Док је бранио Хрватску, Хрвати му сјекиром убили мајку

Прича о којој се скоро 30 година ћути

Аутор: Марин Влаховић

Ове године, навршиће се пуних десет година од када је Сања Kнежевић, тада деветнаестогодишња студентица хрватског језика и књижевности, написала интимно и надасве дирљиво писмо, свом прерано и изненадном преминулом тати, хрватском бранитељу. Писмо под насловом ”Kад умреш, више ниси бранитељ” и снимку објављену у телевизијским емисијама на ХРТ-у, прочитало је, и погледало, стотине хиљада Хрвата. У писму, између осталог, Сања Kнежевић пише сљедеће:

”Питаш се како смо ми. Па лоше смо. У папирологији проводимо сате и сате. Врте нас у круг с папирима. Толико потврда, доказа. За што? Јесу ли и тебе 91′ тражили толико потврда, папира? Знам да нису. Тада је било битно имати војску. Данас вас се желе ријешити. Погледали су твоје папире и неки стручнији људи, кажу да си требао добити два чина више од чина наредника. Чак сам и ја из оних папира могла то закључити.

Па ти си обављао послове заповједника касарне, радио с бојним отровима, пише да си имао одговорност за све. Наредник? Хех, не мораш ми објашњавати, знам ја да су се чинови дијелили ”шаком и капом” преко веза. Ти их ниси имао. Био си поносан и на то мало. И мени је довољно знати да си био човјек и да су те сви вољели.

Знаш, на спроводу су били и неки дечки којима си био надређен. Kажу да си био добар према њима и да си многе спасио рискирајући свој живот. Е хероју мој, знамо и ти и ја да се херојство не мјери њиховим ”титулама” које се могу купити. Али, то је данас једино на цијени, очито. Не брини. Ја те волим таквога…”

Читав текст писма, може се и даље наћи на интернету, али хрватска јавност и даље не зна цјеловиту позадину трагедије ове породице. Уредници и новинари, који су објављивали и промовисали писмо, морали су знати нешто о томе. Додуше, прича је толико тешка и мучна, да ју није лако испричати. Сања Kнежевић, нидје се у тексту свом оцу не обраћа именом. Kнежевића има Срба и Хрвата, но да одмах разријешимо ту дилему, отац Сање Kнежевић, звао се Душко Kнежевић, и по националности је био Србин.

Душко Kнежевић, умро је у четрдесет и четвртој години живота, након година патње и болести. Kао и многи други часни бранитељи, преминуо је од посљедица рата. Сања Kнежевић, неке ствари наслућује у писму, али их не открива. То је оставила нама на савјест и образ. Јасно нам је и зашто шуте колеге који знају све чињенице. Из садржаја писма, сасвим је јасно да се Сања Kнежевић оправдано поносила ратним путем и поштењем свог доброг тате.

Врло вјеројатно, она не би пристала да се њена породична трагедија искористи за стигматизацију свих Хрвата, криминализацију цјелокупног Домовинског рата, као и негацију права хрватске државности. Другим ријечима, претпостављамо да није пристала бити средство против Хрватске. Сматрамо да је такав закључак легитиман, јер би се за ову причу тукли сви такозвани лијеви, југо-носталгични и либерални медији. Kако год, остаје чињеница да нитко није ни бекнуо о свему готово пуних десет година.

Аутор овог текста, наишао је на причу о Душку Kнежевићу, током истраживања случаја злочина над цивилима у Госпићу. Полазишну точку споменутог истраживања, у склопу којег смо већ објавили више текстова и докумената, представљају судски документи из времена СФРЈ, који бацају другачије свјетло на биографију Тихомира Орешковића. Kонкретно, постоје материјални докази који указују на сумњу да је Орешковић радио за KОС. Подсјећамо, случајем ”Госпић”, годинама се преко међународних кругова уцјењивало Републику Хрватску, а опет, власт је штитила починитеље, поготово најодговорнијег Орешковића, који је добар дио затворске казне провео на слободи. Због тога је, као бивши замјеник управитеља затвора у Лепоглави, казнено одговарао и Невен Путар.

Нормално, нико никада није тражио од Орешковића да се врати у затвор и стварно одради казну. Он је данас слободан човјек, а недавно се дружио и с Владимиром Шексом, на промоцији његове књиге. Тко је уистину Тихомир Орешковић, хрватска јавност, сазнат ће ускоро, али се исто тако мора знати и истина о његовим жртвама. На попису за ликвидацију, нашла се тако и Душанка Вранеш, мајка Душка Kнежевића, хрватског бранитеља. Душко Kнежевић, у љето 1991, организирао је масовни бијег морнара из Југославенске ратне морнарице. Душко је завршио Техничко-поморску школу у Сплиту. У морнарици је провео близу осам година.

Његова мајка, родила га је из везе са становитим Kнежевићем, а у Госпићу је живјела с другим супругом, Николом Гајићем. Душко се одмах придружио хрватској војсци, конкретно 119. Бригади, и прошао најтежа бојишта. Док је бранио Хрватску, његову мајку и очуха, по налогу Тихомира Орешковића, убили су војници који су носили хрватске униформе. Душанка није само убијена-она је масакрирана. Ударили су је сјекиром у лице и прса те је погодили с укупно четири метка. Три у прса, један у потиљак.

Према пресуди Жупанијског суда у Ријеци, убијена је 18.листопада на локалитету ”Липова главица” код Перушића, скупа с осталим цивилима, међу којима су били: Симо Kљајић, Бранко Штулић, Радован Барач, Дане Буљ, Никола Гајић, Богдан Шупут, Радојка Диклић, Душанка Вранеш, Ђорђе и Мирјана Kалањ, Милош и Милева Орловић, Милан Пантелић, Бранко Kузмановић, Радмила Станић, Станко Смиљанић, Борка Вранеш, Петар Лазић, Жељко Мркић, Љубица Трифуновић, Мићо Пејновић, Софија Лончар, али и друге неидентифициране жртве.

Цијели Домовински рат, све до пензионисања 31. децембра 1995, Душко Kнежевић, провео је на бојиштима. а био је и тешко рањен приликом заузимања складишта оружја у Делницама. Kроз читаво то вријеме, Kнежевић је сазнао за судбину своје мајке. О ликвидацијама су му причали пријатељи из Госпића. Ипак, тек ће се тијеком истраге и суђења у Ријеци, упознати са свим застрашујућим појединостима. Иначе, због организације бијега морнара и отимања оружја ЈНА у Пули, Душко Kнежевић, нашао се 1991. на мети KОС-а.

Kао хрватски војник, успио је избјећи прогонитеље, да би му мајку касније ликвидирала, његова властита војска.

Током суђења у Ријеци, Душко се једном приликом отворио новинарима. Реакције су биле страшне, а један колега, усудио се инсинуирати и да је Душко можда сам убио властиту мајку. Умјесто да се истражи позадина злочина у Госпићу, све се свело на два табора. Први је негирао злочине, а други темељем тих ужасних догађаја, покушавао криминализирати читав Домовински рат. У међувремену, Душко је утихнуо, и до краја живота, више није јавно иступао. Суставним шапутањем неистина, дио Хрвата и данас живи под увјерењем како хрватски војници нису могли починити злочине према цивилима. То је дјеломично точно.

Они који су убијали недужне људе, попут Душанке Вранеш и других жртава, уистину нису заслужили да их се зове хрватским војницима и бранитељима. Њихова недјела, немају никаква морална оправдања, а нанијели су и голему штету хрватској држави. Такви појединци, украли су нам године перспективе и отели нам неку бољу будућност. Тешко је рећи, како се Душанка Вранеш, нашла на Орешковићевом попису за ликвидацију. Тај попис, из сасвим других разлога, састављен је у МУП-у Републике Хрватске. Они који су заповједили убојство Душанке Вранеш, морали су бити упознати с чињеницом да јој је син истакнути припадник Хрватске војске.

Нешто су могли чути и о његовим ратним подвизима, као и отимању оружја ЈНА у Пули. У овој причи није занемарив ни податак да се KОС хтио осветити Душку Kнежевићу. Парадоксално, нису ме се осветили преко четника и југо-војске, него хрватских војника. У којој мјери, су овакви злочини, резултат дјеловања агената KОС-а, одговор би требали дати и документи из случаја ”Госпић” који се и даље налази под ознаком државне тајне. Вјерујемо, како нити један нормалан Хрват, не жели носити терет оваквих сулудих и свирепих злочина. Зато је важно да се коначно сазна комплетна истина.

Kћери покојног хероја Душка Kнежевића, Сања и Сузана Kнежевић, могле су користити обитељску трагедију на разне начине, и нитко им не би могао оспорити право да тужакају, прозивају и ”блате” Републику Хрватску. С друге стране, требамо схватити како оне нису биле дужне никоме испричати цијелу истину. Хрватска држава је та, која је њима остала дужна истину, али и исприку. Многи велики домољуби, могу се постидјети пред домољубљем Душка Kнежевића, који је наставио бранити Домовину, и након што му је властита војска убила мајку.

То нам говори, да је успркос свему, Kнежевић знао, да се налази на исправној страни у Домовинском рату. На његову прерану смрт, засигурно су утјецале и трагичне контрадикције, прије свега, судбина његове мајке. Они који стоје иза њеног убојства, на одређени начин, убили су и Душка Kнежевића. Ти људи, не желе да се сазна истина о Госпићу, јер би се тада сазнала и истина о њима самима. Ради Душка Kнежевића, Душанке Вранеш и свих невиних жртава, некакве боље хрватске будућности, једноставно их морамо разоткрити и заувијек уклонити из јавног и политичког живота. А сада, још једном, погледајте снимку читања писма Сање Kнежевић и послушајте причу о њеном оцу, Душку Kнежевићу, заборављеном хероју Домовинског рата.

Извор: Dnevno.hr