Đurđica Dragaš: Setiš se i ne znaš šta bi sa sobom!

Sedneš ovako ispred kuće u kojoj si takoreći odrastao, u kojoj su živeli ljudi koji su te voleli više od života pa se setiš….

Kako ti je baba kuvala griz u sveže zakuvanoj varenici, kako si joj spavala “ u krilu“, kako te je učila da pleteš i kako si joj pomagala da „tka“ biljce.

Setiš se i djeda, pitomog i vrednog čoveka koji je svojim rukama napravio sve ovo oko tebe što sada propada i nestaje… i onu kacu u podrumu što još prkosi.

Djeda, kojeg si, mala i prehlađena, molila – đido, loži vatru, gota (gotova sam) pa ste to prepričavali godinama…

Setiš se i ne znaš šta bi sa sobom!

Da plačeš, da digneš ruke i pobegneš ili da čistiš, gradiš ponovo, istraješ?!

Pitaš se šta bi oni želeli. Da li bi ti pomilovali ruku što gradi ili bi te uhvatili za nju i poveli što dalje od ovih ruševina?!

Nemam odgovor… znam samo da boli.

Boli njihova srušena muka, svaki pedalj onoga što su „krvavo“ stvarali čitavog života!

Boli to što kod nas svaka generacija mora iznova da gradi….

Sediš, kao da ti nije ništa, kao da si svratio da vidiš babu i dedu, a iza tebe, na poklopcu šterne, kraj garavog zida, badnjak koji je zimus tu ostavio komšija…

Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji

---

Đurđica Dragaš: Kiša suza u Oluji, kad nemaš ništa, a imaš sve

---