Đorđe Mihailović /čuvar Srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku/ Uvek u Srba ima neki Mišić

Datum objave: ponedeljak, 14 jula, 2014
Objavljeno u Prvi svjetski rat
Veličina slova: A- A+

Kažem da sam čuvar groblja od 1960. godine, ali sam ja, otkad sam stasao, bio pomoćnik mog oca, tako da ja ovde radim već oko sedamdeset godina, svaki božiji dan. A ovaj posao može da se radi samo srcem. Dok god ima Srba, ima i rata, ima borbe. Kada je srpskom narodu bilo teško, na kraju prošlog veka, neko reče – nemamo sad Mišića i Petra Bojovića. Uvek u Srba ima neki Mišić, to zapamtite. Uvek kad zatreba. Dok god je Srba

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/djordje.jpg

Tradiciju jednog naroda moguće je čuvati na mnogo različitih načina. Zanimanje Đorđa Mihailovića je svakako najneobičnije u očuvanju Srpstva i srpske tradicije. On je čuvar Srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku kraj Soluna.

Sa tog mesta Srpska vojska je krenula u proboj Solunskog fronta. Po naredbi vojvode Živojina Mišića: „Sa nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u otadžbinu“ – vojnički rečeno, izvršila je proboj Solunskog fronta i ispisala jednu od najsvetijih i najsvetlijih stranica srpske vojne istorije. O srpskim junacima francuski maršal Franše d‘ Epere je u izveštaju svojoj vladi o proboju fronta zapisao: „Operacije se moraju usporavati jer nema komunikacije radi dobacivanja hrane francuskim trupama koje napreduju, samo srpskim trupama nisu potrebne komunikacije, oni idu kao oluja – napred.“ Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SAD, istim povodom je rekao: „Kada se bude pisala istorija ovog rata, njen najslavniji odeljak nosiće naziv SRBIJA.“

Srpska slava ostala je zabeležena, ali su i srpske žrtve bile ogromne.

Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1 100 000 i 1 300 000 stanovnika, što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60 odsto muške populacije. Nijedna druga zemlja, učesnica Velikog rata, nije tako skupo platila svoju slobodu.

Srpske kosti su posejane po ledenim gudurama Albanije, Draču, utisnute u kamen grčkih ostrva Krf i Vido, prekrivene plavetnilom Jonskog mora u Plavoj grobnici.

Sve srpske vojnike poginule u borbama za proboj Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu – čuva Srpsko vojničko groblje na Zejtinliku. Čuva ih Đorđe Mihailović, izdanak treće generacije Mihailovića sa istim pozivom. Svoj poziv shvata kao zavet, ali i kao predanje o kojem pripoveda svima koji dođu na Zejtinlik.

Postrojene u kolonu, ređaju se kamene ptice belih krstova. Na predanoj straži nad njima bdi Đorđe Mihailović. Svaka je humka uređena, trava začešljana, ponegde venac cveća pristigao iz Srbije, par jabuka i po koja šljiva ranka, i priča okađena tamjanom, zalivena kapima krvi i suza, očišćena verom u ispravnost žrtve za pravi cilj pred sobom. Istina o narodu, za koji je tokom istorije pogibija najčešće bila pitanje života, a smrt ‒ odraz vere u život. Upravo tu istinu već generacijama sa strašnog i veličanstvenog mesta budućnosti predaje na dalje čuvanje Đorđe Mihailović, dobitnik Nagrade „Braća Karić“ za očuvanje tradicije i istorijskog nasleđa srpskog naroda.

Svoju ispovest deda Đorđe počinje sledećim rečima:

„Zovem se Đorđe Mihailović, treće koleno. Rođen sam 1. maja 1927. godine, mada tamo piše da sam rođen 1928. Ne znam zašto.

Potičem iz Crne Gore, ispod Lovćena iz sela Grblja, odatle mi je deda Savo Mihailović. On je bio borac tokom Prvog svetskog rata a onda prvi čuvar Srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku kraj Soluna, sve do 1930. godine, kada je umro. Moja majka je Grkinja. Moj otac, Đuro Mihailović, bio je čuvar Srpskog vojničkog groblja do 1960. a ja sam tada tu časnu dužnost i porodičnu tradiciju preuzeo od oca. Više od pola veka brinem o našem groblju. Čuvam ga, čistim i pripovedam priče o srpskim junacima koji su ovde sahranjeni svima koji dođu da posete groblje. Sve sam stariji, malo teže ide, ali ne idem u penziju dok ne dođe neko da me zameni. Moram sve da ga naučim. Mnoge su ovde sudbine, a neko dođe, vidi samo ime i prezime, godinu rođenja i smrti ‒ i to je sve. A nije. Ovde je sahranjena i sačuvana istorija srpskog naroda. Dođu ekskurzije iz srpskih škola, pitam decu da li su čuli za Kajmakčalan, kažu da nisu. A tamo je bio proboj Solunskog fronta, tamo je stradala većina srpskih vojnika sahranjena na Zejtinliku. Kada je doneta odluka da se ovde postavi Vojničko groblje, moj deda je skupljao srpske kosti rasute po Kajmakčalanu.

Ipak, naši mladi ljudi dođu ovde organizovano sa školom, vide Srpsko vojničko groblje, vi im ponešto ispričate, a onda i drugačije zapamte svoju istoriju. Ko vam još dolazi u posetu?

Dolaze mnogi mladi, iz Srbije, iz skoro svih gradova, iz Republike Srpske, dolaze delegacije, dolaze pojedinci, dolaze turisti koji nemaju ovde nikog svog… Nema Srba koji dođu u Solun, a da ne dođu i na Zejtinlik. Nama svi dolaze. Dolaze i Grci koje zanima istorija, dolaze i grčke škole. Nema svega na internetu… Tužno mi je kad vidim kako malo na svoja vojnička groblja, koja su sva ovde u nizu, dolaze Francuzi, Englezi, Rusi… Koliko kod nas dođe posetilaca za jedan mesec kod njih toliko nema za celu godinu.

A opet, kad vidite imena na francuskim krstovima, shvatite da pola od tih poginulih vojnika pod zastavom Francuske i nisu izvorni Francuzi, već Senegalci, Marokanci, Alžirci, Tunižani… Tu je i Stara Indokina, Vijetnam, Laos, Kambodža… Francuzi su ih uglavnom zaboravili. Mi Srbi najbolje pamtimo, i to je dobro. Ovde neki Srbi dolaze i po tri, sedam, deset puta… Bila mi je pre neki dan jedna porodica, kaže otac da je ovde bio kao maturant pre dvadeset godina pa je sada doveo svoju decu. Bilo mi je jako drago.

Koliko je Srba sahranjeno na Zejtinliku?

Oko osam hiljada, mada nemamo dokumenta za toliko. Ima 217 nepoznatih, nikada identifikovanih, 78 na drugoj parceli, postoje dve skoro cele parcele gde svuda piše NN – nepoznati…

Površina našeg groblja je oko 12 hektara, kod Francuza je 35, zašto? Oni nemaju kosturnicu, svi su sahranjeni na groblju. Jedino nije dobro što kod njih oficiri imaju mermerne krstove, neki imaju betonske, a vojnici drvene, to nije dobro. Vojska je vojska. Na Srpskom vojničkom groblju su u Spomen – kosturnici skoro svi vojnici koji su poginuli na frontu, oko šest hiljada duša. Na parcelama su oni koji su preminuli u vojnoj bolnici od bolesti ili rana zadobijenih na frontu, njih oko dve hiljade. Kada je građen ovaj kompleks vojničkih grobalja iz Prvog svetskog rata, Solun je imao 150 000 stanovnika i groblje je bilo na periferiji, a sada grad ima 1150 000 stanovnika i groblje je skoro u samom centru.

Naredbu o osnivanju groblja potpisao je lično kralj Aleksandar godine 1926. Sav materijal stigao je iz Srbije. Kamen za Mauzolej i krstove klesan je u majdanu „Momin kamen“ kod Džepa, u Grdeličkoj klisuri, granit za oblaganje Mauzoleja stigao je iz Kadine Luke kod Ljiga, a cement iz Beočina. Čempresi su doneti sa Svete Gore, iz rasadnika manastira Hilandara.

Kako izgleda vaš radni dan?

Otvaram kapiju već u sedam ujutru. Još uvek je mrak, obiđem groblje, očistim sve što treba, onda zalivam cveće i travu. Vidite kako je sve zeleno ovde. To sve traži vodu… Ovde vlada disciplina, ne može ni komarac da uđe unutra ako nema posla, ako ima – može. Onda dođe puno ljudi, neke delegacije su najavljene, mnogi ljudi dođu nenajavljeni. Ja ih sve sačekam, svima pričam celu istoriju, da se zna, da se zapamti…

A kako ste vi naučili sve što pripovedate o Srpskom vojničkom groblju?

Išao sam u grčke škole. Tamo se vrlo malo uči srpska istorija. Učio sam najviše od oca, a čitao sam i srpske knjige. Vremenom sam naučio svaki krst na ovom mestu, svako ime, odakle je, kako je poginuo ili bar gde je poginuo… Ovde ima 175 Jovanovića, deset manje ima Petrovića, onda idu Markovići, Nikolići, Popovići, Radovići…

Mnogi od njih su ranjeni na frontu a onda umrli u bolnici koja se ovde nalazila, mnogi su poginuli u borbama, bili su sahranjeni na frontu, pa su posle rata, kada je ustanovljeno groblje, prebačeni ovde. Najviše ih je poginulo na Kajmakčalanu.

Onda je moj deda, kada je završen rat i ovde napravljen spomenik, prenosio sa cele grčke teritorije ostatke srpskih vojnika. Osim sa Krfa, tamo postoji Mauzolej.

Srpsko vojničko groblje u Solunu je samo po sebi istorija, ono je i muzej, ne samo groblje. Tu istoriju se trudim da svakoga dana ispričam. Ponekad pričam i francusku istoriju, tu iz vremena Prvog svetskog rata. Danas Francuzi drugačije gledaju na Srbe, a ovde su, jedno pored drugog, Srpsko i Francusko vojničko groblje, oba sa po osam hiljada grobova, a Srba je tada bilo četiri miliona, a Francuza 44. Francuska, i ne samo ona već i Engleska, treba sto puta da kažu Srbima hvala za sve što su učinili u Prvom svetskom ratu. Tada smo ratovali zajedno, na istoj strani, ali je Srpska pešadija izvršila proboj Solunskog fronta. O tome vrlo malo piše u istorijama koje danas uče njihova deca. A ovde na Zejtinliku leže četvorica pukovnika, deset potpukovnika, petnaest majora, više od pedeset kapetana prve klase, više od sto poručnika… Veliki broj srpskih oficira je poginuo u proboju. Njima treba reći hvala, svaki dan po sto puta hvala za Srbiju. I to važi za sve srpske saveznike iz vremena Prvog svetskog rata. A oni u tom istom veku, samo na kraju, sve zaborave i bace rakete i bombe na Srbe.

Na Srpskom groblju su sve parcele i krstovi isti, samo je delom poštovana vojnička hijerarhija.

Samo je poredak isti kao u vojsci. Prvo su na početku reda oficiri višeg čina, pa oficiri nižih činova, pa vojnici. Na Zejtinliku na Engleskom groblju sahranjena je ledi Harli, njen muž je bio lord, a njen brat Hajnc bio je general Engleske armije na Zapadnom frontu. Poginula je u Bitolju, tokom nemačkog bombardovanja, gde je bila bolničarka u vojnoj bolnici. Na njenom spomeniku je natpis na engleskom, ali i na srpskom, koji su svojim rukama isklesali njeni saborci, srpski oficiri.

