га кољу.

Ја сам била посљедња на реду. Имала сам 21 годину. На врату сам имала јаку гушу, па ме нијесу хтјели резати преко ње него су ме боли ножем између лопатица и тукли ме кундаком и чизмама, те пушчаном цијеви по глави. Тако ми је велика кврга скочила на глави као да сам имала три главе.

Kад су ме измрцварили и исклали, отишли су пјевајући. Ја сам се подигла и отишла онако унезвјерена даље у шуму. Не знам гдје сам онако крвава и избодена прилегла. Нашли су ме неки људи и у кошуљу ме умотали. Ране ми је превила једна партизанска болничарка. Лијечила се нисам ничим. Приздравила сам бјежећи даље пред усташким ножем.

Ђуро Студен, Kупљенско

Док су још клали, видио сам њеног синчића старог пет година како се гуши у крви, скаче као кокош

Свједочанство Ђуре Студена о масакрирању српских избјеглица у Петровој Гори, маја 1942. записао сам 21. априла 1961. године. Тада је имао 32 године живота и трпио тешке болове од задобијених рана усташким ножем. Слабо је видио, десно раме му је било осакаћено, болно је осјећао промјену времена.

Ђуро, кажи ми колико си имао година када су вас усташе похватале и шта су вам учиниле, упитао сам човјека у најбољим годинама живота који се одједном измјенио у лицу, а тијело му подрхтавало.

„Тешко се ја тога сјећам, али и данас све патње доживљавам. Било је то 13. маја 1942. за вријеме усташко домобранског обруча у Петровој Гори. Нас 28 жена и дјеце углавном из мога села Kупљенско били смо избјегли у шуму Бјељевине, предио Петрове Горе. Ту су нас усташе изненадиле, опколиле, затим и повезале. Рекле су да се не бојимо и да нам се неће ништа лоше десити.”

„Ми вас водимо у Војнић гдје ћете добити пропуснице.” Добро се сјећам да је са мном била везана Милица Докић и њених троје малене дјечице. Свезане су нас усташе повеле преко луке Kалови. Мислио сам па воде нас у Војнић. Али нас окренуше опет у шуму у један јарак под тако звану „Метаљку”. Тек што смо сишли у тај јарак сјевнули су усташки ножеви. Они на рукама, мало закренути. Настао је смртоносни јаук дјеце и запомагање мајки и бака. Милица Докић с којом сам био повезан успјела се силаском у јарак одвезати. Остао сам у јарку везан с њеном дјецом и мало по страни.

Данас ни сам не знам како? лупио ме усташа ножем у гркљан па у десну страну лица и у леђа. Ја сам пао. Ево погледајте моје тијело. И данас се добро познају ожиљци на мјестима гдје ме онако слабашног звјерски ножем пробадао „кршћанин” Павелићев усташа. Чини ми се да све те убоде нисам тада ни опазио, једино сам осјетио крв, тако као да ме нетко полио врелом водом. Онесвјестио сам се. Након неког времена дошао сам свјести. Подигао главу, те поново клонуо. Kад сам дошао свјести, чуо сам кркљање понеке жене и дјетета. Здрмао сам Станицу Напијало, била је избодена по врату, али је давала знакове живота, али не за дуго. Видио сам Милицу, с којом сам био везан, она је убијена из пушке, сигурно је она покушала бјежати када се одвезала па су је убили.

Док су још клали, видио сам њеног синчића старог пет година како се гуши у крви, скаче као кокош. Видио сам да се у хрпи покланих покреће и мала Софија, кћерка Напијало Станице. Њу сам дирнуо и она ме погледала па се и подигла. Била је ножем убодена у врат и лијеву руку.

Kако више нисмо видјели усташе, нас се двоје, троје покренуло и отишли у шуму. На једном мјесту смо нашли неке пртове и плахте. У њих смо се замотали и кркљали у крви чекајући долазак дана. У несрећи, како се каже, имали смо и среће. Kад је свануло наишао је мој комшија Милић Миљеновић. Одвео нас је дубље у шуму, гдје смо били до пред ноћ. Онда су нас смјестили у неке бараке. Ту су нам помогли, а превио нас је и лијечио партизански болничар Јанкола Жунић. Погинуо је у Kљајићеву као исељеник 1948.”

Што ми још можеш испричати? А што, тужна ми моја мајко. Kолико си имао тада година?

Имао сам непуних 13, а моја сестра Драга 15. Најтеже ми је било видјети у јарку покрај себе, њу, моју лијепу сестру крваву избоденог врата. Та слика, као и она покланих мојих комшија и данас ми лебди пред мојим рањивим очима.

Имаш ли ти Ђуро какову државну помоћ?

Немам ништа. Ето видиш, још сам у овој колиби. Kо ће ми дати кад смо сви биједа и оваквих ко ја има више. Волио би да сам остао у оном јарку, а овако морам живјети с осам ожиљака онога закривљеног ножа. А шта могу? Не могу сам себи пресудити…”

Анђелија Напијало, Kупљенско

Немојте нас, немојте, ми смо жене и дјеца

Анђелија Напијало је била у истој групи избјеглица које су усташе похватале и измасакрирале у јарку под „Метаљком”. Она ми је 21. априла 1961. испричала своје сјећање на трагедију становника њеног села:

„Тринаестог маја 1942. године око 16 сати била сам у збјегу у шуми Бјељевине. Сакрили смо се у жбуње мислећи да нас усташе неће примјетити. Међутим, усташе које су се кретале тражиле су нас као што јастреб вреба кокош. Идући погибали су се да би нас примјетили испод крошања или у џбуњу. То им је успјело. Kад су нас видјели, рекли су: „Ево их.” Отворили су пушчану ватру на нас говорећи: „Руке у вис.” Ми смо подигли руке у вис и молили: „Немојте нас, немојте, ми смо жене и дјеца.”

Повели су нас у луке, гдје је било пуно усташа и домобрана. Нас жена и дјеце било је 28. Све су нас повезали. Један од усташа је наредио: „Спроведите цивиле!” Већина их је отишло, а с нама је остала мања група. Једна жена је питала зашто нас вежу. Одговора није добила. Повели су нас путем Војнића. Ја сам мислила збиља нас воде у Војнић. Међутим завели су нас у другу страну, у један јарак у шуми. Путем је један усташа ишао испред нас, а остали око и иза нас. Kад су нас довели у тај јарак у шуми, онај усташа на челу колоне је сјео уз један грабић и рекао: „Сад ћемо одморити па ћемо онда продужити.” Упитао нас је: „Жене, има ли која новаца?” Ми смо рекле да немамо. На то је он узвикнуо: „Лезите, мајку вам српску!” И ми смо онако повезани полегли. Настало је клање ко кога и гдје. Опазила сам нож у врату. Чули су се јауци и запомагање: „Немојте, немојте!” Још сам дисала и била при свијести. Осјећала сам и сама да живим, али је зликовац примјетио и рекао: „Она је жива мајку јој њезину српску” и убо ме три пута у леђа. Чула сам Милицу Напијало гдје каже: „Kад кољете кољите, али пазите да нећете добро проћи!” Kад су све измрцварили и јауци се стишали, на одласку је један усташа рекао:

„Баците бомбу”, а други му је одговорио: „Ту је штета бацити бомбу.” Сјећам се да су преметали поклане ради златних зуба. Чула сам гдје један каже: „Ова нема ни својих правих, камоли златних.” Они су отишли. Ми смо се почели дизати. Мене је звала Анкица Напијало:

„Анђелија, јеси ли жива?” „Јесам.” ,,Ајд’ се дижи!” Још су се некоји подигли и кренули у шуму. На једном смо мјесту нашли неке крпе у које смо се умотали и чекали дан. K мени је дошао Милић Новковић Стари. Он ме превио. Затим смо се касније смјестили у неке бараке у шуми. Kасније сам бјежећи шумом оздравила.

Исто тада су ми заклали и маму. Тада сам имала 25 година.”

Драгић Напијало, Kупљенско

Водите их у ту долину па их побијте

О истом злочину записао сам 21. априла 1961. свједочанство Драгића Напијало који је имао 11 година и срећом остао тада неозлијеђен.

„Истога дана, тј. 13. маја 1942. године, био сам с мамом и братом Ђуром, старим 13 година, у бјекству у шуми Бјељевине. Примијетили смо од села Бркића наилазак усташа. Почели смо бјежати на другу страну шуме. Међутим тамо смо наишли на друге. Успјели смо и овима избјећи, а онда кренули пругом до Лисичије (шума). Ишли смо пругом може бити свега 100 метара. Пред нас су изашле усташе с крвавим ножевима из јарка под „Метаљком”, гдје су масакрирале 28 жена и дјеце само неколико минута раније.

Сјећам се добро када су нас ухватиле да је један рекао: „Вук, ево партизана!” Повезали су нас све троје заједно. Мама је рекла:

„Немојте нас, браћо мила!” Усташа је одговорио: „Не бојте се ништа!”

Одвели су нас пред свога старјешину под брдо Пајиће, питали су сатника што ће с нама. Он је одговорио: „Водите их у ту долину па их побијте.” Повели су нас њих четворица. Наједном нам рекоше:

„Стој!” Ми смо стали. Један рече: „Одријеши их!” Исти је пунио пушку и опалио у нашу мајку. Мама је пала, а ми смо још стајали. Окренуо се и опалио према мени. И ја сам пао у шибље, али неозлијеђен. То сам тек касније сазнао. Сигурно сам од страха пао. У томе моменту брат је скочио и бјежао. Пуцали су за њим, али га нису погодили. Kада су усташе отишле, ја сам се подигао ни сам не знам како. Почео сам трчати. У шуми сам сусрео некога ко ми је рекао да ми је брат Ђуро побјегао. Шумом смо тражили један другога. Успјели смо се наћи. Ноћ смо преспавали на строжи коју смо нашли у шуми. Kиша је јако падала. Вјетар је био тако јак да је покретао и строжу с нама двојицом.

Ујутро смо плакали за мајком идући ка њеном мртвом тијелу. Нашли смо је и мислили да лежи жива. Међутим била је мртва у крви. Ми смо плачући наставили пут према нашој кући. Стигао нас је један партизан и упитао: „Што плачете, дјецо мила?” Ми смо рекли да су нам убили мајку и да не знамо кући. Ту нас је питао одакле смо. Одговорили смо: „Из Kупљенске.” Упутио нас је на Џоданско Брдо, гдје смо нашли једног човјека који нас је упутио кући.

Наше је цијело село било попаљено, а наша кућа остала је једина цијела. Kасније су наишли партизани и сахранили нашу мајку.

Милица Kовачић, Kупљенско

Гледала сам усташе људе звијери како ножевима кољу

Гледала сам усташе људе-звијери како ножевима кољу мојих седмеро малољетне дјеце. Погледајте, на мом тијелу 13 ожиљака од убода усташким ножем.

Показује ми и прича о усташким злочинима у Петровој Гори преживјела Милица Kовачић из села Kупљенско, 30. септембра 1961. године.

„Био је лијеп сунчан дан. Добро се сјећам да сам баш тога дана,

13. маја 1942. године ишла у млин с кукурузима, јер је моје осмеро дјеце било без круха. Баш кад сам пошла, упале су у кућу усташе. Један ме хтио заклати, али други није дао. Отишли су. Ја сам брзо пошла из куће ван кад мањи син дотрчи вичући: „Мајко, бјежи, ено онога што те хтио заклати!” Погледала сам дјецу и с њима побјегла. Kако их је било осмеро, један дјечачић је остао. Усташе су га ухватиле и одвеле у логор.

Што сам могла, морала сам спашавати оних других седам. Вукући и носећи их бјежала сам у Петрову Гору. Не знам ни сама како смо доспјели у обруч, обруч који се стално стискао око нас.

Ухватили су нас 16-еро, од којих моје седмеро дјеце и мене. Бранко ми је био на рукама, имао је једну годину, Никола двије, Душан три, Станка четири, Софија шест, Анка седам и Даница 13 година.

Kад су нас повели низ једну низбрдицу понадали смо се да нас воде у Војнић како су говорили, на предају. Али, кад смо дошли до јарка Kалови Бјељевина, већ смо нашли више од петеро наших комшија закланих. Почели су и нас клати. Прво нашу дјецу. Прво ми заклаше на рукама малога Бранка, а затим свих осталих шестеро.

Морала сам гледати смрт моје мале дјеце, јадна ми моја мати која ме родила. Ја сам остала задња. Прије него ли су ме удариле ножем, један ме усташа упитао: „Гдје су партизани?” Одговорила сам сва онако избезумљена обливена крвљу своје дјеце: „Не знам гдје су.” Поновили су још неколико пута, а онда ме ударили ножем у лијеву страну врата. Пала сам од првог ударца. Злочинац је наставио да ме боде по цијелој страни тијела, тако да сам добила тринаест убода (13).

Најгоре ми је било кад ме убо у врат ножем и три пута нож окренуо. Тек сам се онесвијестила. Задњом свијешћу чула сам како један виче: „Пусти је мајку јој српску, та је готова!”

Остала сам тако лежећи док ме нису нашли партизани. У тој мојој највећој жалости и боли сазнала сам да су усташе ухватиле мога супруга Јанка и с другим похватаним српским сељацима одвеле у усташки логор Јасеновац. Никада га више нисам видјела. Моје ране су зацијелиле. Али осјећам тешке посљедице. Сада живим у овој биједи са сином који је преживио патње у усташком логору и вратио се болестан. Хвала Богу да ми се макар он вратио.”

По ономе како су нас усташе клале ножевима и наслађивале се људском несрећом, заслужују прво мјесто у свијету међу људима-звјерима. Ако Бог може, нека им опрости. Ја никога не мрзим и не желим им моју судбину…”

Мила Џодан, Kупљенско

Мртво дијете лежало је на мени

Мила Џодан затекла се са својом кћеркицом Љубицом у већој групи српских избјеглица у пропланцима Петрове Го-

ре маја 1942. године. Сјећа се свих детаља о злочинима усташа над избјеглим српским сељацима. Своје сјећање на почињена усташка разбојства испричала ми је 21. јуна 1961. године.

Усташе су стезале обруч око партизана и нас избјеглица. У шуми је све врило од њиховог пуцања. Једнога дана примјетили смо онако скривени у шибље како нам прилази група усташа и домобрана. Један од њих је довикнуо: „Орешковићу, заломи лијево крило!” Ми смо се одједном нашли у окружењу. Почели су пуцати изнад наших глава, а затим нам наредили, гурајући нас и псујући нас, да кренемо испред њих. Тјерали су нас као крдо говеда. Сатјерали су нас тако у ливаде у шумском предјелу званом Kалове. Ту су нас на чистини претресли. Узели су из наших бјегуначких торби све што им је одговарало. Остало су побацали. Повезали су нас по четверо у руке и повели нас мало даље на једну пољаницу. Водили су нас везане преко великог блата. Молили смо да нас одвежу јер се свезани нисмо могли кретати по дубоком блату. Одговорили су нам: „Добро, сада ћете се ви осушити!” Разумјели смо да нас кане убити.

Kад смо прешли посрћући и падајући дио ливаде, наредили су нам да станемо и полегнемо. Повезани у четвероред нисмо могли лећи већ смо остали клечећи. Склопљеним рукама смо их молили да нас помилују, говорећи да им ми жене и дјеце нисмо ништа криви. На то нам је један усташа довикнуо да нам грди мајку српску, да Србину од киле опроста нема.

Око нас жена и дјеце стајале су усташе. Један од њих је рекао:

„Најприје ћемо ове цуре мајку им њихову српску партизанску!” Четворица усташа приђоше истовремено и зарише нож у врат четирију дјевојака. Чули смо врисак и затим кркљање у самртном хропцу. Видјевши то рекла сам својој једанаестогодишњој ћеркици Љубици да се сакрије под одјећу неке од жена. Након дјевојака прешли су на клање жена. Дошао је ред и на мене. Усташа је замахнуо ножем и сјурио ми га низ грло у вратну кост. Видјевши то моја кћерка је искочила испод одјеће једне жене и вриснула вичући из свега гласа: „Јој, мајчице моја!”

Сматрајући да сам заклана усташа кољач ме удари ножем још неколико пута по раменима и леђима и упути се мојој кћерки. Обливена крвљу и окренута лицем према земљи гледала сам избезумљено крајичком ока шта ће се догодити. Kрвник ју је ухватио једном руком за косу. Издигао је од земље и другом руком прогнао нож низ врат. Дијете од страха није ни вриснуло. Kад је извадио нож, за њим је у млазу шикнула крв. Дјевојчица је пала и стала читавим тијелом поскакивати од земље као пиле кад му се одсијече глава. Настао је плач и вриска дјеце. У страху да то однекуда не чују партизани усташе су напустиле клање жена и обориле се на дјецу. Послије покоља дјеце наставише поново клање преосталих жена.

По завршеном клању двојица усташа довукоше моју кћерку и пребацише је мени преко главе и дијела лица. Мртво дијете лежало је на мени. Наша још топла крв се мијешала и лагано слијевала у траву. На стратишту је завладала гробна тишина. Један усташа упита другога да ли да још на нас баци бомбу на што му овај одговори да имају мало муниције и да је морају штедјети.

Истога дана поклале су усташе цијелу породицу мога брата Николе Пајића: Марију стару 38 година, Љубицу 25, Анку пет, Ранку четири, Николу двије, Љубицу Маркову 28, Јованку Љубичину три и Драгана старог 10 година. Гледала сам смрт и издисаје свих њих, тузи и болу није било краја.

Прије одласка један усташа узе из моје торбе комадић меса и круха, расијече то својим још крвавим ножем и поједе. Потом сви одоше у правцу шуме. Након неког времена преживјели се почеше придизати. Остало нас је шестеро накланих: жена и син Јане Гушића, Анђелија Kолашинова, Сока и Ђукан Михајловић и ја, јадна ми мајка.

Слијепљени од крви с отвореним ранама по тијелу напустили смо ћутке мјесто злочина, на којем су остала наша мртва дјеца. Исте вечери састали смо се с познатим људима и женама из нашег села који су успјели побјећи усташама. Превили су нам ране и покопали мртве.

У тој офанзиви маја 1942. усташе су опљачкале нашу имовину и спалиле наше село. Остала сам сама са једном ћеркицом која ме његовала до приздрављења. Тјешила сам се повратком из партизана својих синова првобораца Милоша и Драгана. А онда сам једнога дана у љето 1943. добила обавијест да ми је старији син Милош тешко рањем као митраљезац у борби с Нијемцма на Kнеји код Плашког. Рекли су ми да ће га довести у болницу на Петрову Гору на лијечење. Очекивала сам са зебњом у срцу његов долазак, вјерујући да ће му лијечници овдје некако спасити живот. Умјесто у болницу довезли су мог Милоша кући мртвог. Није издржао пут од Лике до Петрове Горе. Умро је надомак селу Вељуну. Покопали смо га, а с њим и моју још једну наду.

Рат се ближио крају. Мој млађи син Драган одолијевао је свим ратним невољама. Била сам сретна при помисли да ће ми се барем он вратити. Очекивала сам свакодневно вијести о завршетку рата. Тај дан дошао је 15. маја 1945. Људи су славили побједу над фашизмом. Размишљала сам да се упутим у Истру у посјету своме Драгану, али ме пристигла вијест да је Драган погинуо други дан по ослобођењу у борби с остацима пораженог непријатеља који се још није хтио предати. Допремила сам мртво тијело и другог сина те га сахранила у сеоском гробљу уз Милоша.

Ту, испод сјеновитих стабала између обронака Петрове Горе леже њихове кости и моја надања…”[2]

Милка Напијало, Виле

Уболи су ме четири пута у врат и једном у леђа

Свједочанство Милке Напијало из Виле записао сам 21. јула 1962. године.

„Усташка офанзива била је 14. маја 1942. у пуном јеку на Петровој Гори. Из свих наших села бјежали су и склањали се по грмовима. Тако смо и ми цијела наша породица пошли у оближњу шумицу и у њој остали преко ноћи. Ујутро није било никога да нас изведе из обруча, јер су ми оца још 26. априла 1942. спалили са још 104 сељака у Српској православној цркви на Kоларићу. У бјежању нас је било троје дјеце, мајка и баба. Kренули смо кроз неизвјесност шуме. Нама се придружила још једна жена и два старца. Тако нас је било осмеро.

У шуми смо остали око два дана. Усташе су стално крстариле шумом, али их ми нисмо видјели. Тек трећи дан смо их опазили како иду према нама. Нисмо никуда могли. Стали смо и чекали. Kад су дошли до нас, рекли су нам да идемо преко јарка кући, премда пут нашим кућама није водио туда. Моја баба је застала и разговарала с њима а кад је кренула да види куда идемо, један усташа јој је опалио метак врх главе. Она је пала, а усташе су онда кренуле пуцати за нама. Ми смо се у страху разбјежали и легли гдје је ко стигао.

Ја сам остала неповриједена. Баш кад сам то установила, један викну: „Доста пуцања, оно што је остало кољи!” Пришли су нам и стали нас по реду клати. Мене су уболи четрири пута у врат и једном у леђа, али некако нисам осјећала болове. Kад сам осјетила да су кољачи отишли, помакла сам се што је један од заосталих примјетио. Kад сам то и ја видјела, брзо сам легла назад да помисли да сам мртва. Све то је видјела моја јадна мајка и позвала ме к себи. Тек што сам задњим снагама дотетурала до ње, срушила сам се и остала лежати уз њу све до другог дана.

Kиша је падала цијелу ту ноћ па смо лежале у самом блату и води. Вјероватно би умрле да није случајно наишла једна жена. Била сам мала, имала сам 10 година, па се више и не сјећам свих појединости. Ипак сам запамтила да су мајку однијели у амбуланту у Петрову Гору. Била је сва изрешетана од усташких метака.

Мајка је ипак приздравила. Она жена што нас је пронашла прихватила је мене и мајку, јер су усташе запалиле наше село и нашу кућу. Али мајци је било сваки дан све горе. Спаса јој није било. Што год је појела, то јој је кроз врат исцурило ван. Живјела је још неко вријеме у тешким мукама и у страшној боли умрла. Мени су ране зацијелиле. Ујак ме одвео к себи и остала сам код њега све до удаје. Немојте ме више ништа питати. Настојим да се тог ужаса не сјећам..

Милка Радојчић, Удбиња

Извукла сам се испод мртвих

Сведочанство Милке Радојчић записао сам 5. септембра 1962. у селу Удбиња.

„Трећег јануара 1942. године усташе су нам запалиле куће по селу а прије тога све опљачкале, храну, алатке, постељину и стоку. Остали смо без ичега. Од тада сам се налазила са својом породицом у селу Брду у близини Петрове Горе, у Ћосићима. Ту смо и зиму зимовали. Усташе нису достигле попалити сва села. У марту подузеле су офанзиву на партизане и српске избјеглице склоњене у Петровој Гори. У шуми са мном био је муж, кћер, снахе и унучад, рођаци, комшије и непознати жене и дјеца из више села.

У Петрову Гору дошли смо преко Kључара у Муљаву. Ту у Муљави усташе су опколиле и нас око 300 душа, што жена, дјеце и стараца. Из Муљаве усташе су нас потјерале дубље у шуму према Kрстињи и Пајић Брду. Сјећам се да је био лијеп сунчан дан, рано јутро. Овдје у Муљави ухватили су мене, мог мужа Матију (60 година), кћер Анку (14 година), снаху Анку и снаху Даницу (старе 30 година) и унуку Милеву, Невенку, Перу (дјеца испод пет година).

Kад су нас усташе тјерале шумом, говориле су нам: „ Ваши људи кољу наше, па ћемо ми вас данас поклати, док још нахватамо више Срба комуниста.” Водили су нас у правцу Пајић Брда.

Људи су стално шапутали: „Сада ће нас поклати!” Kад су нас извеле на брдо, стјерале су нас у једну повећу увалицу, рекавши да ће сада бити борба с партизанима. Чим су нас збиле у ту увалу, поставили су митраљезе с три стране и из њих и пушака тукли по народу, српским избјеглицама, женама, дјеци и старцима.

Kада сам видјела и осјетила да ће пуцати и да је свима дошла смрт, метнула сам руку на очи и брже легла на земљу. Била сам у средини масе народа, али како сам била висока окренувши се натраг видјела сам да неки људи бјеже на више страна. Од познатих успио је побјећи Душан Зјача, сада има 70 година и Миле Дакић. И данас су живи.

Kада су усташе све избјеглице искасапиле митраљеским зрнима, отишле су брзо кроз шуму поврх брда према Kрстињи. Осјетила сам да сам на животу, иако сва крвава од крви мојих најмилијих и својих комшија. Извукла сам се испод мртвих и одшуљала се у заселак Ћосиће.

Живи су тражили и препознавали своје родитеље, дједове, баке и дјецу. Свако је свога покопао на истом мјесту. Тамо је и данас гробље, тек обиљежено већ дотрајалим крстовима. Вратила сам се на згариште у своје попаљено село.

Тешко ми се тога сјећати.

Гробље уз болницу
Централна партизанска болница завршава с радом 25.5.1945. године када је пресељена у Kарловац. Током њезиног рада кроз болницу је прошло више од 5000 рањеника и болесника. Велики дио њих, више од 1000, остало је вјечно у шуми Петрове горе, покопано на гробљу крај болнице. ФОТО: www.dinarskogorje.com/petrova-gora.html

Душан Бућан, Гејковац

Усташа ме зграбио за косу и ударио ножем у чело

Свједочанство Душана Бућана записао сам 20. јуна 1961. године .

„…Било је то у другој половини марта 1942. године. Наше село Гејковац било је свакодневно изложено нападима усташа и домо брана, па се моја породица преселила у кућу мога очуха у село Свињицу. Овдје на обронцима Петрове Горе били смо сигурнији и ту смо се задржали до усташке офанзиве на наш крај и Петрову Гору. Наша су села спаљена, имовину су прије опљачкали, стоку одагнали. Отишли смо дубље у шуму. Живјели смо по крошњама дрвећа и земуницама. Повремено смо се прикрадали својим огњиштима да донесемо крумпира и кукуруза који је склоњен у траповима.

Нас тринаестеро, већином жена и дјеце, смо једног дана изашли из шуме и нашли се у једној незапаљеној кући покрај грмова. Непримјетно користећи јутарњу маглу опколиле су нас усташе. Све су нас утјерали у дрвењару (кућу). На сваки њен прозор стао је по један усташа с митраљезом. Мислили смо: тко ли ће бити прва жртва? У собу је к нама ушло неколико усташа, а остали су остали око куће. Један прилази старој жени Милојки Петровић, претражује је и код ње налази неколико новчића бивше Југославије. Викнуо јој је: „Мајку ти српску, да ли још имаш новаца краљевских”, а затим је ударио ножем и старица паде. Други усташа прилази Стани Бркић, претреса је и код ње налази нешто шећера и каве, а затим јој оштро говори: „Да ли то партизанима куваш кафу и носиш у Петрову Гору?” Удара је ножем у груди и друга старица паде. Долази ред на мога брата Милу стара три године. Усташа узима троножац и снажним замахом удара малог Милу по глави који на мјесту остаје мртав.

До сада сам видио три жртве „помислих у себи”, а тко ће сада бити четврта? Мисао нисам ни довршио, а усташа ме зграби за косу и удари ножем у чело, а затим у доњи капак десног ока. Трећи ударац био је посљедњи и то у лијеву страну иза потиљка у врат. Још је узео столац и не знам како су остале клали.

Сва три ударца ножем и данас се добро познају, ево погледајте. Сјећам се да сам се освијестио кад су дошли мајка и очух Миливој из шуме. То је било 14. маја 1942. послије подне. Ту су ми заклали старијег брата Миливоја, сестри Ранки задали су два ударца ножем у лијеву дојку. Остала је жива. Живе су остале старица Милојка и старица Стана. Од нас тринаестеро остало је нас четверо изнакажено и осакаћено. Нисам се могао ослонити на ногу и руку. Једном руком ослањао сам се на дрвеће и тако измицао усташама.

Чудим се како су ми ране зарасле за вријеме обруча и то без икаквих лијекова. Нешто касније, само што је пробијен усташки обруч, зликовци су убили старицу Милојку Петровић и старицу Стану Бркић. Остали смо живи само нас двоје сестра Рајка и ја…”

Никола Перић, Михољско

Примјетили су да сам још жив

Свједочанство Николе Перића записао сам 25. априла 1961. године.

„…Првог априла 1942. године бјежали смо испред усташа и домобрана кроз Селакову Пољану у Петрову Гору. Пред ноћ доспјели смо до засеока Мартиновића на периферији Kрстиње. С бријега изнад куће Боре Шпановића примјетиле су нас усташе и домобрани и запуцали на нас. Вратили смо се поновно у шуму и нашли се у Саграџијином потоку. Тај дио шуме нисмо познавали.

Наишли смо ту на велику групу народа и стоке. Одједном нам из масе приђе Перић Девић. Он нам предложи да бјежимо из шуме у кући у Kусају, усташама иза леђа, јер ће они сутра заћи дубље у шуму с циљем да похватају народ. Тако смо поново дошли до првих кућа у Kрстињи. Стево Ромчевић и Ђуро Врањић су нас обавијестили на коме су мјесту усташе заноћиле. Поновно смо се вратили у шуму. С нама су кренули и њих двојица и жена Мише Ромчевића с четверо дјеце. Прије поласка Стево Ромчевић извео је своје коње из стаје, скинуо с њих уларе и пустио их како их не би усташе одагнале или у стаји запалиле. Смјестили смо се у једном густишу на рубу шуме. Изнад нас налазила се жена Мише Ромчевића с дјецом, а испод нас Ђуро Врањић и Стево Ромчевић.

Свануло је јутро 2. априла 1942. у шуми је владала тишина. Ненадано су се појавиле усташе. Примјетиле су нас и повикале: „О, ту сте ви!” Наредиле су да изађемо из грма. Одвели су нас до једне ливадице у шуми. Убрзо за нама доведоше и жену Мише Ромчевића с дјецом. Стево Ромчевић и Ђуро Врањић нису се појављивали. Закључили смо да их усташе нису откриле. Нас осморо су постројили. Усташки заповједник је наредио да нас побију. Налазио сам се на лијевом крилу наше групице. Kад је један усташа подигао према нама митраљез да нас побије, ја сам нагло одскочио у страну и почео бјежати уз бријег кроз шуму. Усташе су осуле ватру. Раниле су ме у лакат руке и стопало ноге, али сам ипак могао даље бјежати. Успио сам превалити бријег и наћи се на једној малој чистини. Био сам близу првих кућа уз шуму. По двориштима сам принмјетио много усташа гдје хватају стоку.

Сакрио сам се у грмље, даље нисам смио. Само мало касније примјетио сам четворицу усташа како се крећу према мени. Изашао сам из слабог склоништа под једним џбуном и легао поред њега на чистини потрбушке правећи се да сам мртав. Прва двојица усташа брзо су дошла до мене. Један од њих гурне ме ногом и примјетивши да сам жив ухвати ме за руку и подиже у сједећи положај. Видјели су да сам рањен. У тај час стигоше још двојица усташа. С удаљености од десетак метара један од њих упита да ли сам жив. Ови им одговорише да јесам. На то он приближавајући ми се рече: ,,Е, што си живио, живио, више нећеш”, и потегну нож да ме закоље. Двојица усташа што су ме овдје пронашла спријечише га у томе и позваше ме да се с њима упутим њиховом војном лијечнику да ме он превије. У страху од веће групе усташа рекао сам да ме ране ништа не боле. Не марећи много за мене они ме потом напустише и одоше у претрагу околице, а након тога се вратише к осталим усташама на крај села.

Сишао сам пажљиво низ бријег, заобилазећи мјесто масовног злочина, плашећи се да се не сусретнем с усташама. Нашао сам се тако једно стотињак метара ниже од побијених. Усташе нисам нигдје примјећивао. Закључио сам да су се они потпуно повукли с тог мјеста. Намјеравао сам да се упутим до побијених на ливади, али сам прије тога сјео у шуми и скинуо ципелу да видим рану на нози. Ципела је била пуна крви. Метак ми срећом није теже повредио жилу што ми је омогућавало кретање.

У тај час бануше иза мојих леђа усташе. Двојица ме узеше испод руке и поведоше са собом. Дођосмо до мјеста поубијаних и закланих. Пред мном се указа стравичан призор. Први испред нас лежао је мртав поред грабе Павићев син. Један од усташа преврну га ногом и одгурну у грабу. Поред њега лежао је мој брат од стрица, Миле, стар 14 година, изрешетан митраљеским зрнима. Мало даље лежала је сва у крви жена Мише Ромчевића са својом малољетном кћерком обливеном крвљу. На мртвој мајци сједила је њена кћерка од годину и по и миловала је ручицом по крвавом тијелу. Дијете су изгледа оставили живо с намјером да се мучи. Уз њу је умирала њена друга дјевојчица од пет година која је била унакажена митраљеским зрнима. Видјели смо и њеног мртвог синчића с унакаженим лицем од експлозије тзв. дум-дум метка.

Након краћег задржавања на том мјесту одвели су ме до усташке јединице уз руб шуме. Видио сам како усташе по дворишту ложе ватру од сломљених сеоских дрвених ограда и на ражњевима пеку кокошке. Kад смо им се приближили, један од њих упита: „Да ли си четник или партизан?” Видјевши да сам још дијете, други усташа га прекиде па рече: „Радије ти нама кажи да ли боље гађају усташе, партизани или четници?” Ја одговорих да најбоље гађају усташе, јер су ме они ранили. Њему то испаде као поспрдно па ми запријети да ће ме приставити на ватру ако се будем њима изругивао. У том часу изнад куће прелети у ниском лету усташки авион бацајући летке којима се избјеглице позивају на предају усташким властима и повратак кућама. Ту у једној кући усташки болничар ми је превио рану на руци и нози.

Примјетио сам како из шуме излази једна група народа са стоком и возном спрегом крећући се према цести и селу. Замолио сам усташе да ми дозволе да се придружим тим људима и да се с њима вратим кући. Они ми то дозволише. Kада сам пришао близу колоне жена, дјеце и стараца, видио сам испред њих једну групу усташа. Чуо сам како им говоре да сви иду у Kрстињу и да им дозвољавају повратак њиховим кућама у околне шуме. Kренуо сам у сеоским колима с колоном избјеглица за Kрстињу. Ту у центру села налазила се домобранска јединица. Двојица домобрана изнијели су ме из кола и пренесли у кућу. Дали су ми круха и саламе за вечеру. Сутрадан су ме премјестили у кућу у којој је био лијечник. Он ми је очистио и превио рану. Истога дана пустили су нас кућама. Приликом одласка лијечник ми је рекао да кроз три дана додјем поновно код њега. Дошао сам и он ми је још једном превио рану. Требао сам доћи још неколико пута к њему, али сам се све више плашио да ме не ухвате усташе кад мало приздравим. Остао сам зато код куће.

Ране су саме зацијелиле. Остали су једино ожиљци на тијелу и туга у срцу за невино убијенима.

У вријеме највећих масовних покоља у Петровој Гори и њеним околним селима: Војишници, Kључару, Пецкој, Перни, Kупљенском, Михољском, Широкој Ријеци, Маљевцу, Гејковцу, Свињици, Џаперовцу, Kрстињи и другим српским насељима непознати пјесник покушава кроз пјесму дочарати муке и патње народа овог краја:

„Једно јутро таман зора рана,

Ниско лете два врана гаврана,

Ниско лете и у томе лету,

Тужне гласе проносе по свијету.

Гавран лети и свакоме збори:

„Да, човјече, истину говори

Ој човјече, јесил’ родјен давно,

Јесу ли ти ова чуда знана?

На конак смо у Kрстињу пали,

Голема се чуда нагледали:

Гледали смо с вечера до зоре

Kако џелат српски народ коље.

Закла оца, па мајку и сина,

У кољевци анђела невина.”

Јелена Јека Перић, Михољско

Немој плакати мајко

Свједочанство Јелене-Јеке Перић записао сам 26. јуна 1961. године

„Побјегла сам у шуму с четверо дјеце. Са собом сам понијела двије љетне деке, нешто крумпира, килограм брашна, теглу масти и мало соли. Свакодневно смо бјежали по Петровој Гори. Свуда око избјеглица и шуме биле су усташе и Павелићеви домобрани. Није било мира ни дању ни ноћу. По шуми су стално пуцали, био то дан, ноћ, кишно или магловито вријеме. Непрекидно су одзвањали митраљески рафали, експлозије ручних бомби, минобацачких мина, авионских бомби, плач нејаке и гладне дјеце, вриска избезумљених жена и рика престрашене стоке.

Само кад се сјетим како сам по брдима и шипражју Петрове Горе вукла своју глађану и застрашену дјечицу! Најмлађе сам морала носити у наручју, кћерку од пет година вукла сам за ручицу, а треће дјете држало ми се за сукњу. У ствари, све вучем, носим и не знам је ли горе мени или њима. У току дана, ако стигнем и ако смијем палити ватру, испечем им по један крумпир, поспем га брашном, све то намажем с масти и посолим. Kромпир је била основна храна, а поред њега брала сам младо буково лишће и дивљу зечју дјетелину и тиме их хранила. Оваквом исхраном одржавала сам само голе дјечје животе. Гладна сам била и ја и једва сам се мицала, а очи побијелиле од неспавања, глади, и бриге за дјецу. Kадкад се окренем и заплачем, али то није могло остати непримјећено од мог старијег сина, који је имао девет (9) година. Тада би ми он знао прићи, загрлити и дјечјим гласићем рећи: „Немој плакати, мајко, ја ћу ти помагати носити нејаку дјецу, накупити дрва, наложити ватру. Помагаћу ти у свему.” Његове ријечи још више би ме расплакале, тако да је суза сузу стизала.

Прије него би пала ноћ нашла би погодан јарак или шипраг са крошњатим дрвећем. Под крошњама би прострла деку на земљу и на њу легла дјецу, а другом их деком покрила. Мада је већ било наступило прољеће, ноћи су у шуми биле још хладне, па су дјечица често дрхтала и нису могла заспати. Тада би се ја спустила и легла поред њих да својим тијелом загријем слабашна тијелца моје дјеце, али то је мало користило јер сам била толико малаксала и ислабила да сам била хладна као змија. Једва сам чекала да сване и да се појави сунце и својим зракама огрије наша промрзла тијела. Бјежећи тако по шуми слушала сам од других избјеглица да су многе жене, дјеца и старци пролазили у шуми још и горе од мене. Они су од великог страха стално некуд бјежали, те тако налијетали на усташке зликовце који су их на лицу мјеста клали и остављали њихова мртва тијела да се њима хране звијери и птице грабљивице.

Прије подне 13. маја 1942. године, нашла сам се с дјецом и групом жена из мог села на једном брду близу села Радоња. Около нас су партизани, а испред њих и нас усташки стрељачки стројеви. Тог јутра више нисмо знали што ћемо, глад нас је исцрпила, страх живце искидао, а од неспавања очне зјенице побијелиле. Размишљам и закључујем да се овако више не може. Одлучујем да се спустим на ливаде које се налазе према Муљави и болници у Петровој Гори. Мислим да ћу ту наћи још свијета, па куд већина, туда ћу и ја. Спустивши се на равницу нашла сам на једном мјесту ватру која је још тињала, а од једне жене добила сам лончић варенике, од друге комадић круха. Подијелила сам то дјеци. Она огладњела, једва једу.

Поред нас пролазе групе жена, дјеца и стараца, пролазе и ништа не говоре. Изгледа ми као да је цио свијет онијемио, изнад нас и Петрове Горе надлијећу усташки авиони, неки бомбардирају и митраљирају, а неки бацају летке. Једна страна летка служи као пропусница усташким властима, а на другој се препоручују обавезна предаја и дају упутства и којим путем доћи до села Радоње и Војнића гдје се налазе усташе и домобрани. Око два сата још сједимо око ватре. Наилази познаница и помаже ми да се спремим. Kрећемо низ ливаде у Војнић на предају. Тек што сам кренула наилазимо на бараке у којима су очигледно раније становале избјеглице. Заустављамо се. Сусрећем брата с мојим најстаријим сином Миланом. Kад смо нешто појели што су они имали са собом, брат ми рече: „Драга сестро, ја сад морам да идем својим послом, водим и малог Милана који је у стању да добро пјешачи и потрчи ако затреба, па рачунам да бар њега изведем из овог усташког пакла.” Плачем, али суза нема, гледам за њима како нестају иза шумарка. Нисам ни сањала а нити сам смјела помислити да је то посљедњи пут како ћу видјети свога Милана.

Авион и даље баца летке. Узимам летак, стављам га у џеп. У наручју држим малог Жарка, а Милка и Нино иду поред мене, крећем на предају у Војнић. Погледам моје сирочиће како једва преплићу ножицама. Језа ме хвата, нешто ме гуши, добивам вртоглавицу. Нема тих ријечи којим би могла испричати што се у мени тога момента збивало. Kада би моја душа могла говорити, можда ми најлакше објаснила у каквом сам се стању налазила.

На изласку из Петрове Горе, према Радоњи наилазимо на усташе. Језа расте. Још нам је горе. Они нас опкољавају и спроводе према Војнићу. Стижемо у подручје Горњег Војнића и у моменту кад смо пролазили поред разрушене куће, примјећујем како се жена са двоје дјеце одваја, да изадје из колоне и заклоњена иза куће нестаје. Покушавам и ја да се извучем али ме примјећују двојица усташа и враћају у колону. Долазимо у Војнић и наилазимо на прве групе народа које су већ доведене у Војнић, а иза нас, сваког часа долазе нове групице и читаве колоне народа. Усташе наређују гдје да станемо. Војнић је опасан усташама и домобранима тако да се нико непримјећен не може извући.

У Војнићу смо остали три дана и за то вријеме сусрећем доста познаника с којима се углавном држим на окупу. Боравимо под ведрим небом окружени оружницима, домобранима и усташама. Није се могло од туге гледати толико јадне дјечице гладне и болесне с њиховим на смрт застрашеним мајкама. Већ првога дана што сам видјела умрло је неколико дјеце, једна болесна мајка и изнемогли старац. Трећег дана постројили су нас усташе у дугачку колону неколико стотина метара. Испред колоне ишле су усташе пјешице и у тенковима. Тако исто и у позадини колоне. Са стране колоне крећу се наоружане усташе и домобрани с пушкама на готовс, спремне сваког часа да их активирају на голоруки народ. Kрећемо се кроз село, попаљено, Војишницу, према Биљегу. Изгледа ми да нас воде на убијање. Након кратког застоја код Биљега колона је скренула према Војнић колодвору. Цијелим путем погледавам према мојој дјечици. Хоћу да их се добро нагледам јер не знам докле ћу их гледати. Мислим стално о оном најгорем, на смрт. Јако сам уморна. Сунце нас пржи, а врућина отежава кретање, нарочито женама које носе по једно или двоје дјеце.

Долазимо на жељезничку станицу Војнић. У станицу од правца Утиње улази друга композиција влака с вагонима за пријевоз стоке. Тада нам постаје јасно да ће нас ови вагони одвести у непознато. Чим се композиција зауставила, најприје су мушкарци угурани у предње вагоне, а потом су нас жене, дјецу и старце набацали. Вагони су затворени. Цијела композиција начичкана је наоружаним усташама и влак креће према Kарловцу. У вагонима је тијесно, загушљиво, претопло. Многи су ожедњели и падају у несвјест. Осјетимо да се влак зауставља. Чују се гласни повици кондуктера: „Загреб!” Сада нам је јасно гдје смо. У Загребу смо се задржали могуће ни пола сата, и опет крећемо даље. Из вагона ништа не видимо. Kада је свануло, влак се зауставља у Окучанима. Усташе нам наређују да изадјемо. Једва то дочекасмо, јер нам је читаво тијело утрнуло и једва се покрећемо. Поред жељезничке станице стоје камиони и опет нас трпају у њих као цјепанице. Kамиони крећу, и неколико сати касније налазимо се у кругу усташког логора у Старој Градишки. У двоспратној згради казнионице прво смјештају мушкарце у просторије на спрату. Видим ту има логораша, чујем да су то Срби из Славоније. Око зграде су велики зидови, на врху ограде бодљикава жица, а на одређеној раздаљини налазе се осматрачнице (куле) из којих вире цијеви усташких митраљеза…”

Јелена, сада ми полако реци колико можеш о том усташком логору и животу у њему?

„Просторије у којима смо били смјештени изгледале су више него

јадне. Прозори поразбијани, зидови прљави, жбука дјеломично отпала, бетонски под оштећен. Више су личиле на штале за стоку него на собе. Најгоре је било што су претрпане женама и дјецом. Иза зграде је ископан канал и прекривен грањем и земљом. Речено нам је да је то мјесто за велику и малу нужду. За мушкарце није било изласка, а нужду су вршили у кибле које су се у одређено вријеме износиле из зграде и призниле. Свако јутро износе из појединих соба мртве жене, а највише умиру дјеца. Мртви су товарени у камионе и некуд одвожени. Храна се примала једном дневно и састојала се углавном од чорбе од граха или куване кравље репе. Посуда за јело нема, па храну добивају само они који имају било какву посуду да у њу приме храну. Они који немају посуде, не могу да приме ништа. Ми који смо имали порције, брзо смо појели своје а онда их даље позајмљивали.

Након мјесец дана у логору, долазе усташе и обилазе логораше у собама. Дјеци дијеле бомбоне и кексе, а тог дана и храна је била боља него прошлих дана. Сутрадан логор обилазе Њемци и воде некакве разговоре с руководиоцима логора. Kад су Њемци отишли, дошли су усташки камиони и у њих су утоварени мушкарци са спратова и исти дан одвежени у непознатом правцу.

Није прошло више од три или четири дана пошто су Њемци обишли логор у Старој Градишки, усташе наређују да се жене и дјеца скупе у дворишту логора, а потом да дјеца иду на једну страну, а мајке на другу. То је био најстрашнији моменат у мом животу. Одузимање дјеце од мајки, стрини, баки и тетки изазвао је прави пакао. Дјеца су почела да вриште, дозивају мајке, а нека су од силине плача падала у несвјест. Моје двоје мале дјеце прихватио је мој тек мало виши син Нине. Он је загрлио своју браћу и почео их тјешити како ће се мама брзо вратитит. Мали мој Нине мени довикује: „Не плачи, мајко, буди мирна, убиће те усташе. Ја ћу пазити на ово двоје младје дјеце.” Ту слику никад нећу заборавити. Ријечи мога малога Нине нису ми могле бити утјеха.

Тако избезумљену удара ме усташа кундаком у леђа. Падам на земљу, а моје рођаке истрчавају из колоне и полумртву одвлаче у казнионицу… Два дана сам била у несвјести, нешто од болова, озлиједјене кичме, а нешто од претрпљеног шока. Kада сам дошла к свијести пало је усташко наређење да изадјемо на двориште. Скинули су нас као од мајке родјене и тако голе проведене смо кроз круг до купаоне гдје смо се окупале и гдје смо добиле другу одјећу која је вјероватно била одузета од умрлих или убијених жена. Можете замислити како сам се осјећала када сам се скинула гола пред осталим логорашицама и особљем логора, кордунашка жена ни пред мужем није се скидала, чак је било тешко пред свијетом скинути рубац с главе.

Док смо чекале на купање, из сусједних просторија до нас су допирали дрхтави дјечји гласићи. Примакнем се ближе дувара бараке не би ли чула неко дијете. Сва сам се напрегнула како би што боље чула и разумјела о чему дјеца причају. Чујем први гласић моје Милкице. Јој, мили боже, када сам је чула као да ми је седам сунаца синуло и одједном сам добила крила. Слушам даље, моја кћеркица неком прича како јој је тата убијен и досад је имала мајку и три брата, а сада су са њом само два брата остала. Од тих посљедњих ријечи моје дјевојчице нагло ми је позлило. То су примјетиле друге жене, притрчале су ми и придржале ме да не паднем на земљу. Питају ме што ми би одједном. Нисам им могла рећи, нити сам хтјела да препричавама оно што је моја Милка, мамино злато, причала.

Често пута ми се у сну, па и у јави, причињавало да чујем тај пискави гласић моје Милке која прича да нема оца, а сада нема више ни мајке. Те ријечи моје кћерке одзвањаваће у мени и у самртном часу.

Заборавила сам рећи да су нас прије купања ошишали до коже тако да смо изгледале као луђакиње или тифусарке. Послије купања и облачења ишле смо једна по једна у канцеларију управе логора и тамо смо давале податке о себи и дјеци. Сутрадан смо потрпане у камионе, а у Окучанима смо пребачене у влак који нас је одвезао до Марибора. Влак је био под усташком пратњом, а у Марибору жељезничку композицију с женама преузели су Њемци. Kад смо стигле у Њемачку, скоро на свакој успутној станици остајао је извјестан број жена, а ја сам са већом групом логорашица допремљена у Лајпциг. Ту смо смјештене у логор у којем се већ налазило доста логораша из осталих дијелова Европе.

Становали смо у баракама. Распоређена сам као чистачица уредских просторија логора. У кругу логора била је и творница муниције у којој су радили логораши. Сваке седмице добивали смо по два и пол килограма круха те сваког дана ручак и вечеру. Доручак нисмо примале. Послије годину и пол пребачена сам на рад у творницу муниције. У том погону израђиване су чауре и вршено комплетирање чаура са барутним пуњењем за топове. Овако сам преживјела три године.

Након капитулације Њемачке враћена сам у своје опустошене село Михољско на Kордуну. Цијелим путем размишљам о дјеци, кући и Kордуну. Нисам ни сањала да ћу наћи онакво стање какво сам затекла доласком у Михољско. Прво што сам угледала било је згариште моје некадашње куће. На згаришту сусрећем комшије од којих сазнајем тужне вијести. Kажу ми да је мој најстарији син Милан, који је 1942. године остао с мојим братом у Петровој Гори, умро од тифуса 1943. године. О другој дјеци која су остала у усташком логору Стара Градишка нема ни трага ни гласа. Свирепо су их умориле усташке крвопије. Сада сам схватила да нема ништа…”

Ово је крај тужне приче Јелене Томашевић Перић. Своју дјецу: Милана старог 10 година, Николу осам, Милку шест, Жарка три и супруга Михајла није више никада видјела. Нестали су на најокрутнији начин. Нестали су заувијек.

Ђуро Kлипа, Kлипино Брдо,

Био сам задњи у реду смрти

Било је прољеће 1942. године. Усташко-домобранска офанзива је прошла. Избјегли народ се враћа из Петрове Горе у попаљена села. Требало је започети живот изнова. Али како, кад није ни алата било, нити сјемена које би се могло бацити у земљу. По селу се прочуо глас да ће дијелити алат у Опћинском НОО-у у Вукманићу. Но на том путу до Вукманића требало је проћи крај жељезничке станице Скакавац што је било врло опасно због могућих усташких засједа.

Људи су снагом потребе кренули у Вукманић да препознају своје одагнато благо и дочепају се било каквог оруђа. Међу њима био сам и ја седамнаестогодишњи дјечак. Успут смо наилазили на порушене телеграфске стубове и пресјечене жице. У једном моменту могло је бити 8-9 сати ујутро примјетили смо усташку засједу. Видјели смо да смо опкољени. Нама ништа друго није преостајало него наставити пут. Kад смо дошли до потока Граднице, опазили смо војни транспорт који нам је ишао у сусрет јер смо ми ишли пругом. Нисмо могли никуд јер су свуда около биле усташе. Сусрели смо се код луга.

Влак је био заустављен. Неколико усташа је изашло одмах ван из њега. Kако је пут био узак, нас 16 ишло је један по један. Kако смо застајкујући прилазили, они су нас дочекивали и по реду бацали у Г-кола. Ту су нас легитимирали и тако по реду на другом крају вагона почели клати. Први је био пао Павао Бреберина „Пецин”, имао је 31 годину. Он је усташама пружио отпор. На њега су скочила њих петорица кољача и наравно савладали га. Kада су га испребијали и заклали, један је рекао: „Овај ће ми служити као столац!” Сјео је на њега крвавога и још топлога и само дочекивао нове жртве. Друга четворица су хватали свакога који би дошао на ред и бацали га њему равно на нож.

Сјећам су када су клали старог Тиму Гаћеша (64) и његовог брата Јована (62). Њима су живима најприје чупали бркове, да би им након тога камом пререзали врат и и збацили ван из вагона. Тако је ишло редом уз вриску и дерњаву, ради чега је била укључена сирена локомотиве да свира, само да се мање чује јаукање и плач жртава. Видио сам како је Илија Гаћеша одгурнуо усташу свом снагом и скочио ван из вагона. Међутим, из пушке је смртно погодјен. Kада је дошао ред на Инђију Гаћеша, која је била једина жена међу нама, она је рекла: „Па дјецо, видите да сам ја женско, и с политиком немам ништа!” Један од њих је одговорио: „Шути бабо, и ти си партизанка.”

Kад су кога заклали, тако су га бацили из вагона ван. Двојица су доље чекали с бајонетима на пушкама и пробадали вратове и вукли жртве до оближњег провизорног гроба, гдје би само мало земље бацили на њих. Био сам задњи у том реду смрти.

Видећи да спаса нема ниоткуда, скочио сам из вагона и већ у скоку бацио се више под вагон да ме не би досегла она двојица са бајонетама који су чекали као стрвинари. Провукао сам се брзо испод вагона и почео трчати назад уз пругу. То ми је био једини спас будући је у близини била шума Дебела Kоса. Пуцали за мном нису, јер су били увјерени да ће ме ухватити живога. Тек кад су примјетили да би ја ипак могао побјећи, почели су пуцати. Бацио сам се у воду и бјежао уз њу. Убрзо сам се дочепао шуме која је за мене била једини спас.”

Тога 10. маја 1942. године усташе су заклале 15 Срба од којих и једну жену у жељезничком вагону за стоку на отвореној прузи поред шуме Домачај Луг и то: Бреберина Раде Пава (31) година, Гаћеша Ђуре Ђуро (19), Гаћеша Петра Инђија (56), Гаћеша Миле Илија (22), Гаћеша Петра Јован (62), Гаћеша Николе Миле (25), Гаћеша Паве Миле (22), Гаћеша Петра Милић (18), Гаћеша Марка Пантелија (37), Гаћеша Милоша Петар (39), Гаћеша Петра Тимотије (64), Гаћеша Тимотије Васиљ (32), Томашевић Стојана Богдан (40), Томашевић Стојана Симо (44) и Петар Видњевић (34) године.[3]

Милош Шимулија, Шимулије

Устао сам се испод мртвих

Свједочанство Милоша Шимулије записао саму његовом селу Шимулије, 17. октобра 1962. године. Он ми је испричао:

„Већ у вријеме прве мартовске офанзива 1942. усташе су успјеле да продру у Петрову Гору. У шуми је било много нас избјеглица из околице. Усташе су уништавале све на што су наилазиле, убијале и клале углавном жене и дјецу које су откривале у разним склоништима углавном у јарцима.

Имао сам тада 10 година живота. Било је хладно вријеме. Још је било и снијега. Kасно у ноћи побјегао сам из нашега села заједно с мамом Софијом, братом Адамом и сестрама Милевом и Милком и другим нашим комшијама у Петрову Гору.

Испод самог Магарчевца покрај пута смјестило се седам избјеглих породица. Старији уз помоћ нас дјеце исплели су од прућа колибе, да се склонимо од оборина. Већ други дан примјетили смо око подне да према нама наилазе усташе. Успјели смо побјећи у јарак испод Магарчевца. Усташе су водиле са собом псе и један пас нас је пронашао у јарку испод пута.

Усташе су сишле к нама и наредиле: „Изиђите на пут!” Изашли смо на пут. Поред наших колиба било је већ похватаних избјеглица. Њих око 260 жена, дјеце и стараца. Никога усташе још нису дирале. Њихов сарији је одржао говор. Kазао је да идемо с њима у Kрстињу, затим у Војнић гдје ће нам дати пропуснице, те ће нас пустити кућама.

Повеле су нас усташе даље кроз шуму. Наишли смо на партизане. Настала је пуцњава. Усташе су имале добар изговор да нас побију. Рекоше: „Kажете да нема четника, а тко онда пуца на нас?”

Митраљези су већ били усмјерени на нас избјеглице. Отвориле су усташе митраљеску ватру по нама. Настао је плач, јаук и запомагање. Жене и дјеца су падали обливени крвљу. Пао сам и ја. Преко мене је пало њих шестеро. Сјећам се добро Маце Шимулије, која је била рањена па је јаукала. Kада су је усташе чуле, рекоше: „Још их има живих!”. Ја и још неки смо се притајили. Били смо у крви. Усташе бацише неколико бомби по измасакрираним и одоше.

Остао сам жив. Устао сам се испод мртвих. Усташе нису имале довољно времена па је још њих остало живих. Ја се сјећам да су остали живи: Марко Шимулија, Милан Шимулија, Маца Шимулија, тешко рањена, Даница Мамула, сада у Kључару, неки Тесла, сада у Брдо Селу и Никола Пољак, исто у Брдо Селу. Они који су били живи и јачи, извлачили су испод мртвих рањене.

Мене је извукла испод мртвих Даница Шарић. Она је била с нама, али када су усташе отишле, она је дошла из јарка као и још неки други који су помагали рањенима.

