Добри мој!

Кажеш „Не желим тамо да идем. Отерали су ме. Нас су отерали. Нећу са њима да се суочим, нећу да ликују лажно љубазни док ме, без срама, гледају у очи као да ништа није било. Као да сам својом вољом отишао неким жељеним путем. Ништа више са њима нећу. Тамо више не припадам.“

Пише: Цвијета Радић

Разумем. Само, опрости, не верујем ти!

Не верујем да ти мисао бар некада, у оним ноћима у којима ти се сан искрада пред вишком сећања, не побегне тамо где те је мајка свету показала. Сигурно понекад гледаш и неке старе слике. Не оне у албуму, него оне које су у теби, дубоко гурнуте да се од времена сакрију тамо где не може да се избледи.

Дамари брже куцају кад дође празник који си тамо славио док сте заједно седели око славске софре и погаче, док је свећа под иконом у старом чираку усправно сјала и пламеном лагано восак отапала, као да низ њу суза вековних сећања клизи. Само ти знаш за те откуцаје и да те они неизбежно воде под оне тешке завесе времена које ћеш раскрилити и погледати у сенке и замагљена лица вас некадашњих. Потражиш те слике и лик дедин и онда кад ти је тешко, кад се помолиш Богу, и свом свецу, и њему даваоцу и вечном чувару твог имена.

Ако припадаш томе припадаш и тамо. Како може бити да се не припада земљи где су твоји гробови? Ти гробови су твоја стална припадност без тапија, без решења, без дозвола и нотара. Ту нема раскида, ни вољног, ни наметнутог. Тамо те вазда преци чекају да им свећу запалиш и за душу се помолиш над местом где им кости почивају. Можда је пао и струлио знамен под којим су, али тамо трава непрестано шушка ваше родно име записано неизбрисивим словима. Чекају те да станеш тамо где су се твоја и њихова линија спојиле у неразмрсиву везу предака и потомака. Чека те тамо камен на коме је горело твоје огњиште. Горело, грејало и светлило док те топлином и сјајем није до човека подигло. Док ниси израстао да можеш да разумеш, памтиш и чуваш.

Они који су те отерали са те земље из чије дубине сте ницали растући високо и самом небу стремећи, они не могу бити победници. Не могу бити своји на твоме. То не постоји. Могу само отети или им ти сам можеш предати оно твоје тамо. Да није било тог несретног дана и догађаја кад су нас терали са кесом у шаци и на леђима наслаганим вековима који се не могу у кесе погурати, данас би, под раном крушком, у хладу, седео твој отац и унуке своје на колену цупкао учећи их да сричу имена ваших њива и ливада од вајкада тако називаних. Баш као твој деда тебе. Сада својим новим стазама носиш ту незгаслу и неусахлу успомену коју твоја деца неће никад понети. Зато не можеш дати своје.

Води тамо, на свој камен, децу да уроне у прадедовске дубине, да осете корен тамо где је закопан дубоко. Испод девет тврдих кора. Одведи децу да се помоле и захвале за крв у венама, за ген, за доброту. Покажи им своје стопе заувек утиснуте на широким путевима и стазама само теби знаним. Покажи им ваше њиве. Оне су њиве твоје деце, не осврћи се ко се јуче уписао као њихов газда-отимач. Не ускрати деци да удахну ваздух који је плућа пунио свима пре тебе и теби. Дај им да угасе жеђ водом коју су жудно пили сви њихови. Нека и твоја деца подигну главу и виде над собом небо са плавим птицама предачких душа које ће их вазда чувати.

Пођи кући кад год те жигне она невидљива рана без крви и гноја. Кад год кућа дође к’ теби, у сан и сетну мисао, кад ти сан јаукне под притиском чежњи и сећања, ти крени кући својој у сусрет. Тамо те чекају твоји.

Не тражи одговоре на сва питања. На нека не постоји, на нека није ни важан. Ни они немају одговор. Код њих је то само мржња, а она не смирује и не даје одговор. Она трује оним отровом који не може да лечи. Зато се на њих не осврћи и не пристај на њихову лажну победу и крхко веровање да су те отерали.

Само ти наврати каткад кући и угреј је својом стопом уморном која те је довела њој, и оном топлом капи што ти сија на лицу… А она ће тебе увек грејати собом, добри мој!

---

Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Цвијета Радић