Zaboravljene srpske svetinje

Skoplje – U naletu prema vrelim grčkim letovalištima srpski turisti uglavnom samo protutnje kroz Makedoniju. Retko ko se seti krajputaša srpske istorije, poput spomen-kapele kod Udova, Donjeg Karaslara kraj Velesa ili Zebrnjaka nadomak Kumanova, koji podsećaju na surovu cenu ratne golgote srpskih vojnika u minulim ratovima na poprištima u Makedoniji.

Malo je onih, koji se makar i na kratkoj pauzi zadržavaju na nekoj od tih istorijskih tačaka u tranzitu kroz Makedoniju. Među retkim izuzecima u toj reci naših ljudi, koji narušavaju uobičajenu letnju turističku sliku bili su Ivan Raković i Katarina Rističević.

Pri povratku sa odmora na obalama Egeja, oni su se javili Kulturno-informativnom centru Srba u Makedoniji Spona sa molbom da im se obezbedi kontakt sa kustosom spomen-kapele u Udovu, kako bi mogli da posete i razgledaju taj svetionik srpske istorije na ovim prostorima. Na povratku sa letovanja želeli su da se u Udovu ponovo poklone senima srpskih vojnika koji su u balkanskim i Prvom svetskom ratu ostavili svoje mlade živote daleko na jugu, daleko od svojih ognjišta u Srbiji.

Poklani regruti

Kustos spomen-kapele u Udovu, Zoran Stamenković, sa zadovoljstvom je primio i dočekao preplanule zemljake. Pod suncem pretoplog juga Ivan i Katarina su zapalili sveće za pokoj duša poginulim srpskim vojnicima čiji zemni ostaci počivaju u kapeli u Udovu i nastavili put do sledećih destinacija u tranzitu kroz Makedoniju – spomen-crkve i kosturnice Sv. arhangel Mihaila u skopskom naselju Autokomanda, koju je kao i kapelu u Udovu podigao kralj Aleksandar Karađorđević, pa posle odmora u Skoplju, do Kumanova i spomen-kosturnice Zebrnjak.

Na osnovu velikog iskustva u organizaciji grupnih hodočašća svetinjama na Kosmetu, Raković kaže da naši ljudi veoma malo znaju o istorijskim obeležjima pored kojih punim gasom bukvalno projure kroz Makedoniju gledajući da što pre stignu do nekog od grčkih letovališta. Čak i oni koji u grupnim turama idu da posete Solun, Zejtinlik, Krf, kao da zaboravljaju istorijska obeležja Srba u Makedoniji.

Stamenković kaže da je kao i minulih 14 godina spreman, da se uvek nađe na usluzi turistima i putnicima namernicima, grupama ili pojedincima, nezavisno koje doba dana bilo, ali malo je onih koji svrate iako se obeležje nalazi tik uz glavnu saobraćajnicu prema Grčkoj.

Njemu nije teško da strpljivo priča i predano objašnjava detalje iz potresnih zapisa i sećanja na tragična stradanja srpskih vojnika kada je oko 3.000 bugarskih i turskih komita iz pravca Valandova, a uz pomoć austrijskih snaga, u cik zore na Veliki petak, 2. aprila 1915. godine, masakriralo 281 srpskog regruta. Iako voli svoj posao čuvara istorije od zaborava, Stamenković ne krije da je razočaran nemarom i nezainteresovanošću naših ljudi, prema ovom i drugim memorijalima u Makedoniji.

Pumpe iz praistorije

U neveselom podsećanju na jurnjavu brojnih srpskih turista ka grčkim letovalištima u tranzitu kroz Makedoniju, i to bez zadržavanja, mora se priznati da je malo destinacija u Makedoniji, koje zaista zavređuju zadržavanje za predah. Čak i oni koji bi to želeli da urade, ne znaju gde da stanu, jer gotovo i da nema pravih informativnih uputstava o istorijskim znamenitostima duž koridora 10 na putu do Grčke. Izuzev dve do tri benzinske pumpe sa nešto malo neophodnih potrepština za put, drugih informacija ili pisanog materijala za eventualno svraćanje i obilazak istorijskih i kulturnih znamenitosti kraj koridora 10 u Makedoniji jednostavno – nema.

Piroćanac Milenko Jugović na povratku iz Grčke svratio je do svojih prijatelja u Skoplje i žali se da usput nema šta da se vidi:

– Izuzev puno zelenila, lepih pejzaža, dva pristojna restorana, praistorijskih benzinskih pumpi, koje doduše osim goriva nude sladoled i vodu, nema ničeg drugog na potezu od Tabanovca do Bogorodice. Samo na dve savremene benzinske pumpe sačekaće vas solidni restorani, dečja igrališta i minimarketi.

Sve drugo „usput“, uključujući i istorijska obeležja, poslednja počivališta srpskih ratnika koji su izginuli braneći otadžbinu, žurni srpski turisti, njihovi potomci, treba sami da znaju. Ali, takvih je, očito, sve manje. Ne njihovom krivicom, jer ih niko i ništa usput ne zadržava da vide išta osim glavne saobraćajnice koja je nedavno „u inat Grcima“ nazvana po velikom vojskovođi Aleksandru Makedonskom.

Smrt na Veliki petak

Valandovo je 8. marta 1931. godine pogodio snažan zemljotres, a već sutradan je kralj Aleksandar Prvi Karađorđević posetio postradao grad i okolinu. Tom prilikom je naredio da se obnove kuće, obišao grobove palih srpskih vojnika i pokrenuo inicijativu za izgradnju Spomen-kosturnice u Udovu. Pet godina kasnije, 1936. godine Spomen-kosturnica je završena i osvećena. Pored posmrtnih ostataka 261 vojnika poginulih u borbi na Veliki petak 1915. godine, tu su položene i kosti 2.000 njihovih ratnih drugova poginulih u okolini Đevđelije, Dojrana, Strumice i Negotina na Vardaru. Spomen-kosturnica u Udovu je zaštićena Zkonom o zaštiti spomenika Republike Makedonije.

Grobovi u kršu

U Makedoniji je evidentirano 35 srpskih vojnih memorijala iz perioda balkanskih, Prvog i Drugog svetskog rata, mada se procenjuje da je njihov broj daleko veći. Osim monumentalnih vojnih memorijala i mesta stradanja, u Makedoniji se nalazi i izuzetno veliki broj pukovskih grobalja i pojedinačnih grobnih mesta. Njihova zaštita je posebno složena jer se ona najčešće nalazi u veoma nepristupačnim predelima.

Počivalište 100.000 vojnika

Širom Ma­ke­do­ni­je je sahranjeno oko 100.000 srpskih voj­ni­ka iz Balkan­skih i Pr­vog svet­skog ra­ta. Naj­važni­ja me­sta su krip­te-kostur­ni­ce na Ze­br­nja­ku kod Ku­ma­no­va, Udo­vu kod Valandova, selu Dolno Ka­la­sla­re kod Ve­le­sa, spomen-crkva i kosturnica Sv. arhangel Mihail u skopskom naselju Autokomanda i ko­stur­ni­ca na Kaj­makča­la­nu. Srpsko vojničko gro­blje u Bi­to­lju je naj­veće i do sada najbolje održavano.

Izvor: AntiCensura