fbpx
Pretraga
Close this search box.
Ж | Ž

Podijelite vijest:

Đurđica Dragaš: Zemljaci, vi praštajte i zaboravljajte… ja ne mogu!

Jeste li se uplašili kad ste čuli skandiranje „ubij Srbina“ na Vaskrs? – Ma, bojimo se, kako se ne bi bojali, al’ moramo ćutati.
Đurđica Dragaš; FOTO: Lična arhiva

Razmišljam danima o ovom odgovoru koji je novinarki RTS-a dala starija žena, očito Srpkinja, u Borovu. Tema priloga, gle ironije, bili su izbori… taj praznik demokratije, kako ga često nazivaju analitičari i političari.

Lokalni izbori u Hrvatskoj su u međuvremenu završeni. Rezultat: manje – više isti kao i ranije, ali nije to razlog zbog kojeg ovo pišem. Razlog je ona baka iz Borova i njene uplašene oči.

Pitam se da li je uopšte imala hrabrosti da izađe na biralište i zaokruži neku od ponuđenih opcija. Da li je glasala za nekog sunarodnika Srbina ili je izabrala da podrži „sigurniju“ ponudu stranaka sa hrvatskim predznakom?

Šta god da je uradila, svejedno je…

I dan posle izbora, probudila se verovatno s istim osećanjem straha i neizvesnosti. Oni koji su ranom zorom, na pravoslavni Vaskrs, uz ustašku ikonografiju i uzvike mržnje, marširali njenim komšilukom, radiće to i dalje. Briga njih za izbore!!! Budiće se ova žena, i ići na spavanje, s istom strepnjom jer… u Hrvatskoj se, kad su ona i njeni sunarodnici u pitanju, malo toga menja bez obzira na to ko je na vlasti.

Verovatno će mi mnogi zameriti zbog ovog što pišem. Posebno oni koji na rat tokom devedesetih gledaju kao na „prošlost koju bi trebalo što pre zaboraviti“, a Pokolj nad Srbima iz Drugog svetskog rata doživljavaju kao mitsku priču u čiju verodostojnost se sve više sumnja! Zameriće mi, znam, i oni koji „mrvice sa hrvatskog stola“ vide kao dokaz da više nisu nepoželjni u „lijepoj njihovoj“.

Kad ovo kažem mislim prvenstveno na Srbe koji tako doživljavaju poneku obnovljenu kuću, struju koja je posle 20-ak godina konačno stigla do umornih staraca ili dve -tri bandere sa uličnom rasvetom u srušenim i pustim selima. Zahvalni su kao da im je neko poklonio ono što im ustvari pripada – penzije, kuće, zemlju, život!!!

Srbi za Srbe, Krajina
Krajina `95.; FOTO: Snimak ekrana Jutjub

Da ne bude zabune, razumem ja potpuno ljude koji su se vratili u zavičaj. Na neki način ih doživljavam i kao heroje jer mogu samo da zamislim kroz kakva su iskušenja prošli, kakva su poniženja doživeli i koliko ih je ustvari „koštala“ želja da se vrate na razoreno ognjište. Razumem ih i znam da će mi mnogi sada prigovoriti da je lako „suditi iz Beograda“. Priznajem, možda sam predaleko, možda je lako biti „Srbin u sred Srbije“, možda ne razumem da su se „vremena promenila“ ali, koliko god se trudila, ne mogu da shvatim da je nekima od nas pamćenje toliko kratko!

Izgleda mi ponekad da je to bolest od koje se nikad nećemo izlečiti. To je boljka zbog koje se nismo „sećali“ ko nam je u Drugom svetskom ratu pobio babe, dede, stričeve, čitave porodice i ko se ustvari krio iza fraze „okupatori i njihove sluge“ koja je stajala na svakom spomeniku nedužnim žrtvama. Zatvarali smo oči i praštali, zaboravljali, verovali da je to prošlost koja ne može da se ponovi.

Ali, ponovila se!!! A ponavljamo se i mi!!! Zaboravljamo i Oluju, Petrovačku cestu, tužnu kolonu obeznanjenih staraca i prestravljene dece!

Opraštamo suze i krv!

Zašto?! Vrede li mrvice sa njihovog stola baš toliko? Zar vas ne bole 1941, 1991, 1995?! Mislite li zaista da se ne mogu ponoviti?

Pa, zemljaci moji… verujte i dalje, praštajte, zaboravljajte!!! Ja ne mogu i ne želim!!!


Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji

Podijelite vijest:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

2 Responses

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: