Ђурђица Драгаш: Џаба сте певали Скорпионси, нема нам спаса!

Mота ми се ових дана по глави рефрен познате песме. Размишљам, шта ли данас раде та „деца сутрашњице“ која су се рађала кад и ова песма?! Колико њих уопште и зна за њу? Колико тридесетогодишњака  препознаје поруку коју су, почетком деведесетих година прошлог века, свету желели да пренесу Скорпионси?!

„Take me to the magic of the moment

On a glory night

Where the children of tomorrow dream away

In the wind of change…“

Баш ти тридесетогодишњаци ратују и гину ових дана у Украјини. Није им ни на крај памети песма која је предвиђала да ће „ветар промена“ донети мир, љубав и напредак. Сећају је се, вероватно, само њихови престрављени родитељи. И док страхују за своју децу која,  уместо да „постану браћа“, гледају једни друге преко нишана, верујем да се осећају исто као и ја… преварено!

Једина разлика између нас је то што ја нисам имала баш много времена да поверујем у сан који су нудили Скорпионси.

Имала сам петнаестак година кад сам први пут чула ову баладу. У градићу у Хрватској, у којем су већ увелико дували другачији ветрови, а дојучерашње комшије и пријатељи полако постајали „два света“, било је мало простора за снове о бољој и мирнијој будућности. Пале су брзо  у воду моје тинејџерске наде да ћу славити матурско вече са друштвом уз које сам одрастала, да ћу остварити планове које сам сковала са најбољом другарицом. Факултет, студентски дом, прве љубави, радости и бриге које са собом носи улазак у свет одраслих…

Све је то остало иза мене оног несрећног дана кад сам заувек напустила свој дом, свој град, свој „бивши живот“! Оног дана кад сам постала избеглица!

Слушала сам  „Wind of change“, залеђена, сломљена, преко ноћи одрасла, док су до мене стизале вести о злу које је узимало маха. Вести о драгим људима,  зверски убијанима само зато што су Срби, о разарању, пљачкама, уништавању свега што је до јуче чинило мој живот. Колико је само далеко од мене, од нас, од Београда, од Србије која се гушила пред налетом своје и наше невоље, био онај свет о којем су певали Сkорпионси.

Док се уз њихове тактове рушио Берлински зид,  брисале границе и стварао неки нови, другачији поредак, ми смо тонули у јад, безнађе и крвави рат.

Рећи ће многи да смо сами криви, да нисмо умели боље. Сложићу се, али јасно је ваљда свима да рат на европском тлу нисмо могли да водимо искључиво ми, мали, без уплитања и воље великих.

 А ти велики су нам слали мисије и  посреднике, „плаве шлемове“, миротворце и „спаситеље“. Можда је негде, на неком папиру, исписаном далеко од нашег балканског глиба, писало да им је мандат да „штите цивиле, спречавају крвопролиће и обезбеђују поштовање постигнутих договора“. На терену је било другачије. Склањали су се кад се „загусти“ , повлачили у безбедност својих база и затварали очи пред злом и насиљем. Затворили су их и у августу 1995.године.

Мирно су гледали како један народ нестаје, у бескрајној, несрећној колони. Повукли су се пред онима којима појам „зона под заштитом УН-а“ није значио ништа. Ћутали су пред угљенисаним телима  деце страдале у бомбардовању избегличке колоне. Опростили су одавно онима  који су на децу слали авионе, убијали и спаљивали непокретне старце, пљачкали, палили и, у пијаном заносу славили „победу“.

Данас заједно тугују за неким другим избеглицама. Боле их слике уплакане деце и престрављених жена и  спремни су да се, због њих, боре за „праву“ страну. Ми, изгледа, нисмо били тој страни…није нас ветар носио на запад већ на исток. Старци с очима које су други пут у животу гледале исто зло, празни погледи, клонуле жуљевите руке које су знале само за рад и муку. Запрежна кола, завежљаји, сјај дечјих очију из мрака тракторских приколица. Гледала сам данима ту несрећу око себе, гледала сам свој народ како нестаје, пати, пита се шта смо то згрешили. Питала сам се то и ја, кријући се од кише испод поцепаног шаторског крила.

Студенткиња новинарства, девојка која је некад сањала о сутрашњици коју су опевали Сkорпионси, питала се из тог балканског блата, постоји ли уопште сутра. За нас скоро да није постојало, али неки далеки, безбрижни свет о томе није имао појма. Можда су негде, у неком кратком кадру на телевизији видели нашу убогу колону, али није их било брига. Њихови војници, „чувари“ нашег мира, вратили су се кући и само је то било важно. Окончали су своју мисију, на „част и понос“ оних који су их ту послали. Њихова савест била је мирна и чиста!

Никог се није тицала трагедија неких Срба из Крајине, њихов живот спакован на тракторске приколице. Нису вероватно о нама размишљали ни украјински мировњаци док су грлили своју децу и жене и размишљали како да потроше новац зарађен у мисији из које су се вратили. Новац заливен нашим сузама!!!

Можда су нас се сетили ових дана, можда смо изронили из таме њиховог стида. Можда их је бар мало било срамота што су нас оставили, заборавили, избрисали. Верујем да су у својој деци и унуцима препознали оне дечаке и девојчице који су једног давног августа дрхтали, плакали, умирали..

Сетили су се можда жена које су их узалудно молиле за спас и заштиту, угљенисаних тела које су проналазили после похода „победника“, авиона који су сејали смрт по Петровачкој цести!

Можда су се препознали у нама као што сам се ја препознала у одлучности девојке која, док сви беже из Украјине, жели да се врати тамо. Жели зато што су јој у Украјини  сви које воли. Баш као што је све моје било у Крајини.

Ја, девојка из колоне, избеглица до краја живота, увек ћу се препознавати у људима који носе исту муку, без обзира на коју страну света их она водила. И питаћу се довека зашто су нечије сузе теже и важније, зашто се пред нечијом децом  затварају границе и на њих пуштају пси, а друга примају отвореног срца и руку.

Ал’ такав је ваљда људски род, такав је овај наш свет који никада неће бити као онај из песме с почетка овог текста. Џаба сте певали Скорпионси, нема нам спаса!

Од истог аутора:

КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