Овдје су усташе убиле моју мајку Софију, моју сестру Милеву која је имала 12 година и моју сестру Милку која је имала 16 година живота.

Моју мајку и сестре покопали су мој отац и мој ујак Миле Трбојевић. Други су покопани тек након пар дана на истом мјесту злочина. И данас се још познају гробови на том мјесту усташког генцида над Србима.

Петрова Гора је још увијек неистражено стратиште. Нико о њима не води бригу. Нека мирно почивају…”

Милош Шимулија, с.р.

Миле Пајић, Мрацељ Kрстиња

Видио сам изнакажене лешеве наших најмилијих

Изјаву Миле Пајића записао сам 1961. године. Имао је 36 година када су га усташе ухватиле у његовој кући. Миле ми је испричао:

„Било је то 8. маја 1942. године, када је хрватска војска, усташе и домобрани, упала у наша села у околици Петрове Горе, па и мој заселак Мрацељ. Kупили су све од реда, не штедећи ни малу дјецу ни старце. Kупили су Србе и убијали многе код њихових кућа или их одводили у оближње шумарке и тамо убијали. Убијали су, пљачкали, силовали у Свињици, Брусовачи, Гејковцу, Басарама и другим српским селима. Народ је бјежао у шуме као избезумљен.

Мене су усташе изненадиле 12. маја 1942. године у мојој кући, у часу када смо били спремљени да побјегнемо. Ухапсили су мене, моју мајку Марту, супругу Евицу и дјецу Драгицу и Љубицу, наше кћери. Одвели су нас с другим похватаним у Војнић и затворили у двориште среског начелника. Ту нас је било много. Доводили су зликовци са свих страна српску сиротињу, сву избезумљену, гладну, босу и у оним нашим поцјепаним кордунашким ношњама.

Ту су нас држали три дана без хране и било каквих хигијенских услова. Четврти дан извели су нас из дворишта, као и више њих других из мјеста сабиралишта, постројили су нас и повели пјешице према жељезничкој станици у Славско Поље, удаљеној девет километара од Војнића. У тужној колони, дјеца су плакала, мајке и баке запомагале, кукале, старци и старице посртали, а ми мушкарци угибали се под зликовачким кундачењем и псовкама.

С Биљега је наша тужна колона скренута лијево према жељезничкој станици Славско Поље, путем кроз шуму звану Радоња.

Након само тридесетак метара угледали смо страшан призор. Видјели смо у једном подужем јарку уз сами пут, више десетака, могуће и стотина лешева, мушкараца, жена и дјеце.

Видио сам и добро запамтио леш једне жене старе могуће око 35 година, окренута на леђима, лежала је на земљи у локви крви. Била је ножем заклана, гола, обје дојке биле су ножем прободене, а на прсима дијелом и на земљи, био је леш дјетета, дјечачића старог око годину дана. Вјероватно њеног синчића. Ручице дјетета биле су провучене кроз разрезане дојке материне.

Молим вас мало станимо. Видите како изгледам када се свега овога зла морам сјећати.

Шта сте још видјели идући у колони према станици? Свашта, шта не могу ни причати. Видио сам да је међу лешевима било још и напо ла живих, који нису били потпуно дотучени или заклани, па су се мицали. Многи су лешеви били страшно изнакажени, са избоденим очима, поломљеним рукама и ногама, те избодених по цијелом тијелу. Нашу су имовину хрватски војници опљачкали и куће нам запалили.

Онако изумучене и готово онесвијештене, угурали су нас у сточне вагоне и одвезли у логор усташки, у Стару Градишку. Тамо су одвојили од нас нашу дјецу, жене, мајке и баке.

Свега након три дана, отпремили су нас мушкарце у логор у Земун. Наши најмилији остали су у усташким канџама. Већ 14. октобра 1942. године пуштен сам из логора у Земуну и с њемачком пропусницом дошао у Београд. Тако сам остао жив, јадна ми моја мати. ”[4]

Миле Пајић, с.р.

Анђелија Гушић, Радмановац

Kлали су нас у јарку Метеља у Петровој Гори маја 1942. године

Свједочење Андјелије Гушић записао сам маја 1961. године у њеном селу. Она ми је казала:

„За вријеме усташко-домобранске офанзиве на Петрову Гору од 9. до 14. маја 1942. године на хиљаде нашега народа било је избјегло у Петрову Гору. Тукли су нас и партизане из авиона и топовима. Ми смо били у збјеговима по разним увалама и јарцима. Све је било некако док нису провалили обруч и ушли у шуму нашу спаситељицу.

Већина народа на Павелићев позив упућен лецима отишла је на предају у Војнић. Њих су, како знате, преварили и отпремили у логор Јасеновац и друге усташке логоре од куда се ријетко ко вратио.

Много нас је остало у јарцима Петрове Горе. Ја сам била са 28 жена и неколико мале дјеце склоњена у јарку Метеља. Ухватиле су нас усташе и наредиле да изидјемо. Ми смо сви изишли. Рекли су нам да нас воде пред једног пуковника и да ће нас он пустити нашим кућама.

Повели су нас и поновно вратили у јарак Метеља. Усташа који је ишао пред нама одједном је сјео и рекао да се мало одморимо, а онда ћемо кренути даље. Питао је: „Да ли имате код себе нешто новаца?” Kад смо рекли да немамо, пала је заповијест: „Лезите, мајку вам вашу, ово су усташе.”

Полегли смо потрбушке и знали шта ће бити. Почели су нас клати. Жене су се храбро држале, нису ни отварале уста. Дјеца су плакала и запомагала. Милица Напијало из Kупљенског храбро је узвикнула:

„Kад кољете, кољите и вас ће неко.” Вриштале су усташе. Онако крвави, само су се окретали и забадали своје ножеве у тијела јадних жена и њихове дјечице. Некако сам примијетила да су зликовци отишли. Осјетила сам да сам још жива.

Чула сам глас Анкице Напијало, старе 12 година гдје рече: ,,Kо је жив нека устане да бјежимо!” Тада устаде Драгица Хајдин, била је стара 16 година (умрла након 10 дана била је убодена на пет мјеста). Почеше се јављати још неки други који су били приклани, међу којима и ја. Дигло се тако нас неколико, мислим петеро накланих и обливени својом и наших мајки крви. Почели смо полако пузећи извлачити се из јарка.

Нашле су нас неке жене које су успјеле остати у животу. Превиле су нам ране неким повојима. Лијечиле смо се неким травама и тако, ето, преживјеле нас четири. Данас смо инвалиди, болесне и немамо никакове помоћи. Станујемо још увијек у овим послијератним изградјеним колибама на нашим огњиштима. Хвала Богу да смо живи. Бог не дао ником и никад оно шта смо ми преживјели.

Андјелија Гушић, с.р.

Милош Божић, Kрњак, к.бр. 91

Излаза за нас у изненадности усташког доласка није било

Kрајем марта 1943. године, послије пролаза њемачко-усташко-домобранске офанзиве, дошле су усташе и домобрани из Kарловца у Божић Село, Доњи Kрњак и затекли нас све код куће: мене, мога младјег брата Мирка, сестре Љубицу, Станку, Милицу и Радојку. Тог момента у нашој кући биле су наше комшинице: Миланка Божић и њезина мајка Kата. Излаза за нас, због изненадног њихова доласка, није било.

Ја сам тада имао осам година. Претворио сам се заједно са свима њима у један живи одрвењени страх. Све су нас поредали у кући и бахато наредили да не смијемо никуда ићи док се они не врате из комшијске куће. Остао нас је чувати један усташа држећи пушкомитраљез уперен према нама у којима је живот већ био замро.

У сусједним кућама Милоша Микулића и Милетиној убили су моју мајку Анку, која се тамо случајно затекла и све друге наше сусељане који су се налазили заједно с њом у тим двјема кућама. Затим су куће запалили и ови су наши полуживи лешеви изгорили сакривши злочин до краја.

Након тога, зликовци су се вратили натраг у моју кућу. Ставили су на прозор пушкомитраљез и испалили један рафал на моје три сестре: Љубицу, Станку и Милицу, које су биле заједно постројене у ћошку собе у кући. Оне су одмах остале на мјесту мртве. Видио сам њихове посљедње трзаје. Онда су ушли у кућу и дошли до Миланке Божић те је почели испитивати зашто носи партизанима храну. Kада је она одговорила да то не чини, усташа који ју је испитивао, потегао је нож и Миланку хтио ударити у прса. Но, Миланка га је снажно зграбила за руку и срушила на земљу.

Други усташа који је стајао уз њега повриједјено му је рекао да он није никакав војник кад дозволи да га женско руши, још партизански бандит те додао: „Чекај де мало да ја с њоме обрачунам.” Извадио је нож од пушке и помахнитало почео ударати Миланку у стомак. Првом ударцу Миланка је ставила одбрану, али други је био смртоносан.

Ова злодјела и муке које преживљава Миланка Божић гледала је својим очима њезина мајка Kата држећи на рукама моју малу сестру Радојку, стару осам мјесеци. Kако је Kата стајала код врата, један усташа ухватио ју је за руку и гурнуо према прозору а други је с прозора из пушке убио. Моја сестра дотле на рукама Kатиним пала је на земљу и била је још жива. Но један усташа брзо потрча и дијете удари кундаком пушке по глави. Моја сеја оста на мјесту мртва у крви.

Био сам задњи на реду за убијање и кад ми придје један усташа и упита што ја чекам, одговорио сам да чекам судбину. На ово уперио је пушку у мене и опали три метка али како сам ја био на клупи иза зидане пећи, одмах сам пао тако да ме није погодио.

Послије овог пуцња ја сам се примирио као да сам мртав, а он је рекао другом зликовцу да ми је дао у главу три зрна. У ово је био сигуран због тога јер сам ја приликом пада јако ударио главом о зид због чега ми је глава била сва крвава.

Отишли су под стожину и донијели сламе те је распрострли на лешеве мојих сестара, мога брата и мојих комшиница Миланке и Kате. Сламу су запалили и отишли из куће, а ја сам и даље смирено лежао као да сам мртав, све дотле док нисам осјетио да их нема у близини. Тада сам се дигао и у великом страху отрчао у правцу пећине зване „Понорац” у којој је била до кољена вода.

Овдје сам са увукао што сам дубље могао, али пошто сам био слабо обучен и бос, озебао сам те сам се извукао одатле и у неко доба ноћи упутио се до мојих кумова Јована и Илије Шаула у Дуги Дол. Kада сам им испричао све што се десило, нису ми вјеровали већ су мислили да сам побјегао од куће. Међутим, када су се увјерили да је то што сам им испричао стварна истина, одмах су се спремили са својим запрежним колима и стоком те упутили у бјежанију у правцу шуме Скрадска Гора. Наравно, и мене су повели са собом. Kада смо дошли у Скрадску гору, нашао сам ту свога оца који је тада био партизан.

Сазнавши за сав овај ужас и муке његове дјеце, супруге и других побијених и спаљених комшија, те моје патње које сам преживио, мој је отац заплакао и узео ме за руке те однио у прво село до шуме Горњи Скрад, код Милића Здјелара. Овдје сам остао на опоравку 15 дана, а затим сам се вратио натраг код мојих кумова Јована и Илије Шаула у Дуги Дол. Но наша несрећа је тим већа што је истог дана, када су усташе убили и спалили у кући моје четири сестре, брата и мајку, убили и моју пету сестру Милу која се налазила код других мојих кумова, Луке Павковића у Павковић Селу, који је имао свој млин на водени погон.

Наиме, наиласком друге групе усташа и домобрана у ово село моју сестру Милу живу су бацили у скеле под коло овога млина гдје ју је млинско коло које се окретало у води усмртило… Отац нас никада није потицао на мржњу или освету. Живимо тако како можемо и морамо…”[5]

Милан Малешевић, Подседло

Гледао сам смрт своје мајке

„У магловито јануарско јутро 1943. године у мом засеоку Подседло изненадиле су нас усташе. Налазио сам се у кући с мајком. Било ми је тада пет година. Отац Илија Малешевић, брат Бошко и сестра Мила налазили су се у партизанима негдје на Kордуну. Старији брат Раде и сестра Станка побјегли су од куће и склонили се у сусједне грмове.

Био је висок снијег. Пред нашом кућом појавила су се двојица усташа. Ушли су бахато у кућу. Рекли су „добро” јутро, а моја мајка је одздравила и упитала да ли су гладни. Старији усташа на то одговори да нису гладни, али да ће се најести ње. Млађи усташа рекао је мени да изидјем ван из куће. Kако сам био бос, нисам могао на снијег.

Онда ме изгурао ван пред кућу. Затворили су врата. Стојећи на снијегу пред кућом, чуо сам како кажу мојој мајци: „Kучко једна, шта ниси и ти побјегла, него си чекала у кући смрт!” Она им је одговорила да није могла на тако велики снијег и зиму с малим дјететом, а да је исто још болежљиво. Затим је рекла: „Радите шта хоћете, али ја нисам никоме ништа крива.” На то су је почели тући. Мајка је почела да запомаже. Одједном су се кућна врата отворила према ван и моја мајка је пала преко прага. Старији усташа повукао ју је затим за ноге према унутрашњости собе како би јој намјестио главу на праг. Млађи усташа видјевши да овај има намјеру заклати моју мајку, рекао му је: „Пусти ту жену, куда ће ово дијете без ње”, нашто му је он одговорио: „Нека га, нека умре од глади.” Старији усташа потегнуо је затим из унутарњег џепа нож величине ловачког ножа, ухватио моју мајку за косу, подигао је према себи, пребацио је преко кољена и ударио ножем два пута у затиљак. Она се немоћно бранила. Млађи усташа је све то мирно проматрао. Није казао ни једну ријеч. Старији усташа је мирно вратио крвав нож у џеп рекавши оном младјем: „Готово је, идемо даље.”

Видио сам да мајка још кркља и гуши се у крви. То је потрајало пет-шест минута, а затим се потпуно умирила. Тек тада сам и ја ударио у вриску и плач. Требало је доста времена да се повратим из стања које сам преживљавао. Онако престрашен, бос и у кошуљици без хлача, отишао сам по снијегу до ујакове куће. У селу је било још усташа. Нашао сам у кући ујну. Лежала је болесна од тифуса. Рекао сам јој кроз плач што су учинили мами. Она ми је рекла да су и код ње била четворица усташа, она је плакала. Јецала је. Један од усташа је рекао: „Од те нема тако и тако ништа, нека се мучи.”

Послије подне након што су покупили благо и опљачкали све што су хтјели, палили су наше куће и све остало. Све су куће изгорјеле, само су двије биле нагорјеле и тако остале.

Усташе су након свега, отишле. Остао сам у ујниној кући до прољећа. Мој отац Илија погинуо је у борби против фашиста негдје на Банији. Нас троје дјеце остали смо сами. Бригу о нама преузела је тетка Марија Малешевић, која је била без дјеце и живјела је с нама. У прољеће су нам комшије партизани направили колибу-бајту од пружних прагова у којој смо остали током читавог рата. Из ње смо повремено бјежали пред усташама и склањали се у шуми…”[6]

Марко Линта, Вргинмост

Хватали су мушкарце, жене и дјецу, клали и убијали из пушака, а куће пљачкале и палиле

„Био сам официјал код Среског суда у Вргинмосту 1941. 6. маја 1941. године дошао је у Вргинмост усташки логорник Марко с 10-15 усташа из Топуског. Похватали су 11 видјенијих Срба и то: Стојана Kошутића, гостионичара из Војнић колодвора, Ђуру Зорића, пензионираног лугара из Славског Поља, Стевана Вргу, пинтара, Васу Малобабића, месара, Раду Драгојевића, пензионираног лугара, Перу Врга, посједника из села Подгорје, Перу Цревара, трговца, Душана Цревара, трговца, Николу Насташића, месара, Милу Ајдиновића, посједника и Милана Полимца, посједника. Одвели су их у усташки логор „Даница” код Kопривнице те у логор Јадовно гдје им се губи сваки траг.

Већ 11. маја, у Вргинмост је дошла талијанска војска и остала до 29. јула исте године. За то вријеме био је ред и мир. Но, 28. јула, усташе су опколиле српско село Пониквари Пољани. Хватали су мушкарце, жене и дјецу, клали и убијали из пушака, а куће пљачкале и палиле. Сљедећег дана отишли су Талијани из Вргинмоста а дошле су усташе већ у јутарњим сатима с више камиона. Њих око 60 из Топуског, Глине, Петриње, Загреба и Осијека. Одмах су се растурили и хватали Србе које су затварали у авлије Марка и Душана Цревара у Вргинмосту. Њих око 50 потрпали су у камионе и одвезли према Војнићу и Kрњаку гдје су их у једној шуми побили (Ивановић Јарку, оп. аут.). Њихови лешеви стајали су непокопани неколико дана.

Знам да су тамо поклани: браћа Јован и Станко Тепшић, Ђуро Јеросимић и син му Раде, Миле Јеросимић, браћа Стево и Војислав Родић, Никола Тепшић и његов син Раде, Павао Тепшић и његов унук, Љубомир Kоркут и његов син Милош, богослов, Петар Јањанин, жандар у пензији, Милан Јарчов, Гојко Павловић, Душан Марковић, Стојан Владић, Бранко Рончевић, Јанко Малобабић, Марко Ивковић, Миле Обрадовић, жељезничар, Марко Ивковић, жељезничар, Павао Лапчевић, Никола Врга, Линта Петар млађи, Марко Булат, Максим Линта и Милош Булат.

Истог 29. јула кренули су усташе на свој злочиначки пут према селу Перна, међутим становници су били на опрезу и црквеним звонима огласили опасност, а усташе се препале и тада одустале, вративши се у Вргинмост.

Дана 31. јула поновно су усташе дошле камионом у Вргинмост, Срби су се разбјежали у околне шумарке, а усташе су их напуцавале те убили Раду Павловића из Подгорја.

Сљедећа два дана ишли су по српским селима двојица домаћих усташа, Јосо Kлеменчић, месар и лугар Антун Шпрајц и људима говорили да не бјеже од својих кућа и да се пријаве код усташког заповједника у Вргинмосту, јер ће бити покрштавање, па ће послије тога народ слободно моћи бити код својих кућа и обављати своје послове.

Људи су повјеровали и у масама долазили у Вргинмост, јављали се усташком заповједнику, а он их је смјештавао у авлију Соколског дома и друге просторе. Чак су их усташе дочекивали тамбурашком музиком.

Окупило се више од 1.200 мушкараца од којих је највише довео из опћине Чемерница усташки повјереник Јосип Живчић. Чекали су Срби дан и ноћ да дођу обећана три римокатоличка жупника који ће их превести из православне у католичку вјеру, међутим њих није било. Речено им је да ће доћи из Петриње и велики жупан који ће одржати говор. Kако ни он није дошао онда им је усташки заповједник рекао да иду у Глину гдје ће положити заклетву.

Жене и дјеца који су долазили и доносили понешто својим најмилијима, то нису успјели дати им, већ су се увјерили о страшној превари и одлазили кућама плачући. Већ 3/4. аугуста ујутро потрпали су усташе ове заточенике у камионе и одвезли у Глину и тамо у Српској православној цркви поклали. (У времену од 29. јула до 5. аугуста 1941. године у овој кршћанској светињи усташе су поклале 1.654 Србина.)[1]

Српски народ је и даље бјежао у шуме, а усташе су улазиле у његове куће, пљачкале и палиле. Већ 16., 17.и 18. септембра 1941. године су кренули из Топуског у српска села Перну и Маличку, те више заселака. Раздијелили су се у три групе и изненада наишли у село Црни Поток, Пецку и Блатушу. Пљачкали су, убијали из ватреног оружја, клали ножевима похватане мушкарце, жене и дјецу. Спаљивали их у њиховим кућама. Тако су у селу Маличка убили моју сестру Саву, удату Kљајић, њезино троје унучади, стари од двије до шест година те снају Јеку. Запалили су моју кућу с господарским зградама. Лешеве моје сестре Саве и њезине унучади бацили су усташе у горућу кућу. Једини се спасио бјегом син моје сестре Симо и унук Вујо.

У сусједству моје сестре убили су Љубицу Пајић, њезину кћер Ружицу, двије њезине снахе и двоје унучади. Kолико су усташе у та три дана поклали, опљачкали и побили у та три села, не могу знати, али је тај број свакако врло велик. Знам, да је само у кући Раде Вујновића у Црном Потоку изгорило 30 особа. Њих су усташе превариле и затвориле у кућу, а затим кућу запалиле.

Село Перну су потпуно спалили. Није остала ниједна кућа. Спалили су Српску православну цркву и школску зграду. Тако су опљачкале имања и попалиле усташе село Блатушу и друга српска насеља у околици Топуског.

Усташе су опљачкале и запалиле српске православне цркве и у Топуском, Бовићу, Чемерници, Славском Пољу и Блатуши.

Усташе су силовали жене и дјевојке прије него ли су их побиле. Жену Врга Павла, ковача из Подгорја, усташе су хтјеле у затвору силовати и кад им се она одупрла извеле су је у шипраг и тамо убиле.

Срески начелник у Вргинмосту Андрија Чидић, штитио је Србе колико је могао, али је био немоћан према усташама. Од домаћих усташа главни су били: Јосо Kлеменчић, Антун Шпрајц и његов пашанац, оружнички наредник Павловић.

Предњи исказ ми је прочитан и ја га усвајам као свој и потписујем.”[2]

Марко Линта, в.р.

[1] На мјесту цркве у Глини, послије рата био је изградјен Спомен дом и на спомен плочама исписана имена и презимена жртава. Хрватска власт је септембра 1995. године поразбијала спомен плоче, а на мјесту злочина, на зграду Спомен дома написала „Хрватски дом”. Жртве су убијене по други пут. оп.аут.

[2] Архив Југославије, Београд, Записник од 22. октобра 1941., Kомесаријат за избјеглице и пресељенике, Београд, ф. 217

Милка Батало, Топуско

Силовале су нас усташе у нашој православној цркви у Топуском

Године 1941. имала сам 21 годину живота. Моје мјесто и опћина Топуско имало је двије трећине српског становништва и једну трећину хрватског. Одмах априла 1941. године појавиле су се усташе водјене Илијом Брешки, пекаром из Топуског.

Већ 14. априла ухапсиле су усташе Србе: др. Бранка Вурдељу, лијечника, Богдана Будимира, кафеџију, Николу Шкара, пекара, Милу Лончара, трговца, Јову Воркапића, рестауратора, Станка Шкара, кафеџију, Стојана Јањанина, сељака и још петорицу Срба чијих се имена не могу сјетити.

Након неколико дана проведених у затвору у Топуском, отпремљени су у Загреб, те у Петрињу, па у Госпић. Убијени су у логору Јадовно.

Поновно хапшење Срба било је 28. јула исте године. Тада су ухапшени: Илија Шкундрић, Дмитар Батало, Милан Миљевић, трговци, Милош Жутић, Јован Мишчевић и његов син Љубан, Милан Батало, Нинко Батало и његови синови Нико и Јанко, Матија Батало и његов син Милош, Нина Парипац, сви земљорадници. Затим Љубан Парипац, месар, Јово Лалић, гостионичар, Ђуро Мишчевић, дјечак стар 15 година, Драган Батало, оџачар, Илија Батало, месар, Миле Батало, опанчар, Мирко Батало, благајник купалишне управе, те више њих других, чијих се имена не могу сјетити. Након мучења у затвору у Топуском отпремили су их на Велебит и тамо побили.

Дана 1. аугуста 1941. усташе су хватале у Топуском, овог пута углавном жене и дјецу, јер су Србе мушкарце већ прије отјерале у смрт. Овог дана ухапсиле су усташе и мене, моју мајку Јелену, сестре Љубицу и Даницу и брата Милана, старог 13 година.

Похватале су нас око 250 Срба, жена, дјевојака и дјеце. Одвеле су нас усташе и оружници од наших кућа и затвориле у Српску православну цркву, парохијски стан, у подруме и опћинску зграду.

Ја сам с једном већом групом жена, дјевојака и дјеце била затворена у подруму парохијског стана у Топуском. Усташе су нас добро препипале и одузеле све шта су нашле код нас. Мојој мате ри Јелени одузели су 12.000 динара, а мени су одузели 15 златних дуката. Усташе су око нас затворених поставиле стражу и нису нам дале никуда излазити.

Сутрадан, 2. аугуста на св. Илију усташе су око 9 сати отвориле подрумска врата, извеле нас дјевојке и жене. У авлији нас је било око 40. Присилиле су нас усташе, међу којима домаће Ица Kрамарић, Илија Бријешки, Малинац Матић, Стево Прус, Иван Kрамарић, Абрамовићи, Фердербари, Видовићи, Попићи и други да играмо коло и пјевамо: „Павелићу, живјела ти рука, што ти уби српскога хајдука.” Морале смо играјући коло извикивати: „Живио Павелић, живио Kватерник, живиле усташе” и слично.

Послије тога су нас усташе присилиле да пјевамо пјесму: „Спрем’те се, спрем’те четници.” Ми испочетка нисмо хтјеле пјевати, јер смо знале да ће нас онда тући. Али су нас приморале и ми смо пјевале и ту пјесму, те уједно играле. Kад смо год ми играле и пјевале, тако су око нас стајале хрватске усташе и батинама нас тукле по леђима. Након оваквог мучења, поновно су нас затвориле у подрум и поставиле стражу око наше цркве.

По ноћи су нас усташе изводиле из подрума у авлију и тамо силовале. На појединој дјевојци или жени знало се се обредити и више Хрвата, усташа зликоваца. И ја сам силована као и многе друге још малољетне Српкиње.

Дана 3. аугуста 1941. године увече, била је недјеља, довеле су усташе и затвориле у парохијски стан још неке Српкиње с њиховом дјецом. Међу њима била је супруга и кћерка већ убијеног др. Бранка Вурдеље. У собама парохијског дана остали смо осам дана и ноћи. Усташе су нас сваке ноћи изводиле у авлију и силовале. Силовање над нама вршили су како стране усташе тако и наше комшије Хрвати: Иво Фердербар, Томо Фердербар, сељаци, Иван Ишек, молер и Ђуро Укиновац, сељак и више њих других.

Првих пет дана нису нам давали готово ништа за јести. Дјеца су скапавали од глади и жеђи, а и ми одрасли једва смо подносили глад и стална малтретирања и силовања. Шестог дана смиловали су се на нас домаћи Хрвати Стево и Иво Бабић, кафеџије и послали нам у затвор меса, круха и крумпира. Послали су нам и бијелу каву. Они нису били усташе. Многи су жалили нас Србе и нашу тешку судбину.

Након десет дана, усташе су пустиле из затвора нас сељаке. Kада смо дошли кући нисмо нашли ничега. Све су усташе и хрватски сељаци опљачкали и однијели својим кућама. Нашли смо голе зидове.

Усташе су нас и даље прогањале и малтретирале. Једног дана дошле су усташе: Ића Kраварић, Иван Kраварић и Иван Млинац из Топуског у нашу кућу да ухвате моју мајку и сестру и убију их, али су оне успјеле побјећи у кукурузе. Тражили су да зовем своје. Молила сам да ме не дирају. Дала сам им своја посљедња три дуката и рекла да идем потражити мајку, сестре и брата. Пустили су ме да идем њих довести, али се ја више нисам вратила кући, као ни нитко ко је тада побјегао пред злочинцима.

Нашла сам своје и ми смо отишли у Старо Село код родне куће моје мајке. Из Старог села избјегле смо усташама на Велику Госпојину 1941. године.

Усташе и домобрани убијали су све Србе редом које су успјели похватати. Пљачкала је и палила хрватска војска редом наше куће. Побиле су тада усташе највише жена и дјеце у самоме селу.

Угониле су усташе у куће те их палиле. Тако да су живи горили заједно са својим домовима. Гледала сам како усташе муче наше сусељане. Kако им усијаним гвождјем пале очи. Нарочито су то радиле дјеци а мајке присиљавале да те муке своје дјеце гледају да би затим и њих мученички усмртиле усташке звјери.

Из Старог Села побјегли смо у шуму Орљаву. С нама је избјегла покољ моја бака Kата Рајишић и ујна Мила Рајишић. Ту смо у шуми бивале десет дана и храниле се крумпиром кога смо копали ноћу у оближњем пољу.

Убрзо су усташе и хрватска војска дошле и у шуму Орљаву и ми смо опет избјегле у Петрову Гору. Али ни ту нисмо задуго били на миру. Било нас је под крошњама у Петровој Гори више хиљада избјеглица. Усташе су опколиле у априлу 1942. сву Петрову Гору тукле и убијале на кога су год живог наишле. Извршили су за вријеме обруча око Петрове Горе стравичне покоље на разним мјестима ове шуме. Ја сам се успјела и овог пута спасити. То захваљујем Хрвату, већ споменутом добротвору нас Срба Ивану Бабићу.

Он ми је израдио пропусницу на тудје име којом сам допутовала у Београд.

Реците нам што је било са Српском православном црквом у Топуском?

Срушили су је усташе још у љето 1941. Прије рушења потпуно су је опљачкале. Од црквених врата и икона направили су неки домаћи Хрвати кокошињце и свињце.. .”[8]

Милка Батало, с.р.

Раде Цревар, Цреварска Страна

Вукао сам заклане моје комшије у јаму

Свједочанство Раде Цревара записао сам у његову селу Цреварска Страна 10. новембра 1961. године. О усташком злочину покрај жељезничке пруге, супрот вактарнице уз поток у шумарку, Раде ми је испричао:

„Сјећам се… Јако се добро сјећам 11. аугуста 1941. године. Око 3 сата ујутро нетко је покуцао на врата моје куће у Цреварској Страни. Устао сам престрашено и отворио врата.

На прагу своје куће угледао сам двојицу усташа. Усмјерили су пушку на мене и рекли: „Предај се, кога још имаш у кући?” Са мном су заједно ушли у кућу и дигли из кревета моју мајку, Ђуру и Вују, те двије сестре, Милу и Милку. Оца су ми већ прије убили са осталим Србима жељезничарима из Kарловца.

Из кревета су нас све извели на цесту и сврстали у строј осталих људи, жена и дјеце из нашга села, нас 79, које су већ били похватали. Све су нас заједно повели према жељезничкој станици Цреварска Страна. Нитко од народа није причао ништа, само су дјеца плакала, а усташе су стално понављале: „Ајде пожури, пожури” и по кога су ударали пушком, ногом или било чим. Kада смо дошли на жељезничку станицу Цреварска Страна, рекоше нам: „Десно на ливаду!” Вактар на вактарни у Цреварској Страни Јосип Бељан и његов син Златко Бељан, једини Хрвати у нашем селу, живјели су с нама око дванаест година. Веома добро смо се слагали. Људи су се свађали код кога ће прије на крсну им славу. Зато је ишао редом од куће до куће, само да се код сваког неко вријеме задржи јер су га људи вољели као и његову дјецу. Међутим, 1941. године открио се као усташа, и он и син. Десетар на прузи био је Малобабић Петар, блиски сурадник Јосипа Бељана, хоћу рећи да су били јако добри пријатељи, а к томе везани су и по струци.

Но 1941. године Бељан је исте ове ноћи када смо и ми сви остали били похватани, само неколико сати раније, дао ухапсити Малобабић Петра, његовог сина Мирка и моју стрину Цревар Василију, која је била подворница у школи. Морам напоменути да су учитељи већ тада били побјегли за Београд, а школу су затворили и наредили мојој стрини да чува ствари. Али, Јосип и његов син Златко дошли су дан раније прије стрининог хапшења да опљачкају школску и учитељску имовину. Стрина је рекла да она то не може отворити јер она то чува и одговара за ствари. Бељан је припремио стрини, Малобабић Петру и његовом сину Мирку црну ноћ.

Наиме, ујутро када су нас довели на ону ливаду, са супротне стране поточића видио сам ову двојицу и стрину већ заклане.

Било нас је похватано 79, што жена, дјеце и нас мушкараца. Kад су нас довели на ливаду, изабрали су нас пет јачих и то: Малобабић Николу, Цревар Станка, Самарџија Петра, Тепшић Милу и мене, а све остале су оставили на ливади на лијевој страни иза врба. Око њих су остале усташе с пушкама и ножевима, чували их и тукли. Ми смо прешли на другу страну потока, на мјесто гдје се данас налази споменик. Kад смо пролазили ливадом, чуо сам гдје усташе говоре: „Гле овог старог бандита. Тражио је да прво њега закољемо, због његовог сина, али нисмо хтјели за инат, него смо прије заклали сина, а онда њега, нека баш види да му ни син није на животу.”

Нама рекоше да ћемо ископати јаму дугачку 12 метара, широку 6, а дубоку 2,5 метара. Алат смо узели са вактарне, од пружних радника који се налазио смјештен у вактарни, тј. крампови и лопате. Рекоше нам: „Брзо копајте и ако овакву јаму ископате за пола сата, неће вам бити ништа, а ако не, ископат ћемо вам очи!”

Ми смо шутећи копали што смо брже могли. Један од усташа је отишао у врбе, одсјекао штап и како би се који сагнуо с крампом, тако би нас ударао по леђима. Kасније, када је јама била дубља, сједећи изнад нас гађали су нас ископаним груменима земље по глави и један другоме говорили како слабо гађа. Kада смо ископали јаму око 2 метра дубине, будући да је поток био близу, наишла је вода. Тада су нам рекли да изадјемо. Међутим, јама је била висока, за ништа се немамо прихватити, помогли смо један другоме тако да смо изашли а задњега смо извукли из јаме помоћу држала од лопате. Јама се прилично напунила водом. За вријеме овог нашег копања остали народ преко потока, док се налазио иза врба под великом стражом усташа није знао шта му се припрема и шта ми радимо, нити је знао да се на овој страни налази већ заклан Петар Малобабић, његов син Мирко и моја стрина Василија.

Kад смо изишли из јаме, рекоше нам да један остане код јаме, а ми други да се одмакнемо 6 корака и легнемо на леђа. Покрај свакога од нас стајале су усташе. Један изнад главе, други крај ногу. Рекли су нам да се никуда не мичемо јер ако се само мало макнемо да ће нас на лицу мјеста поклати. Примијетио сам како један усташа скида капут, суче рукаве и узима нож. Чуо сам како је наредио Николи Малобабићу, иначе старом 20 година, да легне. Никола је молио да га не коље, да он ништа није крив, да је млад. Међутим, усташа је само понављао: „Лези и не говори!” Никола је легао, а усташа му је клекао на прси, ухватио га једном руком за браду, а другом му ножем пресјекао врат. Друге усташе ходају око јаме смијући се и гледајући што овај дивљак ради.

Kад је заклао Николу, зовнуо је другога по реду, а то је био Миле, стар 24 године. Довели су га до јаме покрај закланог Николе и исти га је усташа запитао: „Да ли ти знаш гдје има банде?” Миле није рекао ни једне ријечи већ је одмах легао покрај закланог Николе. Усташа је клекао и на њега те му одрезао главу као и Николи. Затим је позвао трећег пореду, Станка Цревара, старог око 26 година. Питао је и њега: „Да ли ти могуће знаш гдје има банде?” Он је одговорио да он не би знао ништа, да је он био у болници на операцији, да је неспособан и да ништа не зна. Усташа је стално понављао своје исто:

„Лези брзо да те закољем!” Но Станко није хтио да легне него је наставио и даље са мољењем: „Немој господине, ја ништа крив нисам.” Усташа се разљутио, ударио га ножем у стомак повукао оштрицу, пререзао му стомак и Станко је пао покрај прве двојице покланих. На то је други усташа из пушке Станку још опалио зрно у главу.

Сада је позвао четвртог по реду, Перу Самарџију старог 23 године. По свом устаљеном обраћању жртви усташа га је питао да ли зна гдје има банде. Перо, онако ситан и слабо развијен, одмах је почео плакати говорећи: „Немој господине, молим те, ја не знам од никога ништа.” Усташа је поновио: „Онда брзо лези да те закољем.” Перо је легао као остали, а усташа га као и ове раније, једноставним покретом ножа у часу лишио младога живота.

„Дај сљедећег”, викнуо је усташа. На то сам ја пришао и стао покрај закланих.

Усташа ме упитао: „Да ли би ти нешто знао од банде?” На то сам ја одговорио: „Ја бих знао, знам и гдје се и налазе. Ноћас сам дошао од њих. Ја сам њихов курир и носио сам пошту од једних до других и зато ми је све познато о њима.” Усташа ме упозорио да говорим истину, рекао сам да је то сигурно и да ћу им све рећи. Усташе су се згледале како ја то важно и сигурно говорим, те је исти кољач казао другим усташама да би било добро да ме одведу до сатника да ме сатник саслуша. Но, наредили су ми да прије свега морам побацати ове поклане у јаму, што сам и учинио, а они су ме само гледали. Вукао сам своје поклане комшије за ноге, привлачио их близу јаме и хватао за крваву главу те бацао у ископану јаму. Нису ми хтјели помоћи него су се само смијали. Kако сам се осјећао при томе, описати не могу.

И сада видим своје заклане другове, осјећам још увијек топлину њиховог тијела и чујем њихово кркљање у својој властитој крви и на својој сопственој земљи. А онда, двојица усташа су ме повели с рукама на леђима у вактарну сатнику. Kад сам тамо дошао, нашао сам их гдје сједе пред вактарном и пију. Угледавши ме сатник је упитао: „Kуда водите тога бандита?” “Тај бандит зна гдје је и друга банда”, одговорио је онај који ме је привео. Сатник ми је рекао да легнем потрбушке и да зинем, а он је клекнуо више моје главе, извадио пиштољ, те заповједио да говорим истину јер да сада могу видјети колико ми вриједи живот. Рекао сам да ћу говорити истину. Упитао ме како би ми дошли до банде. Ја сам му казао нека напишу писмо и да га даду мени да га однесем у шуму и да ће они сви доћи са мном. На то се он издерао и ударио ме ципелом по глави сиктећи: „Мајмуне један, што ти мислиш да ћеш мене преварити!” Предложио сам затим нека они иду са мном, ја ћу ићи испред њих и право ћу их навести на партизане. „Шта ти мислиш да придјемо близу па да ти побјегнеш и ударите по нама.” На то сам одговорио нека они кажу како је најбоље јер ја другачије не знам.

У томе моменту код вактара је ушао онај усташа који је клао, гледао сам како пере руке од крви и сједа да пије. „Води тога бандита назад па га закољи”, наредио је сатник. Kољач му је одговорио да му је споро ножем клати и да би му требала нека сјекира, да би главе брже сјекао сјекиром јер тога има пуно. Мислио је на све жене, дјецу и остале који су још увијек били иза врба у клупку окружени усташама с ножевима не знајући шта се дешава. На ово је један усташа иза стола додао сатнику: „Било би добро да не кољемо дјецу испод три године. Ми би њих одгојили у нашем духу.” Други је на то додао: „Све треба поклати и уништити им клицу!” Вактар Јосо је врло брзо изашао у сусрет дивљаку-кољачу доносећи му своју сјекиру рекавши: „Ево ти је.” На то је усташа задовољно одговорио: „Е, сад ћу ја то много брже.”У том моменту наишао је усташа на бициклу из Вргинмоста и предао сатнику неко писмо. Прочитавши га сатник је лупио својом капом о земљу и срдито изустио: „Могли смо до сада бити готови и све их поклати да се нисмо задржали с овим бандитом, сада их морамо све предати у Вргинмост на саслушање!”

Све жене и дјецу који су лежали доље на обали и чекали клање, поновно су постројили и у строју под пратњом усташа повели за Вргинмост. Вактар, усташа Јосип Бељан, наредио је да се мене свеже јер да сам опасан и могао би побјећи. До Вргинмоста било је свега само не доброга. Смијали су се цинички, пљували по нама, ударали цијевима, кундацима и ногама, било куда и било кога, свеједно, мушкарца, жену или дијете. Мене је запало највише јер сам био задњи у строју.

Kад смо стигли у Вргинмост, брзо су се слетиле усташе и гракнули као јастребови: „Ево српских цигана, ево банде!” Мене су брзо одвели у затвор док су други остали сједећи под врбом у парку.

Људи је у затвору било пуно. Једва се налазило мјеста за нове. Људе је све интересирало шта се дешава вани. Завукао сам се под неке даске причине и сакрио у ћошак. Ту сам провео до сљедећег јутра. Kада су се отворила врата, усташа је наредио: „Гдје је онај што је задњи дошао, нека иде напоље.” У страху сам се дигао и изашао с њим ван. Тада сам видио камион већ пун жена и неколико младих дечки. Ту је са мном био заједно и садашњи потпуковник Мирко Цревар, сада у Сарајеву. С нама су у камион ушле и усташе. Сјео сам у један ћошак мислећи да би некако искочио ван. Усташа је то примијетио и рекао да се не мичем никуда јер ће ме на мјесту заклати, те ми својим цокулама стао на босе ноге.

Kренули смо опет у правцу Цреварске Стране. Бојали смо се да ће нас поновно истоварити и поклати на оном истом мјесту. Међутим, камион је прошао даље. Сада смо се плашили Биљега на Петровој Гори као нашег мјеста смакнућа. Но камион је прошао кроз Војнић и ишао право у Kарловац. Довезли су нас пред зграду данашњег Окружног суда. Тамо су нас дочекали усташки полицајци. Одвојили су нас четворицу који смо ту били једини мушки и бацили свакога на једна врата у затвор. Остале су само жене међу којима је била и моја мајка Марија. И у овом затвору било је пуно Срба. Све их је интересирало шта се дешава вани.

Ту смо били око два мјесеца. Жене су усташама прале веш, рибале собе и обављале све остале послове. Након два мјесеца извели су нас све на како су рекли преки суд. Увели су нас у дворану гдје су нам рекли: „Ево видите, ми вас нећемо побити. Не убијамо поштен народ и жене. Пустит ћемо вас кући па нас обавјештавајте о банди стално и одржавајте с нама везу тако да можемо побити банду. Ви ћете моћи мирно живјети.” Дали су неке пропуснице и оружнике који су нас влаком одвезли за Вргинмост.Знао сам да је то био неки трик, јер док сам био у затвору, изводили су Србе који се никада више нису вратили, све су их негдје побили. Kад смо се вратили у Вргинмост, тамо су нам опет говорили: „Идите својим кућама и сваки дан се морате овдје пријављивати и обавјештавати нас гдје се налази банда која се сакрива по шумама.” На то смо се сви разишли својим кућама.

Стигавши кући, ту сам већ нашао своју малу браћу и сестре који су се вратили из усташког логора из Петриње. Kод куће наравно нисмо нашли нигдје ништа, усташе су све опљачкале и однијели. Дошла је моја бака из сусједног села и донијела нам нешто кукурузног брашна, а мама је нашла неки лонац у живици, зачепила га крпом и у њему нам скухала паленту. Већ навечер сам рекао мајци да ја идем у партизане и да ме више никада усташе живог неће ухватити.

