Đurđica Dragaš: Nemamo rezervni zavičaj

Dok se plamen badnjaka polako gasi, a ljudi razilaze, dođe mi da viknem – ne dajte da ostanem i bez „rezervnog zavičaja“!

Od svih verskih praznika, Badnji dan mi je najdraži.

Volim tu neku posebnu toplinu koju donosi i trudim se da ga provedem sa porodicom, u jednom lepom vojvođanskom selu. Tako je i ove godine. Radujem se već danima paljenju badnjaka koje se, po tradiciji, organizuje u centru sela, ispred škole i prostorija u kojima se, u nedostatku prave crkve, obavljaju verski obredi.

Stižem… vatra već gori…

Lepo je, skromno, bez mnogo sjaja i nepotrebnih detalja, ali toplo i prijatno, baš onako kako sam i očekivala. Plamen mi obasjava i greje lice, a dušu deca koja veselo ciče svaki put kada neko ubaci u vatru hrastove grane, a one u nebo vinu stotine varnica.

Raduje me dečji smeh i ljudi koji, u duhu praznika, bar na trenutak zaboravljaju teme oko kojih se obično svađaju i spore. Drago mi je što ih vidim ovde, što su srećni.

Ma, pitam se otkud ih uopšte toliko, otkud ovolika deca jer, kao i sva ostala mala mesta po Srbiji, i ovo selo je sve praznije i tužnije.

Baš zato sam toliko srećna što ih vidim nasmejane, opuštene i zadovoljne.

Trenutak izgubljene sreće 

Ipak, svesna sam da odgovori na moja pitanja nisu ni malo radosni i optimistični. Tablice na automobilima parkiranim ispred kuća jasno mi govore da su se, samo zbog praznika, roditeljima vratila deca. Baš kao i ja, došli su iz Beograda, Novog Sada, Nemačke, Austrije, Slovačke… da ih obiđu, proslave zajedno, da babe i dede vide unuke, da ih zagrle onako kako se samo unuci grle…

Gledam te stare, pomalo umorne ljude, kako čvrsto stežu dečje ručice pokušavajući valjda da nadoknade izgubljene dane, razdvojenost, tišinu koja ubija. Vidim i njihovu decu, ljude slične meni. Gledaju u onaj plamen zamagljenih očiju, sećaju se verovatno detinjstva, prvih ljubavi, škole, raspusta, sporih vojvođanskih letnjih popodneva, beline snega…

Srećni su večeras, a ja im pomalo zavidim jer ovo selo je ipak samo moj, kako često kažem, rezervni zavičaj. Onaj pravi sam odavno, silom prilika, napustila. Iako mi je stalno u srcu, često potiskujem misli koje me tamo vraćaju jer, previše je bolno.

Večeras ipak popuštam. Gotovo da pevušim pesmu Radeta Šerbedžije koju sam pre nekoliko dana čula. Nekako, osećam se slično. Baš jedne iste ovakve Badnje večeri Rade, u raskošno obasjanom Londonu, peva o pustom rodnom kraju i kući iznad koje „samo Danica zvezda sja“. Reči koje razaraju, lome, zbog kojih već danima plačem… onako, najteže, u sebi!

Viknula bih sad, prodrmala ove ljude oko sebe, sve one koji odlaze, ali i one koji odlučuju o našim životima…

Probudite se, ne dozvolite da i ova naša lepa zemlja postane mesto za kojim ćete negde daleko tugovati, ne dajte da nam sela budu pusta, da nema ko da zapali badnjak.

Za moj i Radetov zavičaj je kasno, tamo su zvezde odavno jedina svetlost, ali za Srbiju još nije ili se bar tako nadam. Imali smo mi i mnogo težih izazova, suočavali smo se sa potpunim uništenjem i nezamislivim patnjama, ali uspevali smo da opstanemo, da se, kao Natalijina ramonda, probudimo i izrastemo ponovo iz pepela i sa zgarišta.

Možemo i sad!!!

Znam da vam je dosta priča o patriotizmu i da želite da živite kao „sav normalan svet“, ali te dve stvari mogu i moraju zajedno. Treba nam samo malo više vere i nade, ali i mnogo više rada i odgovornosti.

Dok se plamen badnjaka polako gasi, a ljudi razilaze, u meni i dalje „zvone“ reči one pesme, kao opomena i neka vrsta moje molitve. Ne dajte da ostanem i bez „rezervnog zavičaja“!!!

Izvor: RTS

Od istog autora:

KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