Ђурђица Драгаш: Усудио се Србин да на Газиместану дигне три прста!

Ми смо добри само кад ћутимо и кад се склањамо, кад се извињавамо и признајемо све што нам „стављају на терет“. „Гледају нам кроз прсте“ само кад играмо по њиховим правилима.

Није Ристо Јовановић, Србин из Подгорице, како сам себе представи пред судом у Приштини, слутио да ће се његов пут на Газиместан завршити у казамату „назови државе“ Kосово.

Али ето… учинио је Ристо „неопростиво“! Сугерисао је полицајцима да, на Видовдан, не претресају монахињу која је кренула на Газиместан. Било је то довољно да на њега, као на озлоглашеног терористу, скоче специјалци. Њих десет на једног Риста!!!

Бахато, безобзирно, надмено.. ставили су му лисице на руке и почела је још једна представа. Представа чији је циљ демострација силе, утеривање страха и ломљење духа. Експресно се Ристо нашао пред судом, под тужбом да је изазивао националну и верску мржњу и нетрпељивост. Још брже му је одређен притвор од 30 дана.

Правосуђе тзв. Kосова показало је невиђену ефикасност… баш ону коју узалудно чекају протерани Срби. Парнице у којима они траже правду, годинама не долазе на ред, али Ристов „грех“ је велики, незаобилазан, неопростив па је морао да добије предност.

Схвативши ваљда да је, чак и кад је Србин у питању, превише да неког тако брутално ухапсите само због неколико безазлених речи упућених полицајцима, албански медији пронађоше „крунски доказ“ Ристове кривице. Снимак на којем, уз подигнута три прста, пева „Ој Kосово, Kосово“, славодобитно је пласиран као потврда и довољан разлог за утамничење.

Где ћеш већи разлог!!!???

Усудио се један Србин (па још из Подгорице) да на Газиместану дигне три прста!

Превелик је то злочин за „државу“ која свој идентитет гради на лажима и отимачини туђе историје и културе. Неопростив за „државу“ која је разлог свог постојања пронашла у сталном упирању прста у „зле и геноцидне Србе“. Па како онда да и та Ристова три, уздигнута на Газиместану, не буду доказ вечите кривице?! У три прста, којима се Ристо крсти, у Приштини препознаше „верску и националну мржњу“.

Видеше баш оно на шта су слепи у случају Драгице Гашић, жене чије исељење из Ђаковице ових дана траже невладине организације.

У жељи да се протера једина српска повратница зато што у Ђаковици, како кажу, “ има још отворених гробница које чекају повратак посмртних остатака њихових синова и кћери“, правни „стручњаци“ не нађоше ни траг мржње, ни зрно кривице! Јер… Драгица се исто крсти са три прста, а за такве нема ни милости ни правде!

За НАС нема ни милости ни правде!!!

Ми смо добри само кад ћутимо и кад се склањамо, кад се извињавамо и признајемо све што нам „стављају на терет“. „Гледају нам кроз прсте“ само кад играмо по њиховим правилима. Kад прихватамо да су три уздигнута прста исто што и усташки поклич – за дом спремни, кад изједначимо Јасеновац и Сребреницу и затворимо очи пред чињеницом да је једна једина Српкиња „прекобројна“ у Ђаковици. Добри смо, тачније прихватљиви, кад се залажемо за будућност и не „копамо“ по прошлости, кад праштамо и заборављамо….

Еее, у томе су Ристова кривица и Драгичин грех! Нису Срби по њиховој мери!

Нисмо ни ми – који не пристајемо на њихове аршине, не признајемо злочине које нисмо починили и који се поносимо што смо Срби по својој мери!

Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи