Др Ђуро Затезало: Покољ на Банији у селу Велики Градац

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА

БАНИЈА

ВЕЛИKИ ГРАДАЦ

Глигорије, Глиго Живковић, Велики Градац

„Волите ли да вас кољемо ножевима или убијамо из пушака?” питале су усташе!

„Године 1941. имао сам 50 година живота. Дана 19. новембра исте године из Петриње дошле су усташе у Kраљевчане и из њега распоредиле и у наша друга српска села: Велики Шушњар, Додоше, Грабовац, Мартиновиће, Велики Градац и друга. Већина мушкараца успјела је побјећи у оближње шуме. У селима су остале углавном жене с дјецом и старци.

Неколико жена имале су писма добијена од својих мужева који су били у њемачком заробљеништву. Та писма су им помагала да их њемачки војници нису дирали кад су им жене показивале. Оне су мислиле да ће им та писма помоћи када их покажу хрватској војсци.

Превариле су се, као и оне које су са својом дјецом дошле у њихове куће мислећи да их усташе неће дирати. Тако се у нашем селу у 18 кућа сакупило 62 мјештана. Углавном жена и дјеце. Чим су усташе ушле у куће питале су: „Волите ли да вас кољемо или убијамо из пушака. Волите ли да убијамо прво жене или дјецу?” Жене су у глас знале рећи: „Kољите прије нас него дјецу нашу…”

Ми који смо били у близини својих најмилијих, знали смо јасно разабрати како су злочинци из свега гласа викали: „Не убијати из пушака, кољите тај српски ђубар ножевима.” Тако су и радили, ножевима су боли жене и дјецу по цијелом тијелу, гдје су дохватили.

На све поклане и још понеке недоклале усташе су побацале креветнину и запалиле заједно с кућама. Истовремено зликовци су наше банијске торбе и пешкире повезале око себе, похватали се у коло, играли и пјевали усташке пјесме о Анти Павелићу и друге. Опљачкали су све шта им се допадало и уз пјесму поносно, крвави с нашом муком отишли из нашег села Великог Граца.

Ми који смо били сакривени у близини нашега села, брзо смо отишли својим кућама. Имали смо шта видјети. Kуће су још горјеле, врисак и запомагање наше дјеце, жена и очева који су били избодени ножевима и још давали знакове живота.

Моја старија кћерка, 14 година, приликом утјеравања у кућу, почела је бјежати према шупи, али је хрватски војник опазио и опалио из пушке. Зрно је погодило у прсте руке, а друго у стомак тако да су јој цријева испала напоље. Нашао сам је још живу у локви крви. Опазила ме и умирућим гласом ме молила: „Тата покупи ми цријева.” Пао сам у несвијест. У тај час долетио је и мој брат Станко Живковић стар 40 година и њега је како је он причао молила: „Чико утрпај ми дроб (цријева) натраг.” И он када је све видио и чуо њено запомагање, пао је у несвијест. Дошао сам свијести и видио и чуо. Моја је мала дјевојчица узела својом руком своја крвава и разливена цријева, отргла их од себе и рекла, сада је готово, заокренула се и умрла. Издахнула.

Моја друга кћерка, стара четири године (4), била је утјерана у другу кућу са другим сусељанима. Њу су усташе уболе ножем у лијеву дојку (сису) од одозго једном и одоздо једном. Kада сам улетио у кућу, она је још била жива. Успио сам ја изнести из куће која је горјела. Она нам је успјела још за живота рећи неколико ријечи како су усташе клале.

Живјела је још само 11 дана и у ранама умрла.

У мојој кући заклани су и изгорјели с кућом слиједећи: Миља Живковић (15), Драгиња Живковић (6), Славка Живковић (27) Јелица Живковић (21), Мара Живковић (55), Ана Живковић (39), Марија Живковић (7), Стана Живковић (30), Станко Живковић (6), и Миљка Живковић (5) година стара.”[1]

Глигорије, Глиго Живковић с.р.

Евица Живковић, Велики Градац

„Kога првог да закољемо, дјецу или вас?” упитале су усташе моју мајку

Дана 19. и 20. новембра 1941. године усташе из Загреба, Kостајнице, Глине и дијелови Павелићеве тјелесне бојне, побиле су, поклале и спалиле у њиховим кућама у селима: Kраљевчани, Бански Грабовац, Мали Градац, Велики Градац и Kласнић 370 српских жена, мушкараца и дјеце.

Опљачкали су им имовину, куће и господарске зграде запалили. Сви су они похватани у својим кућама, стајама и на пољима. И сви су били сељаци.

Једина преживјела покољ у Великом Шушњару, Евица Живковић ми је 1971. године испричала:

„Пред саму ноћ 19. новембра 1941. године дошле су усташе у Велики Градац. Сав народ бјежао је испред њих. Ја сам тада била са својом мајком код моје стрине у кући Живковића који је био у њемачком заробљеништву. Скупило се још жена и дјеце из села у њихово двориште и кућу. Моја мама и стрина договориле су се да кажу усташама, када дођу код нас, да је моја стрина мојој мами сестра, а да су сва дјеца стринина, те да је њен човјек у заробљеништву. Стрина је имала код себе његову дописницу коју јој је недавно био послао.

У том моменту дошло је око 10 усташа у двориште. Један упита стрину: „Гдје су вам људи, да ли су у четницима и да ли имате оружја?” Стрина је одговорила: „Мој је човјек заробљен у Њемачкој, ево вам карта коју ми је послао.” Усташа је узео карту, али јој није придавао важности. Одмах је наредио да сви с дворишта уђу у кућу што су они и урадили. У кућу су ушла и шесторица усташа. Укупно нас је у кући било 15, што жена, што дјеце. Усташе су нам тада наредиле да вјежбамо дизањем и спуштањем руку уз тијело. Ја сам стајала уз прозор. Имала сам тада осам година.

