Ђурђица Драгаш: Јежева кућица на Бранковом мосту

На плочнику, тик крај Саве престало је да куца једно велико срце, крајишко срце.

Кишовит… некако плачљив дан. Питам се какав је био онај 26. март пре тачно 41 годину када је један велики човек решио да оконча свој овоземаљски „мали“ живот… Вероватно није падала киша јер, да јесте, можда не би изашао напоље, можда би стао, одустао, наставио да се бори.

Можда је могло тако, ал’ није!

Бранко је изашао, прошетао, попио кафу на тераси хотела Москва, отишао до моста имењака и бацио се. На плочнику, тик крај Саве престало је да куца једно велико срце, крајишко срце.

Еее људи, да ви само знате каква су то срца!!!

Пуна неба, сунца, камена, зелена као бескрајне мирисе ливаде. Срца саздана од љубави, верности и храбрости, а опет тако ломна и нежна, попут воћке која је тек процветала. Страдала су та срца, баш као и Бранково, због неправде, издаје, себичлука и ситнодушних наказа људских.

Није Бранко могао да се носи с тим иако је никао тамо где слаби не опстају. Није га чиста крајишка душа заштитила од зла.

Изабрао је да се више не бори…

Размишљам данас, док ова киша неумољиво лије, може ли икада бити срећан човек који је видео и доживео зло. Верујем да су у Бранковом мантилу, под шеширом, у сваком неисписаном листу папира и београдском јутру живели његови небески Крајишници. Његов страдални народ, спаљена села, деца која не дочекаше да полете. Само је такав човек могао да напише Јежеву кућицу, оду најчистијем родољубљу. Само онај ко је спознао истински губитак могао је да схвати шта чини исправног човека, шта га раздваја од хуља и скоројевића.

Расла сам уз Бранка, уз његове јунаке, ал’ увек сам се некако враћала на ту једноставну, а тако велику причу о љубави, поносу и скромности. Ваљда ми је било суђено да живим по Јежуркиним правилима. Ваљда ми је зато толико тешко пало да останем без завичаја, ваљда зато волим овај који ми је сада преостао. Ваљда ме зато, баш попут Бранка, боле неправда и издаја!

Ваљда зато и разумем зашто је отишао… мада сам сигурна да је требало да се бори и даље!

Надам се да је наш Брања и данас на мосту, да његов Јежурка води оне који њиме данас ходе…

Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш