Да су ми очи извори исплакала бих Уну и Саву, да вам крваве кошуље оперем.
Да су ми руке крила летела бих над Градином Доњом,
да вам кости не газим.
Црна, без гласа,
птица чемерна.
Да су ми очи извори исплакала бих Уну и Саву,
да вам крваве кошуље оперем.
Текла бих црвена и болна,
мутна и мрачна ко’ обале јасеновачке.
Да су ми косе гране тополе,
миловала бих вам измучена тела.
Међ’ лишћем својим сакривала умируће очи.
Плакала бих вам успаванку,
јауком мајке што чедо изгуби.
Да су ми ноге корење јабланово, направила бих вам постељу.
У земљи што ка небу лети свила бих вам гнездо.
Да ми је срце јако ко’ камен,
исклесала бих молитву на њему.
Молила бих вас за опроштај.
Да су ми руке крила… да вам кости не газим.
Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш