Заћутале птице, скамениле травке.

Замирисало јутро,
на јабуку процветалу,
на косу девојачку
у крошње уплетену.
Шумом се јутро расуло,
Снено и милно,
тихо као смрт.
Спустила се зора са врхова Велебита.
Заиграла к’о невеста плавичаста.
Зло је камом посекло,
вео јој чизмом згазило.
Заћутале птице,
скамениле травке.
Заледило се небо у оку Јовановом.
Свануло јутро да дан не постане.
Разапето,
ножем расечено.
Сузама крвавим проклето.
Јутро што никад проћи неће.
Вечности поклоњено,
на длану мом записано.
Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш