Dozvola za govor mržnje

Povodom teksta „Govori antisrpski da te ceo svet razume”, „Politika“, 6. juna

Zoran Ćirjaković*

Hije najstrašnije ono što Svetislav Basara skoro svakodnevno piše o Srbima i srpskom društvu. Strašnije je to što smo se na to navikli i oguglali. Slike o nepopravljivo krvožednom i patološkom narodu, koje serviraju Basara i plejada njegovih manje ili više pristojnih istomišljenika, postali su nešto normalno i očekiva­ no, govor mržnje s kojim smo se saživeli.

Autorasistički i autošovinistički stavovi su u Srbiji odavno postali i važan vektor društvene mobilnosti. Ono što je poražavajuće jeste da legitimitet ovakvoj dehumanizaciji većine ne daju samo elokventni evroatlantski lobisti i profesionalni građani. Dozvolu je u „Politici” dala i dr Vesna Rakić Vodinelić, profesorka ljudskih prava.

Poznata profesorka uglednog fakulteta izjavila je da je govor mržnje definisan preporukama Saveta Evrope i zakonom o medijima i iznela tvrdnju da postoji samo kad je usmeren ka pripadnicima manjina: „Govor mržnje uperen je protiv određenih manjina u društvu, a zabrana govora mržnje propisana je radi njihove zaštite.”

Teško je poverovati, ali u prilog ovoj tezi profesorka iznosi tvrdnje zbog kojih bi pala na prijemnom ispitu iz opšte kulture. „Naravno da ne može većina biti diskriminisana govorom mržnje, jer je svaka većina jača i dominantna. Ne postoji u Srbiji govor mržnje prema Srbima, jer bi to značilo da su oni manjina, a oni

to nisu”, objašnjava Vesna Rakić Vodinelić. Ne čudi da neko ko poriče samu mogućnost govora mržnje prema većini istovremeno negira aparthejd i zločine alavitskog režima nad sunitima u Siriji.

I preporuke Saveta Evrope i praksa Evropskog suda za ljudska prava govore suprotno od onoga što tvrdi sagovornica „Politike” – „svaki oblik izražavanja” mržnje predstavlja govor mržnje. Manjine se pominju jednom, na kraju definicije u preporuci iz 1997. godine, u delu gde su nabrojani „drugi oblici mržnje zasnovani na netoleranciji, uključujući:  netoleranciju izraženu kroz agresivni nacionalizam i etnocentrizam, diskriminaciju i neprijateljstvo prema manjinama, migrantima i ljudima imigrantskog porekla”.

Paranevladine organizacije, ključne poluge neokolonijalne dominacije, revnosno targetiraju govor mržnje (i „govor mržnje”) prema manjinama, a ponekad im se priključi i slabašna država. Ali, problem nije samo u tome što se govor mržnje prema Srbima nikada ne procesuira ili što ne postoje akteri koji bi ga, sa marljivošću lažnog civilnog sektora, beležili i utuživali. Kompleks Srebrenice je učinio da on postane tabu za vlast, državna stvar o kojoj je pametnije ćutati – što ukazuje da je ovde internalizovano shvatanje o kolektivnoj krivici Srba.

Kada govorimo o legitimisanju govora mržnje prema većini, važno je istaći još dve činjenice. Prvo, Savet Evrope u svojoj definiciji ističe agresivni etnocentrizam. Na njemu se temelji selektivni antinacionalizam, koji često sklizne u autošoviautošovinistički govor mržnje. Shvatanje o ne toliko nesprovedenoj koliko nesprovodivoj „dekontaminaciji” učvrstilo je mit o srpskom negativnom izuzetku, opasnom narodu koji postoji van sveta i vremena.

Vesna Rakić Vodinelić smatra da govor mržnje postoji samo kad je usmeren ka pripadnicima manjina

Drugo, u saopštenju objavljenom 2011. godine, Savet Evrope je podsetio da se govor mržnje često ne manifestuje u jasno prepoznatljivom izražavanju mržnje i negativnih emocija. On „može biti prikriven u izjavama koje na prvi pogled mogu delovati racionalno ili normalno”. „Kulturni” i pristojni, prividno građanski govor mržnje elite može biti ne samo podjednako opasan već i opasniji od psovačkog govora mržnje ekstremnih nacionalista.

Institucionalizovana nekažnjivost može imati tragične posledice. Kako smo mogli da naučimo devedesetih, metastazirani govor mržnje u jednoj zemlji legitimiše masovna ubistva u susednim državama. Bojim se da su, slepi i za „trnje” i za „balvane” u tuđim očima, neki naši etnocentrični antinacionalisti već utrli put za monstruozne pokolje u budućnosti.

Nažalost, sledeći građanski rat u Bosni nije nazamisliv, a praktično jedini „srbijanski” sagovornici bošnjačkih medija jesu naši ponosni autorasisti i autošovinisti, intelektualci

koji (ostale) Srbe redovno uokviravaju kao kulturom programirane, neizlečive zločince. Nije teško razumeti svakog Bošnjaka koji, čitajući njihove stavove, sasvim racionalno zaključi da nam je mesto na dnu masovne grobnice.

Nisam siguran da više postoji mogućnost da bilo ko u Bosni ili Hrvatskoj bude osuđen za, kako je Evropski sud za ljudska prava u jednoj presudi definisao govor mržnje, „širenje, podsticanje, promovisanje ili opravdavanje mržnje zasnovane na netoleranciji” prema Srbima.

Ako neko i bude optužen, lako će se odbraniti. Bojim se da su sve to u Srbiji već rekli Svetislav Basara i njegovi „građanski” saborci.

 *Novinar

Izvor: POLITIKA, utorak 14 jun 2016., str. 24

Vezane vijesti:

Beograd: tribina na temu ,,Srbofobija i njeni izvori …

Pravi Srbi i slučajni Hrvati | Jadovno 1941.