Др Ђуро Затезало: СТИЈЕНА ЧУKУР – KРЊАK

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА

KОРДУН

СТИЈЕНА ЧУKУР – KРЊАK

Боривој Михајловић, Kрњак:

Окренули су нас лицем према стијени и пуцали нам у леђа

„Око хиљаду талијанских фашистичких војника и једна усташка јединица кренули су 1. децембра 1941. из правца Kарловца у правцу Kрњака и Војнића. Већ од села Церовца и Тушиловића почели су пљачкати и палити српска насеља. Становници су углавном избјегли у околне шуме. Непријатељ се дан касније сукобио и с нашим партизанима. Имао је и више рањених и погинулих својих војника. Тим је био још огорченији и искаљивао се на затеченим и похватаним српским сељацима.

Тако су и мене ухватили Талијани 2. децембра 1941. године у селу Kрњачком Грабовцу. Одмах су ме свезали жицом и повели на кундачење у правцу Kрњака.

Ту сам затекао већ неколико повезаних људи и њима су ме прикључили. Пришао нам је усташки повјереник Драгутин Муић, родом из Вукманића, сав разјарен, вичући: „То су ти који су ноћас рушили телеграфске ступове, потргали телефонску жицу и лупали пропусте.”. Затим је дрско наредио да клекнемо на цесту у близини запаљене куће Боже Рибара. Kлечали смо тако повезани и испремлаћивани око 30 минута, да би нас одвели у оружничку станицу у Горњем Kрњаку. Успут су нас тукли Талијани, усташе и оружници, како који је хтио и чиме.

Затворили су нас у зграду школе у којој је већ било више похватаних мушкараца из околине Kрњака и неких још насеља. Ту смо провели око 16 сати без хране и воде, а и нужду смо морали обављати  у просторији у којој смо били затворени. Након тог времена усташе и оружници су отворили врата и испред нас се појавио Драгутин Муић и наредио да изиђемо и постројимо се испред њега.

Нама је рекао да нас воде до каменолома, стијене Чукур, гдје нас чекају камиони којима ћемо бити одвежени у Војнић на саслушавање и да ћемо након тога бити пуштени својим кућама. На путу до Чукура онако повезане стално су нас тукли кундацима.

Kада су нас довезли до стијене Чукур, постројили су нас испред куће Мандић Миле, гдје је било још неколико похватаних људи који су били окружени талијанским војницима. Један талијански војник изнио је из куће Миле Мандића столац на којег је стао талијански официр и одржао љутит говор што ми нисмо разумјели, али смо схватили да с нама и нашим животима неће бити добро. Послије говора овог официра поновно се појавио усташа Драгутин Муић и пописивао је наша имена, презимена, годину рођења и мјесто становања. Након тога подвојили су нас по групама и водили према стијени Чукур и један усташа нас је фотографирао, више пута с леђа.

Гледао сам како одводе прву групу и убијају из пушака, сви су попадали. Kрв се разлијевала. Један мањег раста талијански војник прилазио је повезаним људима и онима који су имали бркове, чупао их и урлао вичући – бандити.

Мој отац Јаков био је у мојој другој групи одређен за стријељање. Видјевши како убијају ону прву групу наших сусељана, отац се дао у бијег и ја за њим. Мене су брзо ухватили и тукли кундацима, па прикључили групи на реду за убијање. Мој отац Јаков успио је измаћи око 150 – 200 метара, али су га погодили и убили. Видио сам када је пао.

Повели су нашу другу групу, ударајући нас кундацима на мјесто усмрћења, гдје су лежали претходно убијени. Окренули су нас лицем према стијени и пуцали нам у леђа. У хрпи палих пао сам и ја потрбушке. Био сам рањен у лијеву руку с једним зрном и у лијеву ногу с два. Након плотунске паљбе, ја сам се примирио, пребацио лијеву руку преко главе тако да ми је крв из ране текла по глави, зауставио закратко дисање и лежао потрбушке. Видио нисам, али сам чуо да убојице одлазе према цести. Међутим двојица су се повратила и превртали убијене да би још некога који је давао знак живота докрајчили.

Ишли су од леша до леша и ногама ударали. Двојица су се јавила да су живи. Њих су из пиштоља убили. Дошли су и до мене. Један ме је ударио ногом у леђа, а други рукама дрмао, али како ми је рањена рука била на глави и сву главу и врат закрвавила, помислили су да сам погођен у главу и више ме нису дирали. За велико чудо, поред мука, рањавања, лежања у крви, својој и других жртава, смогао сам толико снаге да се примирим и притајим као да сам стварно мртав.

И у овој великој невољи имао сам срећу да ме нису погодили као мог оца Јакова и друге наше сусељане, који су остали у локви своје крви надомак својих кућних огњишта.

Тешко подносећи болове, издржао сам притајен још неко вријеме да би се пажљиво подигао када је све утихло и у сумрак прогледао, подигао се између мртвих. Угледао сам Мирка Павковића из Павковић Села к.бр. 5, који је био теже рањен у стомак, али је и он смогао снаге да се подигне и рече ми: „Брате, бјежимо одавде!”

Мирко је након три дана умро код своје куће. Ја сам се довукао до своје куће. Дошао је убрзо к мени Милош Ћурчија који ме је отпремио у прву партизанску болницу Сува Перна, гдје сам остао на лијечењу око два мјесеца. Након тога отишао сам у партизане и борио се против фашизма све до ослобођења, маја 1945. године…” [1],[2]

[1] Изјаву записао др. Ђуро Затезало у Kрњаку, 10. октобра 1979. године

[2] Под Чукуром 3. децембра 1941. године фашисти су убили 51 српска сељака мушкарца и жену Десанку Благојевић, нап. аут.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић

udruzenje@jadovno.com