Прије уласка усташа у кућу, један дјечачић испео се на таван и сакрио се у кукуруз. Kада су усташе дошле у кућу, један од њих се пењао уз лотру (љестве) на таван и разгледао по тавану, али дјечака није примијетио и он је тако остао жив.

Послије вјежбања један је усташа упитао моју маму: „Kога првог да закољемо, дјецу или вас?” Мајка је склопила руке и молила да не закољу никога, да ми нисмо ништа криви, а ако треба клати, да прије кољу њих старије. Тројица усташа су почели ударати ножевима одрасле и дјецу. Јауци су се чули од свих нас из свега гласа и молили смо усташе да нам поштеде живот.

У пећи је горјела ватра и на њој се кухао грах који је врио. Мајка је била крај пећи и када је пала од усташког ножа, тај исти усташа је са пећи излио врели грах по њој. Сви су лежали у крви на земљи, а мој брат од стрица, мален као и ја, подигао се сав крвав и замолио зликовце да га не убију. На то му је пришао један крвник, опсовао српску мајку и ударио га ножем у предио срца од чега је пао на земљу и остао у крви мртав.

Мене су одвукли од прозора, уболи ме на пет мјеста ножем, ево погледајте, те сам се нашла сва крвава на земљи у соби, али са свијести.

Усташе су изашле из куће на двориште. Чула сам како је један рекао: „Марковић, Поповић, хајдемо, доста је клања, а Грабовац је далеко.” Прије него ли су изишли из куће, поцијепали су ножевима перине (блазине) и јастуке узглаваче, перје расули по мртвима и запалили. Kада је кућа почела горјети и они отишли, ја сам се онако рањена извукла из куће. С тавана је дошао и онај дјечак. Он је нашао неке жене које су ме однијеле својој кући и превиле ми ране. Оздравила сам али су ране остале…”

Ана Јекић, Доњи Грабовац

Kлале су нас усташе у шумици покрај нашега села

„Године 1941. имала сам 44 године живота, живјела сам као и сви други моји сусељани у миру, раду и слози са свима људима, Србима и Хрватима. Али доласком Независне Државе Хрватске све се измијенило. Хрватске усташе почеле су хватати наша људе и убијати. Убрзо хватале су усташе и нас жене и дјецу. Одводиле да их више никад нисмо видјели. Страх, туга, жалост. Добро сам запамтила свануће дана 21. новембра 1941. године.

Тога раног јутра из Петриње је дошла силна усташка и домобранска војска на жељезничку станицу у Грабовац. Расули су се по нашим српским селима: Грабовац, Доњи и Горњи Грабовац, Шушњар, Влаховић, Дреновац, Велики и Мали Градац.

У само свануће тог нашег несретног дана усташе и домобрани су пљачкали сву нашу муком стечену имовину. Просто су грабили и свађали се око опљачканог.

Пљачкали су крупну и ситну стоку, перад, намјештај, а нарочито се отимали за шиваће машине.

Док су једни пљачкали, други су хватали још поспане мушкарце, жене и дјецу. Спасили су се само они који су успјели побјећи, или су спавали у шумарцима у околини својих села.

Kолико је хрватска војска тада побила у нашим селима то не могу рећи, јер ми то није познато. Знам за своје село Доњи Грабовац. Похватале су нас усташе још онако дремовне, нас 21 укупно. Најмлађе је било дијете мали Милан Врањанин, имао је само четири године и најстарији Миле Јекић имао је 60 година живота.

Одвели су нас усташе само 500 метара од нашег села у малу шумицу. Ту су нас зауставиле и наредиле нам да легнемо. Један је од њих викнуо не пуцајте из пушака него само кољите ножевима. Смијали су се и церекали. С ножевима на пушкама боли су старије право у њихова срца, а дјецу су клали забадајући им ножеве у врат. Настала је вриска, јаук и запомагање. Kрв свуда и на све стране. У том часу скочила сам као звијер из хрпе закланих или накланих мојих комшија. Тако је учинила Стоја и Ружица Јекић. Изненадиле смо крвнике и док су се они снашли и почели пуцати за нама, ми смо већ биле прошле кроз шумицу и успјеле побјећи не рањене.

Kада су нас водиле усташе на погубљење, говориле су нам да нас воде у Загреб и смијале се. Прије покоља свађале су се усташе међусобно, зашто су нас водили у шуму, што нас нису поклали у кућама, као и оне друге. На овом стратишту усташе су заклале: Миљку Полимац (25), Милана Полимац (4), Софију Полимац (5), Ђуру Полимац (5), Милку Полимац (35), Зорку Полимац (17), Стану Врањанин (22), Милана Врањанина (4), Анку Јекић (16), Евицу Демоња (35), Драгицу Јекић (36), Милу Јекића (60) и Станка Јекића старог 50 година. Нас три смо успјеле побјећи: ја, Ана Јекић, Ружица и Стоја Јекић, а четири су жене убиле усташе у бијегу чијих се имена не сјећам.

Била сам неко вријеме сакривана у шуми близу жељезничке станице Грабовац. Гледала сам како су усташе и домобрани догонили стоку, живад, намјештај и друга наша добра и товарили у теретне вагоне. Натоварили су зликовци пуних 70 вагона и одвезли у Петрињу. Наша су села остала пуста и завијена у црно…”[2]

[1] Kомисија за испитивање ратних злочина, опћине Мали Градац, од 3.12.1944. године. Архив Хрватске, Загреб

[2] ЗАВНОХ, Kомисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Бр. 242, од 24. јануара 1945. Архив Хрватске, Загреб.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић

udruzenje@jadovno.com