Ђурђица Драгаш: Исекли су јутрос једну букву

Ранише је јутрос, убише потмулим ударцима. Паде уз тресак….

Лежи на влажној земљи, међ’ коровом, на ситном дрвећу што попусти под њеном тежином.

Лежи, лепа и бела, бескрвна и величанствена. Лежи, смртно рањена, неболна и бистра као небо што  јој остаде у оку.

Трепери роса на њеној нежној кожи, мирише њено лишће… последњи пут. 

Плаче шума без сузе, жале је птице што свијаше гнездо међ’ њеним гранама. Оплакују је облаци… 

Говорили су јој – не расти толико, не листај тако зелено. Није их слушала.

Пружала је своје беле руке ка небу, смејала се сунцу, несвесна, недодирљива, поносна. Милујући се с ветром, није чула кораке. Радујући се киши, није видела варнице  секире.

Невина и  радосна, није осећала лепљиве пипке корова који се хранио њеним једрим телом. Веровала је свом срцу,  земљи из које је израсла…

Ал’ ранише је јутрос, убише потмулим ударцима. Паде уз тресак…

Ал’ стиже да умирућим очима опева небо и сунце, облаке и кишу, ветар и далеко море. Чуше је ситне траве, коров, црви и змије, чуше је они што никад неће видети тако високо, тако далеко, тако јасно.

Они што из свог вечног мрака никада неће видети светлост коју је видела једна буква!

---

Од истог аутора:

КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

---

Ђурђица Драгаш: Очи Јованове