Đurđica Dragaš: Paška istina o ljudima i neljudima

Danas, ništa na ostrvu Pagu ne podseća na ono zlo vreme, osim dva časna krsta – na mestu logora i masovne grobnice u kojoj su bila tela poslednje grupe logoraša.

Leto je… vreme godišnjih odmora, putovanja, uživanja. Društvene mreže prosto gore od fotografija koje bi trebalo da potvrde sve to. Nižu se slike i snimci  plaža, zalazaka sunca, talasa koji zapljuskuju izmanikirana stopala, knjiga na preplanulim bedrima sa morem u pozadini. Lepo je, opušteno, lagano…

I ne bih ja krenula da pišem ovaj tekst da među tim letnjim razglednicama gotovo svakodnevno ne viđam i one sa ostrva Paga u Hrvatskoj.

Hvale se mnogi moji Fejsbuk prijatelji  prelepim, kristalno čistim morem, dobrim provodom, sirevima i vinom koje tamane na neobičnom ostrvu sa najdužom obalom na hrvatskom primorju.

Ne lajkujem im objave. Ne zbog toga što prizori nisu lepi, što mi oni nisu dragi ili zbog toga što  im zavidim. 

Ne lajkujem zato što znam šta se pre 83 godine dešavalo na tim surovim obalama i u moru obližnjeg Podvelebitskog kanala.

Znam zašto su ribari u leto 1941. godine odbijali da  love ribu u tim vodama.

Znam da je more bilo crveno od prolivene krvi, a kamena paška pustinja poprište nezamislivih zločina. 

Na ovom ostrvu, na severu Jadranskog mora, u junu 1941. godine formiran je jedan od prvih ustaških logora. Tačnije, postojala su tri – u uvali Slana jevrejski i srpski, a u selu Metajna logor za žene i decu, prvi takve vrste u Drugom svetskom ratu. 

Logoraši su na ostrvo  dovoženi brodovima iz obližnjeg Karlobaga, a prema istraživanjima profesora Đure Zatezala, koji je godinama skupljao podatke o zločinima počinjenim u NDH, taj put smrti prešlo je oko 8 hiljada ljudi. U feljtonu koji je 1975.godine objavio zagrebački Večernji list, navodi se da je žrtava bilo više, između 10 i 15 hiljada.

Tačan broj, kao ni na mnogim drugim stratištima, nije utvrđen, ali procene da je reč o više hiljada ljudi potvrdili su i sami  meštani Paga i Karlobaga koji su nesrećnike prevozili ka gubilištu.

Pag je tih letnjih dana 1941. godine ličio na pakao. Po surovom suncu, na obalama na kojima nema ničeg osim kamena, logoraši su iznurivani glađu i žeđu. Ustaše su ih terale da, do potpune iznemoglosti, grade put koji ne vodi nigde, sprečavajući tako bilo kakav otpor. Žene, devojke i devojčice su silovali, a posebno su bili surovi prema deci.  

Pag je bio čudovištan kamp za obuku. Kamp u kojem su mladi i neiskusni mladići obučavani za koljački zanat. O tome svedoče izjave malobrojnih ustaša koji su se posle rata našli pred licem pravde, ali jedno od najstravičnijih svedočenja zabeleženo je 1942. kada su jednog od njih, Josu Oreškovića, zarobili partizani.

Joso je kao svršeni gimnazijalac, opijen ustaškom ideologijom, stigao na ostrvo. Međutim, ono što je u teoriji bez problema usvojio, nije baš tako lako išlo i u praksi. Nije Joso mogao da ubija i siluje, bilo mu je muka od zverstava koje je video. Našao se ubrzo zbog toga na meti „saboraca“ koji su ga ismevali i izazivali. Sve se, međutim, promenilo kada je na ostrvo stigao jedan od Pavelićevih „prvaka“ Maks Luburić koji je rešio da od Jose napravi pravog ustašu. Doveo je zlikovac dvoje male jevrejske dece i naredio Josi da zakolje jedno od njih. Mladić je rekao da ne može, a Luburić je hladnokrvno izvršio zlodelo. Uzeo je drugo dete, stavio mu glavu pod Josinu čizmu i naredio da ga zgazi. Ovaj je oklevao trenutak, ali je ipak poslušao komandu. Kako je svedočio pred partizanima, puklo je tad nešto i  u njemu. Napio se posle, silovao u ubijao bez zadrške, a kasnije mu za to nije trebao ni alkohol. Postao je pravi ustaša! 

Sigurna sam da je i kod vas, koji ovo čitate, svedočenje  zapisano u knjizi „Pavelić“ Šime Balena, izazvalo mučninu koji sam ja osetila. Mučninu i  nevericu!

Pitate se verovatno šta me to tera da, u ovo vreme kad se traže drugačije priče i teme, pišem o ovim strahotama.

Jednostavan je odgovor i ne marim kome će se svideti. 

Pišem zbog istine! Zbog istine i sećanja koje često, opijeni udobnošću vremena u kojem živimo, zaboravljamo.

Pišem da bi se znalo da sa Paga nije bilo spasa. Da su logoraši – žene, deca, muškarci, posle desetak dana mrcvarenja i zlostavljana, sami sebi kopali rake na onim retkim mestima na ostrvu  na kojima je bilo  malo zemlje. Kad bi Joso i ostali krvnici završili posao, njihova tela bi zatrpavali tim tankim slojem zemlje, a užasni miris smrti se širio ostrvom. Pošto je takvih grobnica  bilo malo, a „posla“ mnogo, žrtve su odvožene i na pučinu i bacane u more vezanih ruku, sa kamenom oko vrata.

Pod pritiskom Italijana odlučeno je ipak da se logor zatvori, a to je značilo samo jedno – smrt svih logoraša. Poslednja grupa, njih 791, ubijena je u noći između 14. i 15.avgusta, uoči Velike Gospe, katoličkog praznika koji se na ostrvu tradicionalno obeležava. 

Zbog straha od zaraze Italijani su nešto kasnije ekshumirali njihova tela i spalili ih. Ipak, precizno su zabeležili da je među žrtvama bilo 91 dete, 293 žene i 407 muškaraca.

Ubijanje je prestalo, ali Pag je zauvek obeležen. Crnim slovom upisan u hroniku stradanja Srba i Jevreja u NDH. 

Danas, međutim, ništa na ostrvu ne podseća na tu strašnu činjenicu, osim dva časna krsta – na mestu logora i masovne grobnice u kojoj su bila tela poslednje grupe logoraša. Te krstove su postavili potomci žrtava, članovi udruženja Jadovno 1941. Dva pokušaja da se postave spomen ploče na kojima bi moglo da se pročita šta se desilo na Pagu 1941. su propala pošto su ploče razbijene samo par dana kasnije. 

O užasu i stradanju, o tragovima nedokučivog i neobjašnjivog nečoveštva, svedoči i put koji su pre osam decenija gradili logoraši… znajući da ih on može odvesti samo u smrt. Ne da  se još surovi paški kamen i kao da prkosi i vremenu  i prirodi, čuvajući istinu o ljudima i neljudima.

I eto…. ispričah vam je i ja, a vi sudite.

Nemam  pravo da bilo kome određujem gde će provoditi godišnji odmor i to mi ni ne pada na pamet, ali imam pravo da podsetim, da podelim ono što sam i sama kasno saznala. 

Pag jeste more, sunce, smokve, vino i dobar provod, ali Pag jeste i smrt, suze,  krv, zlo!

Važno je samo da to znate, a šta ćete odlučiti i da li vas se to tiče….na vašoj je savesti. 

Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji