Ђорђе Михаиловић /чувар Српског војничког гробља на Зејтинлику/ Увек у Срба има неки Мишић

Кажем да сам чувар гробља од 1960. године, али сам jа, откад сам стасао, био помоћник мог оца, тако да jа овде радим већ око седамдесет година, сваки божиjи дан. А оваj посао може да се ради само срцем. Док год има Срба, има и рата, има борбе. Када jе српском народу било тешко, на краjу прошлог века, неко рече – немамо сад Мишића и Петра Боjовића. Увек у Срба има неки Мишић, то запамтите. Увек кад затреба. Док год jе Срба

Традициjу jедног народа могуће jе чувати на много различитих начина. Занимање Ђорђа Михаиловића jе свакако наjнеобичниjе у очувању Српства и српске традициjе. Он jе чувар Српског воjничког гробља на Зеjтинлику краj Солуна.

Са тог места Српска воjска jе кренула у пробоj Солунског фронта. По наредби воjводе Живоjина Мишића: „Са непоколебљивом вером и надом, jунаци, напред у отаџбину“ – воjнички речено, извршила jе пробоj Солунског фронта и исписала jедну од наjсветиjих и наjсветлиjих страница српске воjне историjе. О српским jунацима француски маршал Франше д‘ Епере jе у извештаjу своjоj влади о пробоjу фронта записао: „Операциjе се мораjу успоравати jер нема комуникациjе ради добацивања хране француским трупама коjе напредуjу, само српским трупама нису потребне комуникациjе, они иду као олуjа – напред.“ Роберт Лесинг, министар спољних послова САД, истим поводом jе рекао: „Када се буде писала историjа овог рата, њен наjславниjи одељак носиће назив СРБИЈА.“

Српска слава остала jе забележена, али су и српске жртве биле огромне.

Велику победу у Првом светском рату Србиjа jе несразмерно скупо платила: током рата изгубила jе, процењуjе се, између 1 100 000 и 1 300 000 становника, што jе чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60 одсто мушке популациjе. Ниjедна друга земља, учесница Великог рата, ниjе тако скупо платила своjу слободу.

Српске кости су посеjане по леденим гудурама Албаниjе, Драчу, утиснуте у камен грчких острва Крф и Видо, прекривене плаветнилом Јонског мора у Плавоj гробници.

Све српске воjнике погинуле у борбама за пробоj Солунског фронта у Првом светском рату – чува Српско воjничко гробље на Зеjтинлику. Чува их Ђорђе Михаиловић, изданак треће генерациjе Михаиловића са истим позивом. Своj позив схвата као завет, али и као предање о коjем приповеда свима коjи дођу на Зеjтинлик.

Построjене у колону, ређаjу се камене птице белих крстова. На преданоj стражи над њима бди Ђорђе Михаиловић. Свака jе хумка уређена, трава зачешљана, понегде венац цвећа пристигао из Србиjе, пар jабука и по коjа шљива ранка, и прича окађена тамjаном, заливена капима крви и суза, очишћена вером у исправност жртве за прави циљ пред собом. Истина о народу, за коjи jе током историjе погибиjа наjчешће била питање живота, а смрт ‒ одраз вере у живот. Управо ту истину већ генерациjама са страшног и величанственог места будућности предаjе на даље чување Ђорђе Михаиловић, добитник Награде „Браћа Карић“ за очување традициjе и историjског наслеђа српског народа.

Своjу исповест деда Ђорђе почиње следећим речима:

„Зовем се Ђорђе Михаиловић, треће колено. Рођен сам 1. маjа 1927. године, мада тамо пише да сам рођен 1928. Не знам зашто.

Потичем из Црне Горе, испод Ловћена из села Грбља, одатле ми jе деда Саво Михаиловић. Он jе био борац током Првог светског рата а онда први чувар Српског воjничког гробља на Зеjтинлику краj Солуна, све до 1930. године, када jе умро. Моjа маjка jе Гркиња. Моj отац, Ђуро Михаиловић, био jе чувар Српског воjничког гробља до 1960. а jа сам тада ту часну дужност и породичну традициjу преузео од оца. Више од пола века бринем о нашем гробљу. Чувам га, чистим и приповедам приче о српским jунацима коjи су овде сахрањени свима коjи дођу да посете гробље. Све сам стариjи, мало теже иде, али не идем у пензиjу док не дође неко да ме замени. Морам све да га научим. Многе су овде судбине, а неко дође, види само име и презиме, годину рођења и смрти ‒ и то jе све. А ниjе. Овде jе сахрањена и сачувана историjа српског народа. Дођу екскурзиjе из српских школа, питам децу да ли су чули за Каjмакчалан, кажу да нису. А тамо jе био пробоj Солунског фронта, тамо jе страдала већина српских воjника сахрањена на Зеjтинлику. Када jе донета одлука да се овде постави Воjничко гробље, моj деда jе скупљао српске кости расуте по Каjмакчалану.

Ипак, наши млади људи дођу овде организовано са школом, виде Српско воjничко гробље, ви им понешто испричате, а онда и другачиjе запамте своjу историjу. Ко вам jош долази у посету?

Долазе многи млади, из Србиjе, из скоро свих градова, из Републике Српске, долазе делегациjе, долазе поjединци, долазе туристи коjи немаjу овде никог свог… Нема Срба коjи дођу у Солун, а да не дођу и на Зеjтинлик. Нама сви долазе. Долазе и Грци коjе занима историjа, долазе и грчке школе. Нема свега на интернету… Тужно ми jе кад видим како мало на своjа воjничка гробља, коjа су сва овде у низу, долазе Французи, Енглези, Руси… Колико код нас дође посетилаца за jедан месец код њих толико нема за целу годину.

А опет, кад видите имена на француским крстовима, схватите да пола од тих погинулих воjника под заставом Француске и нису изворни Французи, већ Сенегалци, Мароканци, Алжирци, Тунижани… Ту jе и Стара Индокина, Виjетнам, Лаос, Камбоџа… Французи су их углавном заборавили. Ми Срби наjбоље памтимо, и то jе добро. Овде неки Срби долазе и по три, седам, десет пута… Била ми jе пре неки дан jедна породица, каже отац да jе овде био као матурант пре двадесет година па jе сада довео своjу децу. Било ми jе jако драго.

Колико jе Срба сахрањено на Зеjтинлику?

Око осам хиљада, мада немамо документа за толико. Има 217 непознатих, никада идентификованих, 78 на другоj парцели, постоjе две скоро целе парцеле где свуда пише НН – непознати…

Површина нашег гробља jе око 12 хектара, код Француза jе 35, зашто? Они немаjу костурницу, сви су сахрањени на гробљу. Једино ниjе добро што код њих официри имаjу мермерне крстове, неки имаjу бетонске, а воjници дрвене, то ниjе добро. Воjска jе воjска. На Српском воjничком гробљу су у Спомен – костурници скоро сви воjници коjи су погинули на фронту, око шест хиљада душа. На парцелама су они коjи су преминули у воjноj болници од болести или рана задобиjених на фронту, њих око две хиљаде. Када jе грађен оваj комплекс воjничких гробаља из Првог светског рата, Солун jе имао 150 000 становника и гробље jе било на перифериjи, а сада град има 1150 000 становника и гробље jе скоро у самом центру.

Наредбу о оснивању гробља потписао jе лично краљ Александар године 1926. Сав материjал стигао jе из Србиjе. Камен за Маузолеj и крстове клесан jе у маjдану „Момин камен“ код Џепа, у Грделичкоj клисури, гранит за облагање Маузолеjа стигао jе из Кадине Луке код Љига, а цемент из Беочина. Чемпреси су донети са Свете Горе, из расадника манастира Хиландара.

Како изгледа ваш радни дан?

Отварам капиjу већ у седам уjутру. Још увек jе мрак, обиђем гробље, очистим све што треба, онда заливам цвеће и траву. Видите како jе све зелено овде. То све тражи воду… Овде влада дисциплина, не може ни комарац да уђе унутра ако нема посла, ако има – може. Онда дође пуно људи, неке делегациjе су наjављене, многи људи дођу ненаjављени. Ја их све сачекам, свима причам целу историjу, да се зна, да се запамти…

А како сте ви научили све што приповедате о Српском воjничком гробљу?

Ишао сам у грчке школе. Тамо се врло мало учи српска историjа. Учио сам наjвише од оца, а читао сам и српске књиге. Временом сам научио сваки крст на овом месту, свако име, одакле jе, како jе погинуо или бар где jе погинуо… Овде има 175 Јовановића, десет мање има Петровића, онда иду Марковићи, Николићи, Поповићи, Радовићи…

Многи од њих су рањени на фронту а онда умрли у болници коjа се овде налазила, многи су погинули у борбама, били су сахрањени на фронту, па су после рата, када jе установљено гробље, пребачени овде. Наjвише их jе погинуло на Каjмакчалану.

Онда jе моj деда, када jе завршен рат и овде направљен споменик, преносио са целе грчке териториjе остатке српских воjника. Осим са Крфа, тамо постоjи Маузолеj.

Српско воjничко гробље у Солуну jе само по себи историjа, оно jе и музеj, не само гробље. Ту историjу се трудим да свакога дана испричам. Понекад причам и француску историjу, ту из времена Првог светског рата. Данас Французи другачиjе гледаjу на Србе, а овде су, jедно поред другог, Српско и Француско воjничко гробље, оба са по осам хиљада гробова, а Срба jе тада било четири милиона, а Француза 44. Француска, и не само она већ и Енглеска, треба сто пута да кажу Србима хвала за све што су учинили у Првом светском рату. Тада смо ратовали заjедно, на истоj страни, али jе Српска пешадиjа извршила пробоj Солунског фронта. О томе врло мало пише у историjама коjе данас уче њихова деца. А овде на Зеjтинлику леже четворица пуковника, десет потпуковника, петнаест маjора, више од педесет капетана прве класе, више од сто поручника… Велики броj српских официра jе погинуо у пробоjу. Њима треба рећи хвала, сваки дан по сто пута хвала за Србиjу. И то важи за све српске савезнике из времена Првог светског рата. А они у том истом веку, само на краjу, све забораве и баце ракете и бомбе на Србе.

На Српском гробљу су све парцеле и крстови исти, само jе делом поштована воjничка хиjерархиjа.

Само jе поредак исти као у воjсци. Прво су на почетку реда официри вишег чина, па официри нижих чинова, па воjници. На Зеjтинлику на Енглеском гробљу сахрањена jе леди Харли, њен муж jе био лорд, а њен брат Хаjнц био jе генерал Енглеске армиjе на Западном фронту. Погинула jе у Битољу, током немачког бомбардовања, где jе била болничарка у воjноj болници. На њеном споменику jе натпис на енглеском, али и на српском, коjи су своjим рукама исклесали њени саборци, српски официри.

Има на овом свету много будала, ми не памтимо ко нам jе дао помоћ, а они заборављаjу. Ето.

На Зеjтинлику су сахрањивани и Срби у време Другог светског рата.

Јесте, то jе посебна парцела. Ту су интернирци и заробљеници, углавном из Босне и Црне Горе, коjи су били у немачком логору у Солуну. Њих 139 jе стрељано. Међу њима и отац Мише Јанкетића.

Стално вас виђамо у маскирноj униформи. Имате ли неку посебну униформу?

Кад радим, имам униформу што сам добио од воjске. Дао ми генерал Милосав Симовић, био jе много пута овде. Ми смо приjатељи. Донео jе и лепе књиге коjе су изложене у Спомен-костурници. Када jе празник или кад сачекуjем делегациjе, имам свечано одело, лепу униформу. Имам одела да радим jош двеста година овде. Увек кажем да сам чувар гробља од 1960. године, али сам jа, откад сам стасао, био помоћник свог оца, тако да овде радим већ око седамдесет година, сваки божиjи дан. А оваj посао може да се ради само срцем. Сина немам, нема ко да ме замени, имам само ћерку, а оваj посао ниjе за жене.

Зашто мислите да оваj посао ниjе за жене?

Не може жена то да ради. Ми овде спавамо на гробљу, ноћу има свакаквих људи коjи нису доброг квалитета, хоће да уђу. Не може то жена. Да ми jе ћерка добила мушко дете, опет би било лакше. А она добила ћерке, две. Ето.

Здравље да имате, опет да дођете, и ако бог да, да вас jа сачекам. А ви да памтите и да чекате.

Шта да чекамо?

Да чекате, jер ниjе време сад. Док год има Срба, има и рата, има борбе. Када jе српском народу било тешко, на краjу прошлог века, неко рече ‒ немамо сад Мишића и Петра Боjовића. Увек у Срба има неки Мишић, то запамтите. Увек кад затреба. Док год jе Срба.

Пробоj по деда Ђорђу

Пробоj Солунског фронта jе извела Српска пешадиjа на Каjмакчалану. Како се то десило? Сви савезници су се борили заjедно, али никако да пробиjу фронт, ни метар напред. Аустриjанци, Немци и Бугари су снажно чували границе, са скоро 1.950 топова. Воjвода Живоjин Мишић jе био начелник

Врховне команде Српске воjске, Д‘ Пере jе командовао свим савезничким трупама. Онда jе Мишић рекао да не треба ићи пољем где jе воjска лака мета, већ брдом, и то наjвишим узвишењем. Каjмакчалан има 2.530 метара надморске висине. Ту су Срби отворили врата за пробоj Солунског фронта. После су сви савезници туда прошли, а Српска пешадиjа jе jуришала даље – да ослободи Србиjу. Е, али све то ниjе било толико лако, зато Српска воjска у колонама лежи на Зеjтинлику. А само два месеца после пробоjа, 11. новембра 1918. године у 11.00 сати jе завршен рат. Сваке године, 15. септембра, на Дан пробоjа Солунског фронта, на Српском воjничком гробљу jе празник. Све jе пуно цвећа, долазе венци од влада Србиjе, Републике Српске… Раниjих година док су Солунци били живи и долазили да обиђу своjе саборце, гробље jе било пуно шаjкача и опанака. То jе била слика. А онда су умирали, jедан по jедан, до последњега. Нема више ниjедног живог Солунца. Последњи jе пре неколико година умро доктор Наум Ђорђевић у 105. години. Сада за празник овде долазе њихови унуци и параунуци.  

Пише: Драгана Марковић

Извор: ПЕЧАТ

Везане виjести:

Апис: Нека се моj народ уjедини

Заборављене српске светиње

Српско воjничко гробље у Тиjеу: Крст на вечноj стражи