Đurđica Dragaš: Lika, moja i tuđa

Srećna sam, blažena i tužna. Opet na svome, a međ’ tuđima. Tu, na korak od sebe, a tako daleko.

Udišem ličko jutro.

Miriše poznato, setno, daleko.

Miriše na pokošenu travu, detinjstvo i dedino dvorište.

Miriše na bunar divoseljački i polje vrebačko.

Srećna sam, blažena i tužna.

Opet na svome, a međ’ tuđima.

Tu, na korak od sebe, a tako daleko.

Slušam ptice, nemirne od oblaka što prete kišom.

Letimo zajedno….

Letimo ka nebu…

Prži me sunce na kamenu srušene crkve.

Miriše  tamjan sa garavih zidova.

Čuje se davno utihlo zvono, dečji plač i pesma devojaka.

Čuje se život…veličanstven i dalek, blistav i zgažen.

Život kojeg nema!

Vodi me šuma velebitska,

Šapuću breze i divlje trave.

Pričaju mi sitni cvetovi  svoju tajnu.

Pričaju mi o dečjim ručicama iz kojih iznikoše.

Nežni i lomni,

Krvavi i prokleti suzama majčinim!

Plačemo i grlimo se…

Ja i Kruškovače,

Ja i 907 mučenih duša.

Ja i moji… jer šta smo jedni bez drugih…

I pade noć.

Obasja mesec samotne grobove,

Utihnuše ptice…

A Lika mi podmetnu  ruku pod glavu,

Nežnu i grubu,

Majčinsku i maćehinsku,

Poznatu i tuđu.

Moju i otetu….

I zaspah na njoj jer…drugu nemam!

---

Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš

---

Đurđica Dragaš: Može li se preživeti Divoselo?