Ђурђица Драгаш: Амстердам у Београду

Зашто нас више боле туђе него властите ране или каква је разлика између „Мајиног“ и „Дариног“ народа.

Синоћ је у београдском позоришту “Атеље 212” одржана премијера представе Амстердам. Данима је најављивана и истицано је да је реч о „првом извођењу тог комада на српско-хрватском говорном подручју“ као и првом „извођењу текста реномиране израелске ауторке Маје Арад Јасур на овим просторима“.

Рекло би се да Београд, као и обично, предњачи!!!

Уз ограду да представу нисам још одгледала па зато не могу ни да улазим у њене детаље, размишљам ипак, од тренутка кад сам прочитала о чему се у њој ради, о томе како би била примљена у београдској и „регионалној“ јавности да је само један детаљ другачији, односно да је  главна  јунакиња Српкиња, а не Јеврејка.
За оне који нису имали прилику да прочитају о чему се ради, ево кратког објашњења, преузетог из београдских медија.

„У центру збивања је главна јунакиња, израелска виолинисткиња која станује у Амстердаму и у поодмаклој је трудноћи. Једног дана мистериозни рачун за гас датиран још од 1944. године стиже на њену адресу на наплату. Овај догађај покреће низ узнемирујућих осећања и питања колективног идентитета, осећања изопштености, отуђености, неприлагођености. Ауторка комада сучељава трауматично наслеђе из прошлости са ситуацијама из садашњости креирајући специфичан нови контекст у коме се одвија радња.

Покрећући питања одговорности, сећања, идентитетске нестабилности, сентимента и трауме, ауторка вешто креира специфичан драмски предложак за игру који у формалном смислу кореспондира са савременим праксама драмског писма.“

Дакле, схватили сте какве би то  муке могле да муче ову младу Јеврејку.

80 година и неколико генерација које су се у међувремену рађале, стасавале и умирале, нису избрисали и излечили трауме које је Јеврејски народ доживео у Другом светском рату. Једна млада жена, у потпуно другачијем свету и окружењу, преживљава их изнова. Можда би то могло да изненади некога ко у породичној и колективној  историји не бележи такво страдање, али нас, Србе не би смело.

И заиста, могло би се закључити да то потврђује и чињеница да се комад „на српско-хрватском говорном подручју“ први пут изводи баш у Београду. Осетљива је београдска и српска  публика на  те теме, отворена и спремна да ожали, разуме и подржи сваку жртву, осуди свако страдање и пружи утеху.

Спремна је да то пружи свакоме осим  сопственом народу!!!

Замислите само комад у којем би радња била потпуно иста, али би, уместо Јеврејке, у главној улози била Српкиња, а место на којем би се „суочавала са духовима прошлости“ не би био  Амстердам већ Загреб.

Аха, шта мислите о томе?!

Питала сам то јуче,  јасно и гласно, моје колеге на послу. Гледали су ме у чуду, не верујући шта ми је пало на памет. Нико није изустио ни реч. Питала сам ипак поново како би на београдску публику деловао мало другачији, али суштински исти заплет. Заплет у којем би, уместо овог „заосталог“ амстердамског рачуна за гас, на адресу једног несрећне породице из Лике стигао позив за војску. Позив у којем пише име њиховог сина кога су,  као дете од четири године, заклале усташе. Плава коверта коју с чућењем гледа њихов мали син, дечак који носи име убијеног брата. Да ли би то било занимљиво, потресно, отрежњујуће?!

Нисам добила одговор, ал’ није ми био ни потребан. Знам га и без речи, без објашњења. Није то тема која би се добро „провела“ у београдској чаршији. Превише је наша, превише је мала, превише је оптужујућа!!!

Прича о Српкињи која у Загребу  „преиспитује прошлост, размишља о губицима и траумама, о  одговорности и наслеђу“ могла би да се уврсти у један други жанр…научну фантастику, а вероватно би и тад била осуђена на пропаст и изложена салвама критика. Она друга могућност, прича о породици која је само једна од хиљада страдалих у НДХ, била би превише „сељачка“, приземна, хушкачка.

Питали би се критичари зашто сад „потезати“ те теме кад има много „страшнијих и занимљивијих“ у ближој прошлости. Питали би се зашто кварити односе са комшијама, зашто уопште помињати нешто чега се више нико и не сећа.

Одговорила бих им – е баш зато – ал’ не верујем да ћу икада и имати прилику за то.

И тако… док се у Атељеу 212 игра представа Амстердам и публика промишља о мрачним темама из туђе  прошлости,  само пар улица даље, испред зграде Владе Србије, шачица људи узалуд тражи да сами себи признамо да је над нама почињен геноцид.

Вероватно публици Амстердама ни на крај памети неће пасти, кад равнодушни прођу крај њих, да само  траже да Скупштина Србије усвоји Резолуцију о усташком геноциду почињеном над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ!

И додала бих на крају још један важан детаљ.

За комад Амстердам, ауторка је добила престижну награду за драмски текст Theatertreffen’s Stückemarkt prize у Берлину 2018. године.

Мислите о томе!!!

Од истог аутора:

КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