Ima na ovom svetu mnogo budala, mi ne pamtimo ko nam je dao pomoć, a oni zaboravljaju. Eto.

Na Zejtinliku su sahranjivani i Srbi u vreme Drugog svetskog rata.

Jeste, to je posebna parcela. Tu su internirci i zarobljenici, uglavnom iz Bosne i Crne Gore, koji su bili u nemačkom logoru u Solunu. Njih 139 je streljano. Među njima i otac Miše Janketića.

Stalno vas viđamo u maskirnoj uniformi. Imate li neku posebnu uniformu?

Kad radim, imam uniformu što sam dobio od vojske. Dao mi general Milosav Simović, bio je mnogo puta ovde. Mi smo prijatelji. Doneo je i lepe knjige koje su izložene u Spomen-kosturnici. Kada je praznik ili kad sačekujem delegacije, imam svečano odelo, lepu uniformu. Imam odela da radim još dvesta godina ovde. Uvek kažem da sam čuvar groblja od 1960. godine, ali sam ja, otkad sam stasao, bio pomoćnik svog oca, tako da ovde radim već oko sedamdeset godina, svaki božiji dan. A ovaj posao može da se radi samo srcem. Sina nemam, nema ko da me zameni, imam samo ćerku, a ovaj posao nije za žene.

Zašto mislite da ovaj posao nije za žene?

Ne može žena to da radi. Mi ovde spavamo na groblju, noću ima svakakvih ljudi koji nisu dobrog kvaliteta, hoće da uđu. Ne može to žena. Da mi je ćerka dobila muško dete, opet bi bilo lakše. A ona dobila ćerke, dve. Eto.

Zdravlje da imate, opet da dođete, i ako bog da, da vas ja sačekam. A vi da pamtite i da čekate.

Šta da čekamo?

Da čekate, jer nije vreme sad. Dok god ima Srba, ima i rata, ima borbe. Kada je srpskom narodu bilo teško, na kraju prošlog veka, neko reče ‒ nemamo sad Mišića i Petra Bojovića. Uvek u Srba ima neki Mišić, to zapamtite. Uvek kad zatreba. Dok god je Srba.

Proboj po deda Đorđu

Proboj Solunskog fronta je izvela Srpska pešadija na Kajmakčalanu. Kako se to desilo? Svi saveznici su se borili zajedno, ali nikako da probiju front, ni metar napred. Austrijanci, Nemci i Bugari su snažno čuvali granice, sa skoro 1.950 topova. Vojvoda Živojin Mišić je bio načelnik

Vrhovne komande Srpske vojske, D‘ Pere je komandovao svim savezničkim trupama. Onda je Mišić rekao da ne treba ići poljem gde je vojska laka meta, već brdom, i to najvišim uzvišenjem. Kajmakčalan ima 2.530 metara nadmorske visine. Tu su Srbi otvorili vrata za proboj Solunskog fronta. Posle su svi saveznici tuda prošli, a Srpska pešadija je jurišala dalje – da oslobodi Srbiju. E, ali sve to nije bilo toliko lako, zato Srpska vojska u kolonama leži na Zejtinliku. A samo dva meseca posle proboja, 11. novembra 1918. godine u 11.00 sati je završen rat. Svake godine, 15. septembra, na Dan proboja Solunskog fronta, na Srpskom vojničkom groblju je praznik. Sve je puno cveća, dolaze venci od vlada Srbije, Republike Srpske… Ranijih godina dok su Solunci bili živi i dolazili da obiđu svoje saborce, groblje je bilo puno šajkača i opanaka. To je bila slika. A onda su umirali, jedan po jedan, do poslednjega. Nema više nijednog živog Solunca. Poslednji je pre nekoliko godina umro doktor Naum Đorđević u 105. godini. Sada za praznik ovde dolaze njihovi unuci i paraunuci.  

Piše: Dragana Marković

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Apis: Neka se moj narod ujedini

Zaboravljene srpske svetinje

Srpsko vojničko groblje u Tijeu: Krst na večnoj straži

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top