Ђурђица Драгаш: Боли ли нас 10. април?

Ми, потомци жртава НДХ, носимо знак, крст који се преноси с генерације на генерацију, али жиг утиснут на српску кожу као да не боли читаво српско „биће“. Kао да смо га, као народ, заборавили, потиснули, прекрили наслагама опраштања.

Помало збуњена временским (не)приликама објавих јуче на Фејсбуку фотографију воћке чији су се црвени цветови назирали испод наслага априлског снега. Kолико је коментар – живот је борба– који сам написала уз фотографију, уствари био тачан схватила сам увече пролазећи крај истог стабла.

Снега више није било, воћка је била поново слободна, али цветови више нису били онако црвени. Њихови ожиљци сведочили су о невољи која их је тог јутра задесила. Рањена воћка пркосила је хладноћи и ветру, али питала сам се, гледајући је пажљиво, хоће ли бити рода ове године.

Да ли је овај неочекивани снег пресудио, уништио шансу да се црвени цветови претворе у укусне плодове?! Да ли је заиста живот само једна велика борба с неизвесним исходом?!

Подсети ме ово малено стабло, баш уочи несрећне годишњице, на нас… потомке, преживеле, али још више на све невине жртве монструозне творевине назване Независна Држава Хрватска. 10.априла 2021. навршиће се тачно 80 година од кад је мрачни, тешки, претешки снег пао на наше гране.

Питам се јесу ли воћке биле процветале тог априла 1941. Јесу ли наши преци гледали у небо, јесу ли страховали од мраза и снега? Да ли су били свесни страшне пресуде која им је тог дана изречена? Да ли су знали да ће је исписати својом крвљу и муком? Верујем да су осећали, да су наслућивали зло које им се прикрадало, али човек се увек нада. Верује да ће га невоља мимоићи, да ће пожњети посејано жито, да ће се сладити плодовима с воћке коју је изненадио снег…

Није било тако!!! Уместо жетве дочекали су Покољ!

Остале су непокошене ливаде, необране шљиве, усталасано класје које је запамтило крв и јауке…“Снег“ који је тог давног априла пао и данас нам савија гране. Ломи нас и не да да се усправимо. Ми, потомци жртава НДХ, носимо знак, крст који се преноси с генерације на генерацију, али жиг утиснут на српску кожу као да не боли читаво српско „биће“. Kао да смо га, као народ, заборавили, потиснули, прекрили наслагама опраштања.

И док данас неки у Подгорици певају усташке песме, у Загребу планирају да пред законом као неприхватљиве „изједначе“ усташке и четничке симболе и поздраве, за суботу (10.април) се у Београду најављују „еколошке буне“, протести фриленсера, антиваксера…

Рећи ћете да су то важне теме, да прошлост треба оставити иза себе, да се мора гледати у будућност. Слажем се, али боли ме…Боли ме што ни ми, који носимо крст и који се сећамо, немамо где да положимо венац, оставимо цвет, упалимо свећу.

Боли ме што смо, као народ, заборавили оно што нас је готово сломило. Црвено цвеће на оној воћки подсетило ме је на невино проливену крв, на децу која нису дочекала младост, на „Дару“ око које се више не ломе копља…На заборав који је понекад тежи од априлског снега!

И питам се хоћемо ли га икад стрести с наших грана и винути се ка небу, слободни, загрљени и сједињени!!!

Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

(Напомена: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 09. априла 2021. године)