Đurđica Dragaš: Dan u kojem smo morali da zastanemo… makar na minut!

Razmišljajući o Izraelcima koji, i posle osam decenija, stoje mirno i minutom ćutanja, uz sirene, odaju poštu svojim žrtvama, s gorčinom se setih pokušaja da se, pre nekoliko godina, na sličan način setimo žrtava Oluje!

8. april 2021. Izrael, Dan sećanja na žrtve Holokausta

Minut ćutanja i dvominutno oglašavanje sirena širom zemlje. Izraelci su još jednom pokazali kako se sećaju i koliko poštuju šest miliona jevrejskih žrtava stradalih tokom Drugom svetskog rata.
Bez pogovora, bez pitanja, na trenutak je „stao“ život. Zaustavili su se se autobusi i automobili, pešaci su stajali u mestu.
Radio i tv stanice emitovale su specijalni program koji je počeo prethodnog dana, odmah posle zalaska sunca. Restorani i mesta za zabavu bili su zatvoreni.
Dan sećanja je jedan od najtužnijih dana u izraelskom kalendaru, kojim se obeležava godišnjica pobune u varšavskom getu 1943. godine.

10.april 2021. Srbija, 80. godišnjica stvaranja Nezavisne Države Hrvatske

Ispred Skupštine Srbije u centru Beograda okupilo se nekoliko hiljada ljudi. Protestuju…traže čistiji vazduh, vodu, prirodu. Pridružili su im se i frilenseri koji tu već danima „kampuju“ tražeći poštenije oporezivanje.

U obližnjoj Crkvi Svetog Marka gotovo da nema ljudi.

Palim sveće. Tužna sam… Gde su sirene, gde je minut ćutanja za stotine hiljada nevinih, poklanih, obeleženih?! Seća li se iko žrtava monstruozne tvorevine koja je rođena baš na današnji dan?! Baš ovde, u ovoj crkvi obeležavaju se sve naše tužne godišnjice. Zašto danas nema nikog, da mi pruži ruku, da zajedno ćutimo, plačemo, sećamo se?!

Dok gledam plamen sveća, poražena shvatam kakav je odgovor na pitanje koje sam postavila samo dan ranije u tekstu – Boli li nas 10.april?

Ne da nas ne boli već ga se i ne sećamo! Izgubili smo se u upornim pokušajima da dokažemo kako smo, kao narod, spremni da oprostimo, da idemo dalje, da gledamo u budućnost. A kakva je budućnost onih koji zaboravljaju prošlosti?! Ko će naučiti one koji tek dolaze, ko će im preneti porodično i kolektivno sećanje?!

Poražena sam, priznajem! Kako drugačije da definišem to što sama palim sveće dok u parku kraj crkve ljudi uživaju u lepom danu, potpuno nesvesni da se pre tačno osam decenija rodila zver?

Kako drugačije da nazovem to što je na moju objavu u Fejsbuk grupi koja okuplja stanovnike stradalnog Divosela, reagovalo devetoro ljudi? Ako oni, koji u genima nose surovi žig NDH, nisu imali potrebu da se, makar na ovaj dan, sete i napišu imena svojih mučenih predaka, opraštam ovim ljudima koji na beogradskim ulicama danas traži čistiji vazduh i manje poreze! Opraštam im što ne znaju, što se ne sećaju i što ih ne boli naša rana!

Razmišljajući o Izraelcima koji, i posle osam decenija, stoje mirno i minutom ćutanja, uz sirene, odaju poštu svojim žrtvama, s gorčinom se setih pokušaja da se, pre nekoliko godina, na sličan način setimo žrtava Oluje!

Iako najavljivane, sirene su se tek sporadično oglasile, a ljudi su se zbunjeno pitali šta se dešava. Pokazalo se da je dobar deo sirena neispravan i da se ne zna ko je zadužen za njihovo održavanje!

Treba li jos nešto dodati?! Samo to da je 10. aprila 1941. stvorena Nezavisna Država Hrvatska u kojoj je počinjen genocid nad gotovo milion Srba, Roma i Jevreja!

Tačan broj žrtava, kao i u Oluji i u mnogim drugim srpskim stradanjima, nije nikad utvrđen!!!

Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš