Ђурђица Драгаш: Уочи Светог Јована

Пише: Dušan Bastašić

Далеко сте… прекрио је снег наше пусто село… Далеко сте, ал’ бићете сутра с нама… у пламену свеће, у нашој молитви, у осмеху једне Јоване и снази једног Вука.

Кажу да се на Богојављенску ноћ отварају небеса, да се остварују жеље које те ноћи замислите.
Био је синоћ пун месец, небо чисто, препуно звезда, а моје жеље превелике.
Да смо здрави и да вас имамо…
Ех… да имамо вас…
Ал’ немамо…

Увенуше заувек изданци нашег стабла. Осташе на Крушковачама ваше дечје очи, недоживљене љубави, нерођена деца.
Осташе заједничке радости, свадбе и крштења.
Oстаде живот…
У вашим умирућим очима заледише се слике огњишта и црвених, ситних јабука што миришу на прозору до пролећа.

Сутра нам је слава!

Питам се, памте ли ваше мале руке кору славског колача, мирис тамјана, тиху молитву и звона са наше цркве што одавно утихнуше.
Јесте ли се, радосно и невино, како само деца могу, радовали скромној славској вечери и слушали бркате госте из топлог мајчиног крила?!

Јесте ли научили да се крстите, да препознате на икони лик Светог Јована?!
Јесу ли звери што вас узеше осетиле икада његов гнев?! Јел’ их стигла ваша суза?!

Далеко сте… прекрио је снег наше пусто село…
Стегао мраз споменике са избледелим именима, угашеним огњиштима и непрослављеним крсним славама.

Далеко сте, ал’ бићете сутра с нама… у пламену свеће, у нашој молитви, у осмеху једне Јоване и снази једног Вука.

Бићете у белегу на мом образу, у срцу, у свакој мојој жељи…

Срећна нам слава, рођени моји!!!!