fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Ђурђица Драгаш: Ја, избеглица, и серија „Породица“

Одавно нека серија није дигла толико прашине као што је то био случај с „Породицом“. Дуго најављивана, ишчекивана и невероватно гледана, заталасала је помало умртвљену српску јавност и отворила старе ране.
Снимак екрана – ЈуТјуб

Веровали смо, очигледно погрешно, да су те ране одавно срасле, да нас на њих подсећају само ожиљци, неприметни и скривени испод наслага година, догађаја и промена.

Мислила сам и ја да ме драма породице Милошевић и подсећање на све њене актере неће много узбудити, али признајем да је то била лоша процена.

У уметничка достигнућа серије нећу улазити пошто за то нисам стручна, а некако верујем да је тема „Породице“ просто и „прогутала“ све остало.

Гледајући серију, упорно сам „враћала“ филм и размишљала, не о Милошевићима, Чеди, Ђинђићу, Легији, већ о себи и својој породици. По оном принципу који често користимо – где сам ја био и шта сам радио кад се све то дешавало – присећала сам се тих дана.

Прво запослење – спремачица са дипломом ФПН

Крајем марта 2001, док се у вили „Мир“ назирао крај једне ере и решавала судбина једне породице, ја сам улазила у свет „одраслих“, али не по годинама већ по томе што сам први пут имала посао и радну књижицу.

Имала сам и диплому Факултета политичких наука, али она ми и није била потребна за радно место спремачице у Центру за социјални рад – прво у мом животу. Помало се снебивајући управо због те дипломе, понудила ми га је једна рођака која је тамо годинама кувала кафу.

Прихватила сам без много размишљања пошто су претходно пропали сви моји покушаји да нађем посао „у струци“. Диплома на којој је писало „политиколог за новинарство и информисање“ није баш много значила без искуства, препорука и „везе“, која је отварала сва врата.

Дакле, Центар за социјални рад је добио неспретну, али висококвалификовану спремачицу, а ја радну књижицу и скромну, али за мене у том тренутку значајну плату.

И баш некако у ишчекивању те прве плате, размишљајући шта би било да сам ипак почела да радим као новинар, пратила сам на ТВ-у (као и сви остали) драму у вили „Мир“. Признајем да нисам била претерано узбуђена због судбине породице Милошевић, али нисам делила ни одушевљење њихових политичких противника.

Живот мимо стварног живота

Размишљала сам о томе како је све оно што се деведесетих догађало у Србији у ствари пролазило „мимо мене“ иако је почетак мог избеглиштва уједно био и почетак српске драме.

Док су се због ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини ломила копља у српској политичкој арени, ми, због којих се наводно све то и радило, били смо тек посматрачи, несрећни актери велике трагедије. Нико нас није ништа питао и ни о чему нисмо могли да одлучујемо!

У Србију сам стигла у првом великом избегличком таласу, 1991, без личне карте (пошто сам била малолетна), а читаву деценију касније, баш у време кад је хапшен Слободан Милошевић, и даље је нисам имала. Иако одавно пунолетна и жељна да бар једном изађем на изборе, нисам могла.

Једина потврда мог „постојања“ била је избегличка легитимација, бела књижица која ме је издајнички обележавала сваки пут кад бих је, на нечији захтев, показивала. С њом нисам имала право на избор, као ни већина мојих земљака. Нисам могла да кажем да ли сам за или против Слободана Милошевића, ни током деведесетих, ни у септембру 2000.

Једноставно, живот је куљао крај мене, а ја сам га немоћно посматрала.

У жустре расправе које су тада биле заштитни знак Факултета политичких наука углавном се нисам укључивала. Понекад су ми ти изливи незадовољства због кршења људских права и гушења слободе медија, с једне и неупитна подршка Милошевићу, с друге стране, деловали потпуно небитно у односу на муку која се на мене обрушила.

Била сам избеглица, без дома, раздвојена од породице, без будућности, студенткиња која је чекала да други положе испите како би јој дали своје књиге и скрипта. Изласци, провод, путовања, све оно што младост чини лепом, постојали су, али у неком паралелном свету, мени недоступном.

Студентски протести, пароле против рата, полухипијевски скупови на којима се филозофирало и теоретисало, промицали су поред мене. Мени је рат био стварност, болна истина у којој сам морала да живим. Кад страхујете за живот оних које волите, све филозофије и теорије падају у воду. Повлаче се пред суровом реалношћу у којој је једино важно преживети. Преживети рат, преживети неимаштину, пеживети понижење.

У кога упрети прст

И знам да сада следи оно питање – ко је крив! Да ли да упрем прстом у Милошевића и лако решим дилему? Много је аргумената којима бих то потврдила.

Он нам је слао поруку да „нико не сме да нас бије“, а онда уводио санкције кад нисмо дозволили „да нас бију“, он није послао помоћ 1995, он нам није дао држављанство, због њега нисам имала пасош, нисам могла да гласам.

Он је био оличење друштва у којем дипломирани политиколог чисти тоалете…

Крив је, али није једини! За рат је увек потребно двоје и није Милошевић плашио Србе 1991. већ гробови оних који су педесет година раније убијани усташким ножевима. Није нас одбранио ’95, али нам је пружио уточиште, шансу за наставак, могућност да се школујемо, живимо, опстанемо.

Неки његови политички противници радили су управо оно за шта су оптуживали њега. Хушкали су и палили масе, а онда се повлачили. Од једног таквог „архинепријатеља“ недавно чусмо да је у ствари само желео да сачува Југославију иако се, ратних деведесетих, заклињао у „краља, отаџбину и српство“.

Криви смо и ми… због неслоге, непромишљености, острашћености, похлепе. Криви смо што смо превише веровали, што смо слушали срце уместо разума.

Нема лаког одговора на питање које ме мучи већ тридесет година. Не могу да упрем прстом, не могу да пресудим, не могу да нађем „лопова“ који ми је украо младост и обележио ме заувек. Било је сулудо очекивати да тај одговор понуди једна серија.

Неко се укопао, а неко искорачио

Ипак, вредело је присетити се и властите и колективне прошлости. Важно је понекад упоредити оно где смо били са оним где смо данас.

Мени је оно радно место спремачице сасвим неочекивано отворило врата новинарства, захваљујући будућем колеги који је у Центру снимао репортажу.

Непуна три месеца касније, један од првих новинарских задатака био ми је митинг подршке Слободану Милошевићу после његовог изручења Хашком трибуналу.

Неки актери драме коју је „Породица“ покушала расветлити напустили су животну, а неки политичку сцену, а ми, људи из колоне, ипак смо направили понеки искорак.

Захваљујући првенствено свом раду, а много мање Милошевићу и његовим политичким противницима и наследницима, изашли смо из улоге губитника коју нам је наменио живот и стереотипа које нам је понудила серија „Породица“, али и бројне серије и филмови снимљени пре ње.

Извор: РТС


Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: