Ђурђица Драгаш: Још једно пролеће које смо неповратно изгубили

24. март 1999 године. Дан је, као и многи пре њега, протекао у мучном ишчекивању. Хоће ли нас бомбардовати, има ли шансе да се некако поново „провучемо“ као прошле јесени, да ли је могуће да ће то урадити, како ћемо преживети ако почне?! Питања, питања, питања…

Прве бомбе које су око 8 увече пале на аеродроме у Батајници, Приштини, Подгорици донеле су сурови одговор. Агонија која ће потрајати, у том тренутку незамисливих, 78 дана је почела.

Kао и већина оних који су је доживели, сећам се врло добро те вечери. На некој од телевизија емитовала се Есмералда. Латиноамеричке серије тад су још биле занимљива новотарија. Гледали смо је, што из знатижеље, што из потребе да, бар на тих пола сата дневно, побегнемо из сурове и неизвесне реалности.

У тренутку кад су пали први НАТО пројектили, слика на ТВ-у се замрзла. Покушавала сам да пронађем неки други програм, али ничег више није било…

И без злослутне тутњаве која је долазила из правца Батајнице било је јасно да се десило! Почело је оно у шта смо месецима одбијали да поверујемо.

Страх, неописиви осећај неизвесности, напуштености и безнађа, очајање, неверица. У хаосу који нас је снашао, покушавали смо да се саберемо, сакупимо, паничили смо, свађали се, смиривали једни друге, безуспешно окретали телефонске бројеве чланова породице, пријатеља…
Мрачна ноћ у коју смо ушли то вече, трајала је дуго, предуго. Рањени, заувек обележени и уморни ипак смо дочекали јутро.

24.март 2021. Нема Есмералде, на телевизији се смењују конференције за новинаре. Неки људи с маскама саопштавају нам мрачне бројке. Заражени, умрли, угрожени…Позивају нас да останемо код куће.

Србија (и свет) много су се променили за ове две деценије, али ипак, не могу да се отмем утиску да је све толико слично… Исто је колективно осећање неизвесности. Иако различит, непријатељ је поново невидљив и опасан. Инстинктивно, због тога смо још више уплашени. Многи са којим сам разговарала кажу да им је ова епидемија теже пала од бомбардовања.

Исто као и 1999, али и у свакој другој невољи, ових годину дана важи она народна – на муци се познају јунаци. Не мислим ту само на лекаре и медицинско особље који су сад хероји, попут пилота, војника и полицајаца током НАТО агресије. Мислим на сваког човека, на ваше пријатеље, породицу, првенствено на колеге. Они који су храброст и несебичност показивали 1999-те, показују је и сад, а они који су паничили, бежали у „мишју рупу“, себично куповали и грабили само за себе, то исто раде и данас.

Kао и пре 22 године, и данас имамо порив да заштитимо своје ближње, да бринемо о њима, да будемо заједно. Данас то, међутим, иде мало другачије. Kао што лепо написа једна моја колегиница – одвојено, останимо заједно! Најбољи начин да данас покажемо бригу и љубав за другог човека је да будемо на дистанци. Парадоксално, али истинито!

Много личе март 1999. и март 2021., али у нечем важном се и разликују.
Пре 22 године били смо сами, обележени, заборављени. Док је тамо негде, у безбрижном свету, стизало пролеће, људи живели своје овоземаљске дане бринући о обичним, свакодневним стварима, ми смо гинули, плакали, очајавали, живели по ритму сирена за ваздушну опасност. Наша деца су расла у подрумима и склоништима… Једно пролеће смо неповратно изгубили!!!

Данас није тако. Иако је у читавом свету главна порука – држите дистанцу и останите код куће – никада нисмо били више „уједињени“! Чини се да је овај вирус учинио оно што нико није могао да очекује. Изједначио нас је – богате и сиромашне, моћне и слабе, како на глобалном, тако и на овом нашем малом, људском нивоу!

Сви смо сада рањиви, нико није сигуран!

Они који су 1999. испаљивали пројектиле на нашу земљу били су недодирљиви, хиљадама километара удаљени, безбедни. Данас је другачије. Сви смо једнаки, „на нишану“ овом тајанственом непријатељу.

И да, још једна важна разлика! Током НАТО агресије многи су хтели да некако побегну „преко границе“. Од кад је прошле године избила епидемија, многи су хрлили ка својој Србији, ка сигурности коју је пружала. Верујем да је и овде углавном реч о истим људима!

Верујем и да ћемо дочекати оно ЈУТРО које смо 1999. чекали 78 дугих дана!!!

Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш