Đurđica Dragaš: Jugoslavije više nema i niko je ne želi… osim vas!!!

Probudite se!

Zna se ko, po onoj narodnoj, uči na tuđim, a ko na svojim greškama. Ne bih da koristim teške reči odmah na početku, ali baš o toj poslovici sam razmišljala gledajući objave i čestitke koje su po društvenim mrežama, povodom „Dana Republike“, delili moji zemljaci, sapatnici, Krajišnici.

Ono što su ranom zorom započeli osvedočeni i zadrti komunisti i jugonostalgičari, tokom dana i večeri (u skladu s vremenskim zonama u kojima se nalaze) nastavili su zemljaci rasuti po svetu, izbeglice, ljudi koje je na taj put bez povratka odvela upravo ideologija i sistem kojima su se tog dana klanjali.

Kap koja je prelila čašu bio je prilog u RTS-ovom Dnevniku u kojem su se, kao „dežurni“ slavljenici, pojavili sredovečni ljudi s ličkim kapama. Koliko sam u onom besu mogla da vidim, reč je o stanovnicima Bačkog Gračaca. Iako svoj zavičaj i zemljake volim bezrezervno i često zatvaram oči pred našim manama, priznajem da me je, verovatno prvi put u životu, bilo sramota što s njima delim isto poreklo i onu crvenu kapu s resama. Osetila sam potrebu da im je strgnem s glave, da ih pitam znaju li šta simbolizuje njena crvena boja i devet crnih resa.

E moji Ličani, e moji naivni, tvrdoglavi, ludi zemljaci! Smem tako da vam kažem zato što sam vaša i zato što vas volim!

Da li je moguće da, posle svega što nam se desilo, slavite praznik države koje nema 30 godina, države koja je nastala i nestala prolivanjem vaše krvi?!

Dok je se gnušaju oni kojima je obrisala i oprostila grehove, dala ime, naciju i identitet, slavite je vi koji ste izgubili sve. Veličate je vi koji ste zarad nje oprostili nevinu dečju krv i odrekli se svoje vere.

Šta da kažem osim da citiram onu Čorbinu pesmu – Srbin je lud, Srbin je proklet, jednom ga ubiješ, on hoće opet!!!

Razmišljam danima o nama, o tom refrenu, o onim ličkim kapama što se nađoše tamo gde im mesto nije.

Razmišljam i sećam se!

Volela sam i ja taj „Dan Republike“, s ponosom nosila pionirsku kapu i maramu, recitovala na školskim priredbama i pobeđivala na takmičenjima „Tito-revolucija-mir“!

Radovala sam se sletovima i štafeti, verovala da su se jedino partizani borili protiv fašizma, „trpala“ sve domaće izdajnike u jedan koš i zaklinjala se u bratstvo i jedinstvo.

Išla sam svakog leta na more u Karlobag, gledala surovu, kamenitu obalu ostrva Paga ne sluteći šta se na njoj dešavalo tek 40-ak godina ranije. Radovala sam se čuvenim palačinkama s orasima u hotelu Velebno potpuno nesvesna kakvo se krvoproliće odigralo svega nekoliko kilometara dalje, nad velebitskim bezdanim jamama.

Nikad me niko nije odveo na Jadovno ili Kruškovače u kojima sam izgubila skoro čitavu porodicu s tatine strane.

Niko me nije učio da pamtim, da ne zaboravljam, da ne opraštam!

Iako mi je svaki dan počinjao pogledom na tužnu kupolu pravoslavne crkve u Gospiću, prvi put sam u nju ušla tek 1990.godine. Krštena sam desetak godina kasnije, u Srbiji!

Jednostavno, tako je bilo! Tako smo živeli mi, Srbi iz Hrvatske! Prvo su naši očevi i dedovi tako morali, a onda smo mi tako hteli!

A onda je došla 1991!

I jedino što je postalo važno bilo je to da smo Srbi! Da smo ono od čega smo bežali pola veka!

Nije mojim roditeljima, ni većini naših sunarodnika, pomoglo to što su glasali za Račana, što su pisali latinicom, što nisu slavili slave i išli u crkvu! Bili su (bili smo) Srbi i to je bila konačna i surova presuda!

Palo je u vodu sve u šta smo verovali! Srušio se naš suludi san da ćemo zaboravom, oprostom i samouništenjem, zauvek rasterati aveti prošlosti. Verovali smo da je bilo dosta krvi, zločina i rata, ali prevarili smo se! O, kako smo samo bili u zabludi!

I ređale su se te nesrećne godine…’91, ’93, ’95. Budili smo se sporo, i dalje naivni, rastrzani, podeljeni.

Ono što neki „poetično“ i slavodobitno nazvaše Olujom, stavilo je tačku na naše sudbine.

Postali smo ljudi bez zavičaja, obeleženi nesrećnici rasuti po svetu. I sklapali smo godinama rasute kockice svojih života, trpeli, plakali, ponosno se dizali i uveravali i sebe i druge da je dobro, da je važno da smo živi, da je zavičaj tamo gde je porodica!

I ako je išta dobro moglo da proizađe iz te muke i jada onda bi to trebalo da bude naše konačno osvešćivanje. Verujem da je taj trnoviti put prešla većina. Shvatili smo valjda svoje zablude i postali svesni s kakvim smo mračnim tajnama rasli. Vratili smo se svojoj veri, otkrili pod kojom ikonom su naši preci palili slavske sveće. Krstimo svoju decu, slobodno i s verom da ih tako čuvamo i pripremamo za neki bolji svet.

Zavičaja nemamo, ali ponovo imamo sebe!!!

A onda dođe „Dan Republike“ i zapitam se… da li smo stvarno išta naučili i koliko nam je krvavih grešaka za to potrebno!

Nemam odgovor, ali imam poruku za one što još uvek sanjaju!

Probudite se! Jugoslavije više nema i niko je ne želi… osim vas!!!

Od istog autora:

KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