Dijalog i molitva potrebni radi istine

RAZGOVOR SA NjEGOVIM PREOSVEŠTENSTVOM EPISKOPOM GORNjOKARLOVAČKIM G. GERASIMOM

Razgovarala Slavica Lazić

Bilo bi neophodno radi boljitka dva naroda, radi istine, sesti za sto i otpočeti dijalog i utvrditi svu istinu – da se prestane sa manipulacijama istorijskih događaja i brojem pobijenih. U takav jedan dijalog svakako bi trebalo uključiti i predstavnike crkve.

Episkop Gerasim je završio Bogosloviju u Manastiru Krka i Moskovsku Duhovnu akademiju. Zamonašio se u trećem razredu Bogoslovije, a 1998. godine postaje iguman Manastira Krke, gde je uspeo da okupi mlado bratstvo. Za Episkopa je hirotonisan 2004. godine i tokom ovih teških godina za naš narod i Crkvu, zalagao se za obnovu manastira, Bogoslovije u kojoj je predavao, i za duhovno sabranje srpskog naroda. Poznat je po svojim jasnim stavovima da se o srpskim stratištima u bezdanima kraških jama na području Velebita ne sme više ćutati, da se žrtve usmrćene na najstrašniji način rukom umobolnih ustaških koljača moraju opojati i prebrojati, a da je uslov uspostavljanja međusobnih odnosa poštovanja i poverenja srpskog i hrvatskog naroda i naših Crkava revizija istoriografskih podataka vezanih za period Drugog svetskog rata i rata iz 1991. godine – koji se bitno razlikuju.

Istorija Eparhije gornjokarlovačke, koja danas obuhvata Liku, Baniju, Kordun, Gorski Kotar, hrvatsko primorje, dve parohije u Istri i Marindol u Sloveniji, burna je, u meri u kojoj su bili dramatični istorijski događaji koji su pratili naseljavanje Srba na ove prostore još od XV veka, do današnjih dana. Šta je presudno za današnji duhovni i socijalni život Srba u ovim prostorima, i u kom pravcu se kreće?

– Naši vernici se najčešće susreću sa povratničkim problemima, obnovom svojih domova i pronalaskom zaposlenja. Nadamo se da će ulaskom Hrvatske u Evropsku uniju doći doći do ekonomskog razvoja i poboljšanja uslova za život. Bez zaposlenja ljudi ljudi teško opstaju, trude se da kroz stočarstvo i poljoprivredu obezbede koliko toliko normalnu egzistenciju. Mi se kao Crkva trudimo da ih duhovno rukovodimo, da budu verni svojoj Pravoslavnoj veri i Crkvi. Kada bi Crkvi bila vraćena njena imovina, mi bi u mnogome mogli i materijalno da im pomognemo u opstanku na njihovim ognjištima. Ali se na to negde odavno računalo i mislilo pa se odugovlači i politizira sa povratkom crkvene svojine. U ovih 7 godina od kako sam ja na čelu Episkopije gornjokarlovačke, Crkvi nije vraćena ni jedna njena nekretnina. Zasigurno postoji mogućnost da se jednim potezom pera vrate pojedine nekretnine – zašto se ne vraćaju, možemo samo da nagađamo. Obraćali smo se uredima, predsednika Srbije, Borisa Tadića i predsednika Hrvatske, Ive Josipovića, nismo dobili nikakav odgovor.

Hrvatski arhivi i muzeji poseduju znatnu i značajnu arhivsku građu Srpske Pravoslavne Crkve, koja je otuđena, u izvesnoj meri i uništena tokom postojanja NDH (1941-1945). Ono što nisu ustaše uništile, komunistički režim posle Drugog svetskog rata nikada nije vratio Crkvi, a poznato je da se deo fondova i zbirki nalazi i u Arhivu Kaptola u Zagrebu. Najbogatija građa gornjokarlovačke Eparhije nastala od 1619. do 1941. godine još uvek je u Hrvatskom državnom arhivu! Šta ovi podaci govore o nam? Ima li nade da Vam arhivska građa bude vraćena?

– Ovi podaci, o nama pravoslavnim Srbima govore da mi u granicama današnje države Hrvatske nismo od juče i da na ovim prostorima živimo duže vekova. Episkopija gornjokarlovačka je osnovana pre 320 godina, njena istorija je duga i puna burnih događaja. Najdramatičniji događaji u istoriji naše Episkopije su nasilno pokrštavanje i unijaćenje pravoslavnih Srba u žumberačkom kraju u vreme Vladike Danila Jakšića, kome je bilo zabranjeno posećivati žumberački kraj radi lakšeg unijaćenja tamošnjih pravoslavnih žitelja. Da su žumberčani bili Srbi i pravoslavci, govore podaci da među njima i danas ima onih koji slave krsnu slavu, istina, sad već pomalo na nepravoslavni način, ali ipak se sećaju djedovske.

Drugi dramatični događaji, koji su doveli do toga da danas nemamo vernika su ratovi. Drugi svetski rat je odveo stotine hiljada života pravoslavnih Srba, mnogi objekti su porušeni, i danas ih obnavljamo, i razne druge nevolje su usledile u toku, i nakon rata. Rat iz 1991. godine je u potpunosti očistio Srbe sa dve trećine hrvatske teritorije. Bez ikakve nade smo da će se ti ljudi ikada vratiti na svoja ognjišta. Stogodišnji plan za čišćenje teritorije od nepoćudnih elemenata je završen.

Arhiv Episkopije gornjokarlovačke nije vraćen, nažalost nema ni naznaka da bi mogao biti vraćen. Dobio sam podatak da je država Srbija vratila više od 3000 matičnih knjiga Rimokatoličke crkve, beogradskoj nadbiskupiji. Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi u Hrvatskoj nisu vraćene matične knjige iako su, po našim saznanjima, drugim verskim zajednicama vraćene.

Dali ste svoj blagoslov i preporuku vernima da izađu na nedavno održan popis stanovništva, čime čuvaju svoj verski, kulturni i nacionalni identitet. Tom prilikom zabeleženi su brojni problemi nezakonitog brisanja Srba iz evidencije prebivališta – samo u Virovitici 850 Srba je “izbrisano”. Da li su rešeni ovi slučajevi, šta nam možete reći o stanju na terenu?

– Pisali smo obraćanja, pozive i preporuke Srbima da se ne plaše izjasniti da su Srbi Pravoslavne vere – to im je zagarantovano Ustavno pravo ove države i zbog toga ne mogu biti diskriminisani. Svedoci smo i toga da još uvek ima i onih, i to ne mali broj koji bi da Srbima uskrate pravo da se slobodno izjasne ko su i kom narodu i veri pripadaju. Takav pokušaj (radovao bih se da je samo pokušaj) diskriminacije nigde u Evropi nije zabeležen osim u Hrvatskoj. S obzirom na to da je rat završen pre 20 godina, život Srba u Hrvatskoj se nije primetno poboljšao.

Bogoslovija Sveta Tri Jerarha u Manastiru Krka obnovljena je pre 10 godina. Kakve duhovne plodove nosi, kakav je interes za upis učenika?

– Bogoslovija u Manastiru Krka je jedina srpska škola u Hrvatskoj i hvala Bogu ona nosi dobre duhovne plodove za Crkvu i narod za naših 5 episkopija. Decu koja su u toj školi vaspitavana i školovana mi rukopolažemo za sveštenike i odgovorno tvrdim da su oni primereni i vrlo radni sveštenici.

Interesovanje za upis u Bogosloviju među našom decom je još uvek veliko, žao mi je što nismo u mogućnosti da ih sve primimo da uče bogoslovlje. Ponosan sam da Srbi žele da uče teologiju i da se spremaju da budu pastiri.

Koji su razlozi da SPC u Rijeci ne učestvuje u “Svetskoj molitvenoj osmini za jedinstvo kršćana”, koji su preduslovi potrebni da bi se smanjile razlike koje nas dele i razvio duh i atmosfera u kojima je dijalog ne samo moguć, nego i neophodan?

– Nismo protiv dijaloga na nivou Pravoslavne Crkve i Rimokatoličke Crkve, to je misija naše svete Crkve da sve koji su otpali od jedinstva Pravoslavne Crkve privede pokajanju i jedinstvu. Molitve dolaze na kraju (kao finiš) posle uspešnog dijaloga za jedinstvo – ne može ići obrnutim redom, prvo molitve, a zatim dijalog. Uostalom, u našim bogosluženjima se molimo za “sjedinjenje svih”. Ne želimo da budemo ukrasno perje u vreme molitvenih osmina, a kada to prođe uskraćuje nam se osnovno pravo da kažemo ko smo i kako verujemo, želimo da budemo ravnopravni i kada se molimo i onda kada nam treba vratiti oduzetu imovinu i omogućiti da slobodno pohađamo pravoslavnu veronauku.

U Vašoj knjizi “Nekanonsko pravoslavlje – raskoli i sekte” obuhvatili ste savremene i raskolničke organizacije. Posebno mesto pripada tzv. “hrvatskoj pravoslavnoj crkvi”,  i sličnim udruženjima građana koji prisvajaju lažni identitet. O tome ste pisali u otvorenom pismu predsednici Vlade Republike Hrvatske Jadranki Kosor. Koliko su štetna i uznemirujuća ovakva događanja među vernicima srpske zajednice u Hrvatskoj?

– O genocidnoj tvorevini kao što je “hpc” ne treba trošiti vreme i pridodavati značaj, dovoljno je otvoriti njihovu web stranicu i razumeti o čemu se tu ustvari radi. Za nas je bitnije da vidimo da je Hrvatska kao demokratka i evropski orjentisana zemlja osudila takvu pojavu, koja oživljava naci-fašističku ideologiju i da jasno i nedvosmisleno osudi pokretačke ustaške tvorevine.

U kojoj je meri visok stepen tihe diskriminacije preostalog pravoslavnog srpskog naroda u Hrvatskoj posle egzodusa, da li se ovaj problem negira kao postojeći, da li rimokatoličko sveštenstvo, kao najbrojnije, čini dovoljno da se menja svest Hrvata po ovom osetljivom pitanju?

– Diskriminacija još uvek postoji čak se i ne prikriva. Poznate su reči sekretara Komisije za odnose sa verskim zajednicama: “Ne možete vi, (SPC), da se poredite sa Katoličkom crkvom” – (Franjo Dubrović, tajnik Komisije za odnose sa verskim zajednicama). Ništa bolje nije ni sa našim narodom koji nailazi na razne vidove diskriminacije i omalovažavanja. Nažalost nemamo kome da se žalimo, jer svaka žalba završi samo na tome. Predstavnici Srba u političkim strukturama države su zaokupljeni svojim ličnim karijerama i sopstvenim interesima te nisu u stanju da se za bilo koga drugog brinu.

Hramovi u Otočcu, Saborni hram Svetog Nikolaja, Riječki pravoslavni hram su na meti vandala. Koliko ovi postupci zastrašuju verni narod?

– Pojedini naši vernici koji su ostali u Hrvatskoj za vreme rata preživeli su strašne torture od svojih komšija Hrvata. U gradu Karlovcu je dosta takvih koji su preživeli maltretiranja, premlaćivanja, čak izvođenja i na streljanje. Iz tog razloga se napadi na objekte Srpske Crkve itekako odražavaju na naše vernike. Ljudi su zastrašeni, a država malo čini da se ljudi oslobode toga straha i da se osećaju sigurnim i ravnopravnim građanima ove zemlje.

Sinod SPC je uputio protestnu notu Vatikanu, izražavajući nezadovoljstvo zbog hodočašća i poklonjenja pape Benedikta XVI grobu kardinala blaženog Alojzija Stepinca. Šta konkretno znači ova nota, imajući u vidu da su amnestirani katolički sveštenici, i sam Stepinac, za zlodela u ustaškoj NDH, u čijoj je vladi bio vojni vikar?

– Naša Crkva je uputila protestnu notu kako bi skrenula pažnju da neke istorijske činjenice oko ličnosti Alojzija Stepinca nisu do kraja razjašnjene i da ne treba dodatno opterećivati ionako opterećen dijalog za povratak onih koji su izašli iz krila i otpali od pravoslavne crkve. Jasno je da na putu jedinstva Pravoslavne Crkve i Rimokatoličke Crkve stoje mnoge prepreke. Jedna od tih prepreka je i proglašenje za blažene Alojzija Stepinca, Ivana Merca, pape Pija XII, pape Vojtile i drugih spornih kanonizacija u Rimokatoličkoj Crkvi.

Eparhija gornjokarlovačka je prepuna jama i stratišta iz Drugog svetskog rata, u kojima je na najbrutalniji način, nezabeležen u novijoj svetskoj istoriji umoreno stotine hiljada pravoslavnih Srba, Jevreja i Roma, samo zato što su druge vere i nacije. Jesmo li učinili dovoljno da im obeležimo mesta stradanja i da ih se sećamo po imenu i prezimenu, kako bismo izbegli da se ovakvi zločini opet ne ponove?

– Nismo učinili dovoljno ni da obeležimo, a kamoli da popišemo sva imena onih koji su stradali u nekom od stratišta, kojih je Episkopija gornjokarlovačka prepuna. U bivšoj zajedničkoj državi nije se smelo učiniti ništa radi bratstva i jedinstva, tek potkraj 80-tih, kada se nazirao pad komunizma, počelo se sa odlaskom na mesta stradanja. Očekujemo da se ove godine, najdalje do Sajma knjiga, u saradnji sa Udruženjem građana “Jadovno 1941” izdamo “Atlas ustaškog genocida” na kome će biti obeleženi svi logori, jame i druga stratišta Srba, Jevreja i drugih žrtava. Početkom 90-tih godina, tadašnja hrvatska vlast je pokušala uklanjanjem spomenika i obilježja na jamama, kao što je bilo sa spomenikom na Jadovnom, da ponovo zatre svaki trag ustaških zločina. Danas pokušavamo, zajedno sa “Udruženjem potomaka i poštovalaca žrtava komleksa ustaških logora Jadovno 1941” da takva mesta i druga, gde su postradali nedužni ljudi otmemo zaboravu i obnovimo sećanje na njih i njihov krsni put i stradanje.

Pri Eparhiji ste osnovani Odbor za obeležavanje i negovanje sećanja na žrtve kompleksa ustaških logora Jadovno 1941. godine. Jadovinskim Novomučenicima služiće se parastos svake godine 24. juna na Dan sećanja. Ove godine će u Banjaluci biti održana i Prva međunarodna konferencija o Jadovnu. Da li smo zakasnili da svedočimo o ovom genocidu?

– Nije kasno ako iskreno želimo da se sećamo dana kada su postradali naši djedovi, oci, majke, deca, braća i sestre. Već sam napomenuo – u Jugoslaviji se nije smelo govoriti i dugo vremena je pokušavano da se prikrije ili sasvim umanji zločin kakav se dogodio na Jadovnom. U pitanju je preko 40 hiljada ubijenih u nekoliko jama. Ko je taj koji sme da dozvoli da se takvo mesto zaboravi i dan kada su Bogolika bića pobijena kao da su zveri? U jamama Jadovna bačena su dva episkopa i 73 pravoslavna sveštenika, većinom iz Episkopije gornjokarlovačke. Moj prethodnik episkop Sava Trlajić svoj zemaljski život je završio u jami sa svojim prezviterima. Dok postojimo moramo pamtiti takav strašan zločin.

Predsednik republike Srbije je sa majkom posetio najveće stratište Srba u Lici, Šaranovu jamu u logoru Jadovno. Da li je ovo podstrek da se na najvišem nivou pokrene pitanje odgovornosti Hrvatske za genocid i pitanje odštete preživelim logorašima i porodicama žrtava?

– Na ovo pitanje bi mogao i znao odgovoriti predsednik Tadić. Ono što bi ja želeo da kažem je da oba predsednika i Srbije i Hrvatske, bez upliva politike nikada ne smeju zaboraviti mesta kao što su Jasenovac i Jadovno.

Da li su se stekli uslovi da se na osnovu međusobnih odnosa poštovanja i poverenja naša dva naroda, istorigrafski i hrišćanski otvori dijalog o svim nepoznanicama proteklih decenija?

– Bilo bi neophodno radi boljitka dva naroda, radi istine sesti za sto i otpočeti dijalog i utvrditi svu istinu – da se prestane sa manipulacijama istorijskih događaja i brojem pobijenih. U takav jedan dijalog svakako bi trebalo uključiti i predstavnike Crkve.

Izvor: PRAVOSLAVLjE