Ђурђица Драгаш: Лика, моја и туђа

Срећна сам, блажена и тужна. Опет на своме, а међ’ туђима. Ту, на корак од себе, а тако далеко.

Удишем личко јутро.

Мирише познато, сетно, далеко.

Мирише на покошену траву, детињство и дедино двориште.

Мирише на бунар дивосељачки и поље вребачко.

Срећна сам, блажена и тужна.

Опет на своме, а међ’ туђима.

Ту, на корак од себе, а тако далеко.

Слушам птице, немирне од облака што прете кишом.

Летимо заједно….

Летимо ка небу…

Пржи ме сунце на камену срушене цркве.

Мирише  тамјан са гаравих зидова.

Чује се давно утихло звоно, дечји плач и песма девојака.

Чује се живот…величанствен и далек, блистав и згажен.

Живот којег нема!

Води ме шума велебитска,

Шапућу брезе и дивље траве.

Причају ми ситни цветови  своју тајну.

Причају ми о дечјим ручицама из којих изникоше.

Нежни и ломни,

Kрвави и проклети сузама мајчиним!

Плачемо и грлимо се…

Ја и Крушковаче,

Ја и 907 мучених душа.

Ја и моји… јер шта смо једни без других…

И паде ноћ.

Обасја месец самотне гробове,

Утихнуше птице…

А Лика ми подметну  руку под главу,

Нежну и грубу,

Мајчинску и маћехинску,

Познату и туђу.

Моју и отету….

И заспах на њој јер…другу немам!

---

Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

---

Ђурђица Драгаш: Може ли се преживети Дивосело?