Zbog svoje umetničke profesije, decenijama sam krstario po svetu i dotakao sve njegove krajnje tačke: Japan, Novi Zeland, Čile, Aljaska, Vankuver… I svuda sam sretao „naše”, koje smo godinama pogrešno zvali „Srbi u rasejanju” (a nisu samo Srbi), a sada smo došli na umereniji izraz – naša dijaspora.
Ta dijaspora broji oko pet miliona ljudi, a to je bar koliko dve trećine onih koji su ostali u matici. I uvek sam koristio priliku da uspostavim kontakt s dijasporom, da tim ljudima pomognem u projektima, da ih podržim u velikim planovima, ali i da ih saslušam u njihovim „jadikovkama”. A one se svode na zanemarivanje dijaspore, na nedovoljno angažovanje države oko dijaspore, do skromne državne podrške u raznim projektima, a posebno – u ukidanju nekadašnjeg ministarstva za dijasporu.
Sećam se kada je to ministarstvo postojalo i bilo vrlo aktivno, radilo je u lepoj zgradi na uglu Vasine i Zmaj Jovine (sada je tu ispostava za saradnju sa Rusima i Kinezima koju vodi Toma Nikolić), a ministarstvo za dijasporu čak je pomno pratilo rezultate naših vrhunskih naučnika – pripadnika dijaspore i nagrađivalo ih na prigodnim svečanostima. I sve to bilo je veoma ozbiljno, primereno trenutku i stimulativno za dijasporu – koja je rasla.
I tako, naša dijaspora u svetu raste, mi ukidamo ministarstvo za toliki svet i uspostavljamo neki „odsek za dijasporu” pri Ministarstvu inostranih poslova. Neprimereno situaciji, a naša dijaspora, koja nas hrani milionima donacija, to nije zaslužila. Zaslužila je i ministarstvo, a i konzule pri ambasadama, koji će se dominantno brinuti o našim ljudima u svetu.
Sticajem okolnosti, već šest meseci očekujemo formiranje nove vlade. Možda još nije kasno da se preispitaju sve okolnosti i da se sve vrati na staro – jer se pokazalo da je bilo dobro. Zašto smo to, uopšte, gasili, a da novo nismo stvorili? A pet miliona ljudi nije malo. To je više nego što imaju Hrvatska i Crna Gora zajedno.
Profesor Nikola Rackov
Izvor: Politika