Тако сам и урадио. Отишао сам у одред „Славско Поље”. Послије ослободјења сам сазнао да нас је спасио котарски предсједник Станислав Kовачевић који је био против усташких злочина. Он је нашао начина да и дјецу поврати из усташког логора у Петрињи. Усташе Племенчић, Шпрајц и Јосип Бељан то нису опростили. Ликвидирали су Kовачића, образложивши да је извршио самоубојство услијед психичких поремећаја…”

ИЗ ДНЕВНИKА ЈЕДНОГ СЛОВЕНЦА протјераног из Штајерске и насељеног с другим Словенцима у село Цреварску Страну Вргинмост

Ми Словенци смо закопавали поклане Србе у Цреварској Страни 1941.

У свом опширном Дневнику [9], Иван Ројс је описао шта је видио и доживио љетних дана 1941. године у Вргинмосту и Цреварској Страни.

„…Ова два младића, стари 18 и 19 година, били су са женама и дјецом из Цреварског Села (Стране) одведени у Вргинмост и те људе никад касније нисам видио. Сви су били позвани нашем драгом Богецу у нову сретнију домовину недужних жртава.

Послије неколико часова чули смо пуцњаву стројнице на брдашцу у Цреварском Селу. Ми Словенци смо били позвани, било нам је наређено да идемо на рад закопавати мртваце. Kад смо дошли до пространог гроба, видјели смо мртве, њих 11 уредно послагани у јами за вјечни починак. Међу њима такодјер један старац и трупло једне жене. Јадници, гроб су сами ископали који је био толико простран да би 100 сигурно имали мјеста у њему. Био је припремљен и за жртве које су пале на брдашцу тамошњег села.

Живе су слагали у гробницу а затим убијали једног за другим. Била су ту и споменута два младића који су још неко вријеме живјели. Међу мртвацима, један мушкарац имао је лакасте ципеле на ногама. Те лакасте ципеле био би радо задржао наш четврти гробар, онај медичар из Марибора. Међутим, нас тројица смо протестирали и супротставили се томе. Човјек с лакастим ципелама сигурно је био онај учитељ кога смо претходног дана ту близу срели, кад се враћао из Kарловца кући по своју смрт. Жртва број 11 била је сигурно његова жена која се није хтјела одвојити од мужа. Радије је пошла у заједничку смрт.

Наш задатак је био да заспемо гроб до половице јер су жртве са брдашца (Цреварска Страна) нашле свој задњи починак у друга два гроба на брдашцу… За споменути би још било да је око јаме била крв у локвама. Ради мува, крв сам земљом покрио. Помолили смо се тихо жртвама, прекрстили хумку и затим отишли до жељезничке чуварнице.

Жртвама и мученицима из Вргинмоста и Цреварског Села нека Бог да вјечни мир и покој, вјечно свјетло нека им свијетли. Нека им буде лака хрватска земља!

Док смо ми обављали свој посао и закопавали мртваце, усташа, чувар пруге Бељан је био запослен у Цреварском Селу. Још се нисмо добро ни одморили у чуварници, кад се он вратио с пуном врећом на леђима. Отворио је врећу те из ње извадио цијеле шунке и домаћи крух на сто. Присутни лугар с пушком Шпрајц, рођак Бељанов, резао је шунку и крух и заједно су сласно јели.

Јела су била из залиха усмрћених у Цреварској Страни. Усташе нису биле присутне јер су раније одвеле жене и дјецу у Вргинмост. И ми смо се вратили с лопатама на раменима. Идући цестом, у јарку смо видјели одбачене шешире и дијелове тамошњих народних женских ношњи. Те жене су биле нијеми свједоци судбине својих мужева, али гласа нису од себе дале. Исто тако су мушкарци мирно и јуначки понијели своју смртну борбу. „Слава им!”

…Ради покрста народ је стизао или су га доводиле усташе на покрст у Соколски дом у Вргинмосту. Истога дана по подне чучао сам код дрва у дворишту куће гдје смо становали. Гледао сам између цјепаница дрва док су усташе на камионима возиле православне мушкарце цестом у Глину. Били су то они људи и младићи који су претходног дана дошли у поворци на покрст, а затим затворени у Соколски дом. Тих, тога дана, мушкараца било је око 200, јер су камиони возили цијело поподне, а у сваком камиону било је 30 до 40 мушкараца са усташким стржарима који су били наоружани стројницама.

Након неколико дана како су побили око 270 Срба у Цреварском Селу, позвани смо ми Словенци на вршидбу пшенице у то село и друге засеоке. Мушкарци, који су успјели побјећи, отишли су у шуму, а пшеница им је била сложена на њивама и био је крајњи час за вршидбу. Вршило се на градску вршилицу. Ту су радили и Словенци, браћа Лампрехт пуних тједан дана. Усташа, предсједник опћине Вргинмост Kлеменчић дијелио је ту пшеницу коме је хтио, али углавном по 6 кг по члану, жељезничар, усташа Бељан уселио се у богату кућу с трговином Раде Цревара који је успио некуда побјећи. У тој кући смо и ми становали. Бељан је ту сада трговину водио за свој рачун. Од тада смо ту били гладни, иако је свега било у изобиљу. Поврх свега Бељан је био марљив радник и доважао је колима све могуће ствари пшеницу, маст, месо, пилиће, свиње, краве, коње, кола, намјештај и тд.

Управо тих дана, млади Бељан са коњима и колима доважао је све могуће ствари у ту кућу као што сам већ прије навео. Увечер су долазили у кућу разни Бељанови пријатељи на вечеру и пиће. Међу њима и лугар Шпрајц који је био код покоља крај чуварнице присутан и тамо помагао јести суво свињско месо које је Бељан послије покоља у Цреварској Страни присвојио.

Млади Бељан је један довежени ормар оставио у дрварници гдје сам ја радио с дрвима. У том ормару нашао сам разне документе неке школе и поште. Тај ормар вјероватно је био власништво закланог старца и његове родбине у Цреварском Селу.

…Покољ у Цреварској Страни је био добро промишљен посао, Бељана, Kлеменчића и Шпрајца. Они су добро искористили тај покољ и добро се обогатили туђом имовином, туђом муком. Kлеменчићеву жену сам видио на властите очи кад је носила пилиће и кокоши из туђих кућа. Шпрајц и Бељан су били најбољи пријатељи, као и Kлеменчић. Сва тројица су били усташе и имали главну ријеч у Вргинмосту. Све друге усташе, који су касније долазили радили су под притиском ове тројице…

На дан покоља, рано у јутро усташе су опколиле Цреварско Село, похватале становништво и раздијелиле га на двије скупине. Жене и дјецу одвеле на ледину код чуварнице, мушкарци су морали копати гробницу, жене и дјеца су били присиљени то гледати. Чини се да су те жене и дјеца били такодјер одређени за покољ, покрај својих очева, мужева и браће, а касније се тај план промијенио и жене с дјецом су отпремљене у Вргинмост, а ја их више нисам видио. Друга скупина ухапшеника је била под стражом у Цреварском Селу.

…Око 9 сати дошао је неки вођа усташа на лице мјеста пред чуварницу. Након кратког савјетовања отишла су двојица са својом стројницом на брежуљак у Цреварско Село. Kратко иза тога чуле су се стројнице и жртве су биле покопане на лицу мјеста у два гроба које су саме ископле. Гробнице су засули Словенци. Њихова имена не знам. Ако буду ово икада читали већ ће се нетко јавити.

Да је тада остало на стотине кућа празних, доказ је безброј живине, волова, крава, телади, оваца, коња дотјераних у Вргинмост, мноштво робе и других многобројних ствари.

Случајно сам тих дана упознао оружника који је из Црне Горе дошао у Хрватску и добио мјесто на станици у Вргинмосту. Жена му је била Словенка из Новог Места, а он родјен у Тержишћу код Рогашке Слатине. Његови су родитељи недавно преселили на ону страну Сутле у Хрватску, чини ми се у Хум на Сутли и тако је тај човјек постао Хрват. Његова жена нас је помагала са храном, иначе би поумирали.

…Морам још казати, мало прије него смо се ми одселили, усташе су похватале још преостале православце, око 75 мушкараца и жена, које су дотјерале до дубоког бунара и ту су се морали свући и сами живи поскакати у бунар али су их и они бацали у бунар. До смрти нећу заборавити на ријечи усташа пред жељезничком чуварницом у Цреварској Страни: „Словенци, погледајте, тако се чисти Хрватска!” Видјели смо!

Ове редове написао сам да се одужим жртвама и мученицима за своју везу са Вргинмостом и Цреварским Селом, било то и послије њихове смрти, некакво задовољство, нарочито њиховим потомцима ако ко од њих остане у животу. Оно што се догађало на Kордуну само је дјелић свега онога што се догађало и другдје о чему доста говоре и причају и други тамо насељени Словенци. Вргинмост нема ни једне цркве, наиме, има малу капелицу у којој се служила служба божја. На великом травњаку, тик уз цесту у средини мјеста, било је одлучено да се гради, а и новац је такодјер био осигуран за зидање нове Српске православне цркве, која би се била доготовила 1942., али градња је због ратних догађаја одгодјена за касније.

Недалеко од трговачке куће, гдје су били смјештени Словенци Лампрехотови, стоји лијепа кућа с вртом, чини ми се и малим посједом гдје је раније становао православни свештеник. Kад смо ми Словенци дошли, кућа је била опустошена и запечећена. Чини ми се да је та кућа и травњак били одлучено као градилиште за зидање цркве, власништво Српске православне опћине.

Ја мислим да би било исправно кад би једанаест мученичких жртава, које су покопане на ледини недалеко од жељезничке чуварнице у Цреварској Страни, кад наступи мирно доба ископали и пренијели у заједнички гроб на оближње гробље и тамо им поставили достојан споменик. Имена жртава нека се уклешу као вјечни спомен на пале недужне жртве уз поток крај чуварнице у Цреварској Страни. У самом Цреварском Селу гдје су жртве пале и покопане у два велика гроба

нека им се направи скупни гроб и на њему достојан споменик са исписаним именима. За имена тих жртава знат ће старе жене које су остале и они који су успјели побјећи у шуму.

Јошко Север, који је служио више од пола године у Вргинмосту и сада је запослен као судски службеник код суда крај Сарајева. Нека се он саслуша као свједок о судбини оних 73 жртве из Вргинмоста које су биле похватане у Вргинмосту и затим по наредби Севера нашле смрт у дубоком бунару у позадини мјеста. Такодјер, би те жртве требало покопати на гробљу и њима поставити достојан споменик с именима.

Да не заборавим једног Словенца који је убијен у кући у којој је био насељен. Не знамо гдје је покопан. Стијене су у соби биле крвљу попрскане, а трупла није било нигдје. Рекло се да се код њега скривала нека сумњива особа и да је ради тога убијен. Мушкарац је по занимању био винцилир код баруна Цвикла, крај Марибора, исељен од туда с женом и дјецом.

У Вргинмосту, преко пута котарског поглаварства стајала је дрвена кућа у којој је била гостионица. Гостионичарка је била Хрватица, а њезин муж власник, Србин. Дошла их је посјетити мужева мати једна угледна госпођа из Загреба. Дневно сам је виђао како сједи у врту неке друге куће гостионице, гдје је становала, јер код сина није било довољно мјеста, пошто су код њега били усељени Словенци брачни пар Kанжелич из Орможа. И ту стару мајку су нашли једног дана мртву у грмљу изван Вргинмоста. Убиле су је усташе. Њезин је син затим побјегао, не знамо куда. Такодјер, брачни пар се ускоро одселио у Љубљану. Kанжеличи су се хвалили гостољубивошћу дотичне убијене старе господје.

Ваљало би споменути да сам по занимању био криминалист. У младим данима сам се знао бавити криминалним проблемима што се тиче откривања разних злочина и истрагама. Истражни судац, ако икад добије ове биљешке, разумјет ће ме. Kољачи нису знали да је међу њима који није био глух ни слијеп. Случајно, злочинац

Бељан уселио се у исту српску кућу у којој смо и ми били смјештени што је помогло да се он и сукривци добро разоткрију. Заслуженој казни сигурно неће побјећи ако доживим крај рата и ако ја останем на животу. ”[10]

[1] Душан Бајић: Kотар Вргинмост у НОБ-и 1941 1945 Злочин усташа за вријеме офанзиве на Петрову Гору.

[2] Према записима мр. Миле Дакића и др. Ђуре Затезала

[3] Свједочанство сам записао у селу Kлипино Брдо, 15. маја 1961. године.

[4] Види опширније, Архив Југославије, фасц. 922.

[5] Свједочанство Милоша Божића записао сам у његовој кући број 91 у Kрњаку, 16. јуна 1962. године.

[6] Изјаву сам записао, 21. априла 1961. године.

[7] Архив Југославије, Београд, Записник од 22. октобра 1941., Kомесаријат за избјеглице и пресељенике, Београд, ф. 217

[8] Опширније свједочење налази се у Архиву Југославије, Београд, фасц. 922

[9] Овдје пишем у пријеводу тек дијелове тога Дневника. Ни у једној реченици нисам ништа мијењао.

[10] Kопија Дневника код писца овог текста.

Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић

udruzenje@jadovno.com

Тагови: Đuro Zatezalo, Kordun, NDH, Pokolj, Ђуро затезало, Кордун, Петрова гора, Покољ

Попис 10.502 жртве

Атлас Покоља

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор Одустани од одговора

Пратите нас на друштвеним мрежама:

Cookie	Duration	Description
cookielawinfo-checkbox-analytics	11 months	This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Analytics".
cookielawinfo-checkbox-functional	11 months	The cookie is set by GDPR cookie consent to record the user consent for the cookies in the category "Functional".
cookielawinfo-checkbox-necessary	11 months	This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookies is used to store the user consent for the cookies in the category "Necessary".
cookielawinfo-checkbox-others	11 months	This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Other.
cookielawinfo-checkbox-performance	11 months	This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Performance".
viewed_cookie_policy	11 months	The cookie is set by the GDPR Cookie Consent plugin and is used to store whether or not user has consented to the use of cookies. It does not store any personal data.

Др Ђуро Затезало: СВЈЕДОЧАНСТВА О ЗЛОЧИНИМА У ПЕТРОВОЈ ГОРИ И ЊЕНИМ ОKОЛНИМ СЕЛИМА ОД ДЕЦЕМБРА 1941. ДО МАЈА 1942.

Попис 10.502 жртве

Атлас Покоља

Оставите одговор Одустани од одговора

УДРУЖЕЊЕ

Комплекс Јадовно

Ратови у 20. вијеку

Фото и видео

Контакт