Ђурђица Драгаш: Делија се не предаје лако!

Трактор! Џаба му се смеју, џаба му се ругају… у њему је више снаге, поноса, љубави и живота него што ће они икада моћи и да замисле.

Породичним консензусом дођосмо до закључка да је крај нашег „олујног“ пута био 11 и 12. августа 1995. Нису датуми тад били много важни, време се мерило пређеним километрима и умором, ал’ некако се сагласисмо да су ова два означила крај.

После 8 дана кише, сунца, прашине и чемера, стигли смо у Војводину, у оно што од тад зовем резервним завичајем!

Нисмо имали ништа, али имали смо све јер смо били заједно. Добро је да, опијени срећом што се коначно можемо окупати и спавати на чистом и сувом, нисмо били свесни шта нас чека. А чекале су нас тешке избегличке године, потуцања по туђим кућама, „рођаци из пакла“, подстанарске муке и ишчекивања кад ћемо постати вишак.

Издржали смо и то, али ожиљци боле…никад неће престати.

Жао ми је изгубљених година, жао ми је што сам најлепше животно доба провела у борби и бризи, али тако је како је. Данас, 28 година касније, бринемо неке друге бриге. Неки су, нажалост, заувек отишли, али неки су нас и обрадовали својим доласком, својим осмесима, лепотом и памећу… својим животом!

А живот ко’ живот…. иде даље, неумољив, страшан, сјајан и упоран… баш као овај трактор који нас је храбро довезао у Србију.

И данас је код нас, подсећа на оних 8 летњих дана који ће увек живети у нама.

Делија, за чијим је воланом био још већи делија, не предаје се лако.

Џаба му се смеју, џаба му се ругају… у њему је више снаге, поноса, љубави и живота него што ће они икада моћи и да замисле.

Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи