Ђурђица Драгаш: НЕБО У ВОДИ

Једино слободно вријеме нам је док слушамо радио-вијести и недјеља. Послије једног ручка,

За вријеме ручка речено нам је да су наше фамилије сретно прешле Драву,

Кренут ћемо послије доручка, тротоаром. Ићи ћемо слободно, без неке колоне, да не

Друге саонице прођоше мало напријед па поче утовар у више њих истовремено. Све

Дошла је медицинска сестра са три човјека који су носили велике нарамке неког

Још мало, и ето нас у Бајмоку. Сви смо некако живнули. Некако се

Камо ћемо? Па опет у вагон. Марвени, дакако! Слика уобичајена – пећ гори,

Трпеза дјелује озбиљно и изазовно па, отприлике, нема разлога који би некога од

Рече да узмемо сваки своје ствари и да чекамо утовар у вагон. Влак

Излазимо из топлог вагона на хладни снијег, а влак одмах оде некуда назад.

Коначно звижди, фућка локомотива. Почиње граја, гласно се разговара… Мотам цераду, а она