Ђурђица Драгаш: ТРАГ

Кад год видим овакав траг на небу и чујем далеки звук авиона, сетим се лета проведених код бабе и деде на селу.

Баба ме је често водила са собом кад би ишла да обиђе краве у пољу и „препне“ их тј. премести кочиће за које су биле везане како би добиле још које парче нетакнуте траве.

Ишле смо километар – два у једном правцу, по најјачем сунцу, у сред дана (јер баш тад то и мора да се уради), али није ми било тешко.

Трчкарала сам уз њен одлучни и журни корак, држећи је за руку и надајући се да ћемо у повратку свратити на кафу код њене „друге“, Милке Сокине. Тамо је увек било животиња, маца, куца, пилића и јагњади, понеки слаткиш, а некад су ми дозвољавале и да са њима попијем по гутљај кафе. И данас се сећам тог слатког, помало украденог и забрањеног укуса…

Кад бисмо стигле до њиве, баба би ме смештала у хладовину, простирући испод мене или прслук или заслан ( кецељу) и одлазила да премести краве.

Седела сам, играјући се с травчицама и цвећем, а највише сам волела да легнем и гледам у небо.

Чекала сам да наиђе авион и остави свој бели траг. Ослушкивала сам далеки, магични звук млазњака и замишљала те необичне и срећне људе који негде путују, потпуно несвесни да их, са бабиног заслана, из хладовине, са једне обичне њиве у Вребачком пољу, посматрају једне знатижељне очи. Готово да сам могла да их видим, намиришем, осетим. Жене су имале фризуре попут Кристл Карингтон или Лејди Ди, мушкарци су личили на Ричарда Чембрлејна, деца су носила вокмене…

И сви су мирисали заносно, непознато, као они странци које сам понекад виђала у граду кад путују ка мору.

Желела сам да и ја летим тим авионом, да откријем свет, да га покорим, да имам „Кристл фризуру“ и миришем на скупоцени парфем.

Питала сам се хоћу ли икада успети у томе док је траг авиона полако бледео, а баба ме звала да кренемо кући.

Пружала сам јој руку и молећиво испитивала хоћемо ли код Милке…

Нема више Милке, отишла је и моја баба пре десет година, село је пусто и далеко, а нема ни оног поља на којем сам сањарила.

Изградише аутопут преко њега па сада хиљаде странаца језде нашим њивама ка мору и не слутећи да смо некада ја и баба ту „препињале“ краве.

Небо некако и није више толико плаво, летела сам доста пута авионом, видела делић света, али понекад дигнем поглед и видим бели траг па се сетим оне девојчице са бабиног заслана…

И завидим јој на сновима!!!

Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи