Ђурђица Драгаш: Ето радости крвнику Павелићу!

У сред Србије, на неколико километара од центра Београда, жртве његових непоменутих кољача и даље немају ни име, ни достојно обележје. 

„Верујем да је Анте Павелић задовољан, уколико, којим случајем, може да види Београд и Србе“.

Не могу никако да избацим из главе ове речи које је пре неколико дана изговорио отац Дарко Ђого, теолог и професор Богословског факултета у Фочи.

Рече то професор на конференцији за новинаре уочи Молитвеног скупа који је удружење „Јадовно 1941.“ организовало 18. маја 2024. у Земуну у знак сећања на Србе страдале у НДХ логору на Старом сајмишту, (Прихватни логор Земун).

Његове речи, нажалост, већ на самој конференцији потврди признање једног од учесника, социолога Слободана Антонића да, иако рођени Београђанин (и додала бих, цењени српски интелектуалац), није знао да на Јеврејском гробљу у Земуну постоји масовна гробница у којој леже тела шест и по хиљада Срба страдалих у злогладном логору.

И није професор Антонић изузетак ни један од ретких који ову чињеницу не знају.

Скромни споменик са  препознатљивим „екс ју“ натписом – жртвама фашизма 1941-1945, и то на јеврејском делу земунског гробља, ни са чим не указује над чијим костима је подигнут.

Нигде не пише да је реч о Србима, и са ове и са оне стране Дрине, сурово погубљеним у усташком логору.

Нема православног крста, нема информације ко су жртве, а ко џелати… баш онако као што се може видети (ако споменик није срушен) на било ком другом месту страдања, широм Хрватске и Босне и Херцеговине (на простору некадашње НДХ).

И ето радости крвнику Павелићу!

У сред Србије, на неколико километара од центра Београда, жртве његових непоменутих кољача и даље немају ни име, ни достојно обележје. 

Плашила сам се, схватајући да на конференцији за новинаре, новинара готово и нема, да ће и Молитвени скуп, тј. број људи који ће му се придружити, бити разлог за Павелићев смешак.

Срећом, растужисмо га!

Било је и људи, и вере, и поноса!

Одзвањале су ми у глави Ђогове речи док смо у литији ишли Главном улицом у Земуну. Поносно, а некако и пркосно јер ми баш таква крв у венама тече, носила сам мајицу са натписом Јадовно `41. и малу личку капу коју сам зихерицом за мајицу причврстила.

Корачали су с нама земунским улицама и наши мученици, преци које отргнусмо од заборава. Корачали смо заједно… ми и неизбројана и неоплакана деца, мајке које не стигоше да их у крилу успавају, старци који не нађоше мир на родној груди.

Корачали смо  пред  збуњеним Земунцима, ал’ знала сам да крвнику радост помутисмо… бар на један дан.

И верујте, није постојало место на овом свету на којем бих радије била тог дивног, сунчаног, поносног мајског дана.

А мало је таквих дана у нас, Срба…

Много је више оних који, баш као што професор Ђого рече, радују Павелића.

Такав је био онај у којем српски парламент, сулудом незаинтересованошћу његових чланова, одби да на дневни ред стави Резолуцију о геноциду почињеном над Србима у НДХ. И то не било чију већ ону коју је предложила њихова колегиница и јасеновачка заточеница Смиља Тишма. Ни њена суза није успела да их пробуди из обамрлости у коју смо као нација дубоко загазили. 

Смејао се сигурно Анте самозадовољно и онда када је у Загреб, са благословом Београда, као српски амбасадор отишла Јелена Милић. Понижење које су годинама трпели, и стоички подносили Срби из Хрватске, добило је тиме свој чудовишни и потпуно неразумни облик. Облик који је заболео више од мржње крвника…

Радовао се поглавник и када је део Србије стао уз професора који медијским вештинама учи студенте Филозофског факултета у Новом Саду и поноси се именом Динко. Наздравили су вероватно он и Шакић српској неслози, обневиделости и заблуди. Наздравили, уз сатански осмех јер…. нема за њих „прве и друге Србије“, сви смо само „крвави товар“ у возу за Јасеновац (као што такође рече професор Ђого).

Кези се безумник кад види нашу децу међу онима што на Пагу дивљају и „партијају“ по костима мученика.

Драго му је што се својих страдалника сетимо само на неку годишњицу или када „догори до ноката“. Радује се што нема спомена који би читавом свету показао размере нашег страдања!

Љутне се можда само кад му понеки Србин умањи „заслуге“, смањивши број оних које је поклао. 

Могла бих овако у недоглед да „бројим“ нашу несрећу, али нећу… доста је… да му дане у паклу и сама не обасјавам.

Рећи ћу само на крају да, упркос свему, вреди живети за дане попут оног земунског, попут сваког у којем душама предака пружимо мир, а онима који ће живети после нас, наду!

Наду да душмани неће имати чему да се радују!

Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи