Dokle

Laže svako ko kaže da se zločin ne isplati; velike sile provodile su konstantno kroz vekove genocid i etnička čišćenja, gradile na tome uticaj, proširivale moć, uvećavale bogatstva, i debelo im se isplatilo. Milioni ljudskih tela ugrađeni su u temelje velelepnih dvoraca i palata nekada silnih imperija, danas uticajnih država. 

Takozvani mali narodi, koji su pod zaštitom ovih velikih, mogu takođe ( u svojoj kategoriji) da čine šta hoće i nikada nikome neće odgovarati. Njima je nanošenje zla, ubijanje, paljenje, pljačka, etničko čišćenje… dozvoljeno.

Hrvatska je proterala 450.000 Srba, najpre 1990/91. godine, iz Zagreba, Zadra, Osijeka, Splita, Siska, Vukovara, Karlovca a onda 1995. godine etnički očistila i spalila Krajinu. Umesto da za to bude kažnjena, Hrvatska je nagrađena. Bogato, iznad svakog očekivanja, iznad mašte. Zlo se isplatilo.

Šiptari ubijaju Srbe na Kosovu i Metohiji poslednjih 200 godina, sistematski, uporno, bez bojazni, pod zaštitom Turske, Austrije, Nemačke, Komunističke partije Jugoslavije, Amerike… i nagrađeni su za tu rabotu. Isplatilo im se zlo.

Srbi kao mali narod nisu i, plašim se, nikada neće naučiti osnovnu lekciju iz politike koja glasi: „Prema jačima onako kako moraš, prema ravnopravnima onako kako oni prema tebi a prema slabijima onako kako tebi koristi“. Zahvaljujući samo i jedino nesposobnosti srpskih političara taj narod je danas u goroj poziciji nego Nemci posle Drugog svetskog rata.

Srbija nije država; Srbiju niko ne ceni, ne uvažava, ne poštuje. Srbija je geografski pojam, amorfna masa, nad Srbijom su okončani svi eksperimenti i svi redom su uspeli. Današnji Srbi se stide što su Srbi; Srbija ljubi ruku koja je ubija i ponižava, čak i onda kada je ta ruka slabašna, beskrvna, nejaka; za svaki ustupak Srbija umesto nagrade dobija nove ultimatume i kazne.

Hrvatska je već 20-ak godina pod apsolutnom zaštitom Nemačke i Amerike. Na stranu u ovoj priči zašto je to tako, ali je tako. Amerikanci su osmislili „Oluju“ i gurnuli Hrvtsku da je provede. Prvi udar u „Oluji“ nije bio hrvatski već američki; uoči opšteg napada, avioni NATO, sa američkim pilotima i pod američkom komandom, uništili su sve ključne centre komunikacije Vojske Republike Srpske Krajine.

Pa ko je onda mogao i da sanja da će Amerika dozvoliti presudu Haškog teribunala kojom se „Oluja“ kvalifikuje kao zločinački poduhvat. Taj sud je osnovan samo sa ciljem da antisrpsku poziciju bloka Bon-London-Vašington umota u gazu tzv. međunarodnog prava.

I pored svega ovoga niko Beograd nije primoravao da se evo već 12 godina prema Hrvatskoj ponaša kao umno poremećeno dete; da Hrvatskoj dozvoljava i daje sve a da zauzvrat ništa ne traži. Ko sprečava srpske predsednike i premijere da već 12 godina ne progovore jednu službenu reč o današnjem položaju Srba u Hrvatskoj, o proteranima, njihovim pravima na oduzetu imovinu? I šta lično dobijaju (Srbija ne dobija ništa) za to ćutanje?

Onoga dana kad su Šiptari proglasili nezavisnost Kosova srpski vlastodršci morali su- ponavljam, morali su- da donesu rezoluciju u kojoj se kaže da je teritorij Kosova i Metohije „privremeno okupiran“. Niko ih, čvrsto verujem i znam, u tome nije sprečavao. Zbog čega nisu doneli takvu rezoluciju?

Nakon oslobađajuće presude za Gotovinu i Markača Srbija je trebalo da prekine sve veze sa Haškim tribunalom i naloži njihovoj kancelariji u Srbiji da se iseli iz zemlje u roku 24 sata. Ne, Srbija je taj odnos svela na „tehnički nivo“. Znači… ništa, nastavak saradnje. Progutaj šta se ne guta i teraj dalje. Dokle?

Gde je poslednja linija koju vlast u Beogradu neće preći? Ima li poniženja na koje srpski režimi neće pristati. Ima li ikog u toj žalosnoj srpskoj kući, u centru Beograda, ko zna da se u državničkim poslovima nikada ne daje nešto za ništa. Zaista, dokle ovako.

Izvor: Vesti online

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović 

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 26. novembra 2012. godine.