Ђурђица Драгаш: Знам да сам поносна што си био мој ђидо

Е мој дједе, колико ме боле ове рушевине и твој труд који полако и сигурно нестаје. Знам да је болело и тебе, зато си и отишао прерано…

И како да те не боли, како да заборавиш и затвориш та врата?! Гледам ове слике већ данима….и размишљам …

Деда је био стваралац, мајстор, столар који је својим рукама градио живот и школовао децу. Сви прозори, врата, све дрвено што је постојало у овој кући и дворишту, његово су дело, његова мука и зној.

И не само то!

Оставио је мој вредни ђидо свој поштени и стваралачки траг и у селу… на кућама, шталама, у подрумима, на кацама (дрвеним бурадима) које је мајсторски правио. И данас се сећам тог једноличног и упорног звука уз који сам као девојчица цупкала док је он учвршћивао металне обруче. У једну такву, велику, ме је баба накратко остављала док на брзину обави неки посао.

Нисам се плашила, био ми је занимљив тај мој привремени боравак у дединој каци, на кожуну који је баба обавезно стављала на под … да се Дуња не прехлади…

Нађосмо ја и сестра траг дединих руку и код рођака који су нам великодушно отворили врата своје куће. Ламперија коју је пре скоро четири деценије поставио, још одолева времену. Нема речи којима бих описала срећу, понос и неку бескрајну сету коју сам осетила кад сам је угледала. Сетих се нашег ходника са истом таквом ламперијом, жалузина на прозорима и вратима којима се поносио, оних каца, његове радионице у подруму која је мирисала на дрво и садолин.

Сетих се и његове љутње кад посао није ишао како треба, али и благости којом је прихватао живот који га никад није мазио. Сетих се како иде „за кравама“, носи комад хлеба и из џепа вади шљиве, као „прилог“!

Е мој дједе, колико ме боле ове рушевине и твој труд који полако и сигурно нестаје. Знам да је болело и тебе, зато си и отишао прерано… разочаран, тужан и сломљен, после прве послератне посете имању које си својим рукама створио.

Не знам шта бих ти рекла, како бих утешила и тебе и себе…али знам да сам поносна што си био мој ђидо!!!

Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш