Đurđica Dragaš: Još jedno proleće koje smo nepovratno izgubili

24. mart 1999 godine. Dan je, kao i mnogi pre njega, protekao u mučnom iščekivanju. Hoće li nas bombardovati, ima li šanse da se nekako ponovo „provučemo“ kao prošle jeseni, da li je moguće da će to uraditi, kako ćemo preživeti ako počne?! Pitanja, pitanja, pitanja…

Prve bombe koje su oko 8 uveče pale na aerodrome u Batajnici, Prištini, Podgorici donele su surovi odgovor. Agonija koja će potrajati, u tom trenutku nezamislivih, 78 dana je počela.

Kao i većina onih koji su je doživeli, sećam se vrlo dobro te večeri. Na nekoj od televizija emitovala se Esmeralda. Latinoameričke serije tad su još bile zanimljiva novotarija. Gledali smo je, što iz znatiželje, što iz potrebe da, bar na tih pola sata dnevno, pobegnemo iz surove i neizvesne realnosti.

U trenutku kad su pali prvi NATO projektili, slika na TV-u se zamrzla. Pokušavala sam da pronađem neki drugi program, ali ničeg više nije bilo…

I bez zloslutne tutnjave koja je dolazila iz pravca Batajnice bilo je jasno da se desilo! Počelo je ono u šta smo mesecima odbijali da poverujemo.

Strah, neopisivi osećaj neizvesnosti, napuštenosti i beznađa, očajanje, neverica. U haosu koji nas je snašao, pokušavali smo da se saberemo, sakupimo, paničili smo, svađali se, smirivali jedni druge, bezuspešno okretali telefonske brojeve članova porodice, prijatelja…
Mračna noć u koju smo ušli to veče, trajala je dugo, predugo. Ranjeni, zauvek obeleženi i umorni ipak smo dočekali jutro.

24.mart 2021. Nema Esmeralde, na televiziji se smenjuju konferencije za novinare. Neki ljudi s maskama saopštavaju nam mračne brojke. Zaraženi, umrli, ugroženi…Pozivaju nas da ostanemo kod kuće.

Srbija (i svet) mnogo su se promenili za ove dve decenije, ali ipak, ne mogu da se otmem utisku da je sve toliko slično… Isto je kolektivno osećanje neizvesnosti. Iako različit, neprijatelj je ponovo nevidljiv i opasan. Instinktivno, zbog toga smo još više uplašeni. Mnogi sa kojim sam razgovarala kažu da im je ova epidemija teže pala od bombardovanja.

Isto kao i 1999, ali i u svakoj drugoj nevolji, ovih godinu dana važi ona narodna – na muci se poznaju junaci. Ne mislim tu samo na lekare i medicinsko osoblje koji su sad heroji, poput pilota, vojnika i policajaca tokom NATO agresije. Mislim na svakog čoveka, na vaše prijatelje, porodicu, prvenstveno na kolege. Oni koji su hrabrost i nesebičnost pokazivali 1999-te, pokazuju je i sad, a oni koji su paničili, bežali u „mišju rupu“, sebično kupovali i grabili samo za sebe, to isto rade i danas.

Kao i pre 22 godine, i danas imamo poriv da zaštitimo svoje bližnje, da brinemo o njima, da budemo zajedno. Danas to, međutim, ide malo drugačije. Kao što lepo napisa jedna moja koleginica – odvojeno, ostanimo zajedno! Najbolji način da danas pokažemo brigu i ljubav za drugog čoveka je da budemo na distanci. Paradoksalno, ali istinito!

Mnogo liče mart 1999. i mart 2021., ali u nečem važnom se i razlikuju.
Pre 22 godine bili smo sami, obeleženi, zaboravljeni. Dok je tamo negde, u bezbrižnom svetu, stizalo proleće, ljudi živeli svoje ovozemaljske dane brinući o običnim, svakodnevnim stvarima, mi smo ginuli, plakali, očajavali, živeli po ritmu sirena za vazdušnu opasnost. Naša deca su rasla u podrumima i skloništima… Jedno proleće smo nepovratno izgubili!!!

Danas nije tako. Iako je u čitavom svetu glavna poruka – držite distancu i ostanite kod kuće – nikada nismo bili više „ujedinjeni“! Čini se da je ovaj virus učinio ono što niko nije mogao da očekuje. Izjednačio nas je – bogate i siromašne, moćne i slabe, kako na globalnom, tako i na ovom našem malom, ljudskom nivou!

Svi smo sada ranjivi, niko nije siguran!

Oni koji su 1999. ispaljivali projektile na našu zemlju bili su nedodirljivi, hiljadama kilometara udaljeni, bezbedni. Danas je drugačije. Svi smo jednaki, „na nišanu“ ovom tajanstvenom neprijatelju.

I da, još jedna važna razlika! Tokom NATO agresije mnogi su hteli da nekako pobegnu „preko granice“. Od kad je prošle godine izbila epidemija, mnogi su hrlili ka svojoj Srbiji, ka sigurnosti koju je pružala. Verujem da je i ovde uglavnom reč o istim ljudima!

Verujem i da ćemo dočekati ono JUTRO koje smo 1999. čekali 78 dugih dana!!!

Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš