Ђурђица Драгаш: Дан у којем смо морали да застанемо… макар на минут!

Размишљајући о Израелцима који, и после осам деценија, стоје мирно и минутом ћутања, уз сирене, одају пошту својим жртвама, с горчином се сетих покушаја да се, пре неколико година, на сличан начин сетимо жртава Олује!

8. април 2021. Израел, Дан сећања на жртве Холокауста

Минут ћутања и двоминутно оглашавање сирена широм земље. Израелци су још једном показали како се сећају и колико поштују шест милиона јеврејских жртава страдалих током Другом светског рата.
Без поговора, без питања, на тренутак је „стао“ живот. Зауставили су се се аутобуси и аутомобили, пешаци су стајали у месту.
Радио и тв станице емитовале су специјални програм који је почео претходног дана, одмах после заласка сунца. Ресторани и места за забаву били су затворени.
Дан сећања је један од најтужнијих дана у израелском календару, којим се обележава годишњица побуне у варшавском гету 1943. године.

10.април 2021. Србија, 80. годишњица стварања Независне Државе Хрватске

Испред Скупштине Србије у центру Београда окупило се неколико хиљада људи. Протестују…траже чистији ваздух, воду, природу. Придружили су им се и фриленсери који ту већ данима „кампују“ тражећи поштеније опорезивање.

У оближњој Цркви Светог Марка готово да нема људи.

Палим свеће. Тужна сам… Где су сирене, где је минут ћутања за стотине хиљада невиних, покланих, обележених?! Сећа ли се ико жртава монструозне творевине која је рођена баш на данашњи дан?! Баш овде, у овој цркви обележавају се све наше тужне годишњице. Зашто данас нема никог, да ми пружи руку, да заједно ћутимо, плачемо, сећамо се?!

Док гледам пламен свећа, поражена схватам какав је одговор на питање које сам поставила само дан раније у тексту – Боли ли нас 10.април?

Не да нас не боли већ га се и не сећамо! Изгубили смо се у упорним покушајима да докажемо како смо, као народ, спремни да опростимо, да идемо даље, да гледамо у будућност. А каква је будућност оних који заборављају прошлости?! Kо ће научити оне који тек долазе, ко ће им пренети породично и колективно сећање?!

Поражена сам, признајем! Kако другачије да дефинишем то што сама палим свеће док у парку крај цркве људи уживају у лепом дану, потпуно несвесни да се пре тачно осам деценија родила звер?

Kако другачије да назовем то што је на моју објаву у Фејсбук групи која окупља становнике страдалног Дивосела, реаговало деветоро људи? Ако они, који у генима носе сурови жиг НДХ, нису имали потребу да се, макар на овај дан, сете и напишу имена својих мучених предака, опраштам овим људима који на београдским улицама данас тражи чистији ваздух и мање порезе! Опраштам им што не знају, што се не сећају и што их не боли наша рана!

Размишљајући о Израелцима који, и после осам деценија, стоје мирно и минутом ћутања, уз сирене, одају пошту својим жртвама, с горчином се сетих покушаја да се, пре неколико година, на сличан начин сетимо жртава Олује!

Иако најављиване, сирене су се тек спорадично огласиле, а људи су се збуњено питали шта се дешава. Показало се да је добар део сирена неисправан и да се не зна ко је задужен за њихово одржавање!

Треба ли јос нешто додати?! Само то да је 10. априла 1941. створена Независна Држава Хрватска у којој је почињен геноцид над готово милион Срба, Рома и Јевреја!

Тачан број жртава, као и у Олуји и у многим другим српским страдањима, није никад утврђен!!!

Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш