Da je preživeo, Spomenko bi danas napunio 40 godina.
Printskrin: Youtube
Spomenko je imao samo 14 godina kada je kao vojnik Republike Srpske teško ranjen na ratištu, a od povreda uskoro preminuo. U ratu je izgubio sve, a vojska mu je postala porodica. Da je preživeo, danas bi napunio 40 godina.
„Dok moja noga ne kroči na Maglaj, ja ne idem odavde“, govorio je kada je dobio mogućnost da izađe iz ratnog užasa i svoj dečački život nastavi u Parizu. Nije dočekao da se vrati u svoj Maglaj…
Spomenko Gostić je bio i najmlađi odlikovani borac Vojske Republike Srpske u Odbrambeno-otadžbinskom ratu.
Poginuo je 20. marta 1993. godine prilikom napada muslimanskih snaga na planinu Ozren. Za svoje zasluge je odlikovan Medaljom zasluga za narod. Spomenko se rodio u Doboju 14. avgusta 1978. godine, rano je ostao bez oca i živeo je sa majkom u srpskom selu Jovići blizu Maglaja. Osnovnu školu u Maglaju nije uspeo da završi zbog izbijanja ratnih sukoba.
Uoči rata, Spomenko je ostao i bez majke i život je nastavio sa bakom. Njegovo ionako teško detinjstvo dodatno je otežano u septembru kada je ostao potpuno sam. Naime, selo Jovići u kome je živeo, bilo je okruženo naseljima sa većinskim muslimanskim stanovništvom i brzo se našlo na prvoj liniji fronta. Među brojnim žrtvama napada našla se i dečakova baka. Ostala mu je samo vojska, kao nada i zaštitnica. Javio se u jedinicu i postao kurir, a zatim je dostavljao hranu vojnicima. Vojnici su ga brzo zavoleli i divili mu se.
Obavljajući zadatke koje je dobijao, jednog dana je upao u minsko polje sa sve konjskom zapregom.Tom prilikom stradali su konji, dok je on bio lakše povređen. Kasnije je još jednom bio lakše ranjen. U ofanzivi muslimanskih snaga na planinu Ozren, narod se povukao iz Jovića, a Spomenko je ostao da brani selo zajedno sa VRS.
Dok se borio na Ozrenu, u Joviće je stigao naš gastarbajter iz Francuske i ponudio mu da ide sa njim u Pariz, da ga tamo usvoji i školuje. Međutim, Spomenko je bez razmišljanja odbio tu ponudu rekavši:
„Dok moja noga ne kroči na Maglaj, ja ne idem odavde“. U martu 1993. godine po srpskim položajima počele su da padaju granate od strane Armije BIH. Tada je poginulo pet vojnika, a Gostić je teško ranjen. Podlegao je povredama 20. marta u rodnim Jovićima, na brdu Vasići, a sahranjen je sa stradalim saborcima na seoskom groblju sela Jovići koje je pripalo maglajskoj opštini. Kasnije su njegovi saborci tražili da Spomenkovi ostaci budu premešteni na srpski deo Ozrena, ali to se još uvek nije desilo.
Jedan od njegovih saboraca izjavio je da je mladi Spomenko bio njihov Obilić: „Izvlačio je mrtve i ranjene borce sa prve borbene linije po kiši granata i metaka. Na Ulišnjaku, gde niko nije smeo ići da spasava ranjenike, taj dečak je sa konjskom zapregom izvlačio i spasavao živote srpskih boraca“.
Jedini sačuvan Spomenkov intervju, koji je dao za jednu srpsku televiziju, govori o tome koliki je heroj ovaj dečak bio.
– Jeste da je bilo mnogih slučajeva gde je bilo teško, ali to se opet nekako izdrži. Imao sam slučajeva da sam nagazio na minu. Ali opet se to sve savlada… Tukli su me mecima, morao sam puziti kroz kanal, ali i to sam izdržao. I kažem da mi je dobro i fino, sarađujem sa vojskom, branim se s vojskom spavam, nemam oca, nemam majke, nemam nikog, ostao sam s babom i baba mi je poginula… Ne plašim se, nekad imam malo straha, al savlada se i to. Uvek imam oružje. Non stop napadaju, al neće dugo… Nama vojnicima je lako, imamo šta obući jesti hrana nije loša. A na Ozrenu imam mnogo dece koja ne idu u pkolu i koja nemaju šta obući i jesti – pričao je za televiziju hrabri mali ratnik.
A za svoje sunarodnike imao je poruku „da se drže hrabro, da ne beže od linije, da idu na liniju da se bore kako treba i da ne idu u Srbiju i švercuju cigarama kafom i devizama“.
Teško detinjstvo i tragična sudbina naterali su ga da odraste pre vremena i sprečili ga u tome da bude, jednostavno, dete. Razmišljanja i postupci ovog četrnaestogodišnjaka svima su nam dali veliku lekciju o životu, junaštvu, ponosu i ljubavi. Iako se nadao skorom završetku rata, Spomensko Gostić ga nije dočekao. Međutim, možda bi češće trebalo spominjati neverovatnu priču ovog mladog heroja, kako njegova žrtva ne bi bila uzaludna i kako bismo mu, na neki način, odali počast i sačuvali ga od zaborava.
Izvor: Telegraf
Vezane vijesti:
Spomenko Gostić ne smije biti zaboravljen
Kamen bi bre zaplakao a ne čovek.