Полемика око канонизације надбискупа Алојзија Степинца траје подуже, а ових дана је актуелизована поводом откривања споменика у Хрватској и идеје да би и у Београду, покрај будућег споменика Дијани Будисављевић, требало подићи и Степинчев. Разлог: учествовао је у спасавању на хиљаде српске деце из логора НДХ.
После ћутања дугог седам деценија, појавило се неколико књига о Дијани, а прва је настала из пера моје маленкости („Свет књиге”, Београд, 2013). Издавач је, за две године, понудио и издања на енглеском и немачком, а Друштво есперантиста Београда је књигу превело и на есперанто. Један од кључних извора био ми је Дијанин дневник који је, све време своје акције, уредно водила. Овога пута ћу предочити оно што је Диана у дневнику записала о Степинцу приликом два сусрета с надбискупом током трајања акције спасавања деце. При првом сусрету (1. децембар 1941) записала је:
„Мој први пријем код надбискупа др Степинца. И тамо је резултат разговора био потпуно негативан. Надбискуп ми је рекао да нема никаквог утицаја на владу, тамо ништа не може измолити. Спреман је заузети се за ствар, али унапред зна да не може ништа постићи.”
Пола године касније (26. маја 1942), Диана успева да испослује другу аудијенцију код надбискупа, а ево како ју је описала:
„Надбискуп је веома суздржан. Не жели се заинтересовати. Каже да нема никаквог утицаја на владу. Испричао ми је да је због стана једне Жидовке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи да остане у стану, а сад је, упркос томе, желе из стана избацити. Кажем да сам дошла тражити да спасе један народ, а он ми прича о некаквом стану.”
Директор Степинчевог „Каритаса” Стјепан Думић сведочио је, 16. октобра 1945, у Одељењу заштите народа: „Надбискуп је имао 110 крава музара, али партизанска деца (она коју је Диана избавила из логора – прим. Б. Л.) нису добила ни капи млека. Загреб је пун каноничких курија. Ниједан каноник, па ни сам надбискуп, нису уступили ниједну просторију за децу. Због тога су смештена у надбискупов врт за палме.”
Додајмо, на крају, шта су известила двојица представника НДХ у Ватикану, Никола Рушиновић и Ервин Лобковиц. Први извештава да је Степинац у Ватикану изјавио да је могао превести 400.000 Срба у католичанство, али је успео да преведе само сто хиљада „пошто је православни елеменат толико заостао да не зна ни за најбитнија начела свете вере”. Лобковиц извештава да је, при посети папи у мају 1943. године, Степинац врло позитивно известио о НДХ, али је „неке ствари, с којима се он иначе никако не слаже – прећутао, само да створи о НДХ што бољи утисак”.
Бошко Ломовић, Горњи Милановац
Извор: ПОЛИТИКА
Везане вијести:
Отворена изложба „Дијанина деца“ у Дому Војске
Диана Будисављевић: Пред носом режиму, за хиљаде живота …
Матаушић: Истина о спашавању српске дјеце крила се у …
Потресан апел логорашице из „Јасеновца“: Све су ми побили, бар ми брата нађите
One Response
Šta bi mi mogli drugo saznati o Stepincu i Dijani, osim onoga što su Titoisti prečistili. Svi ti izvori koje ste naveli su nepouzdani. Ko je onda Dijani otvorio vrata logora, ko je toliko bio uticajan. Priča treba biti potpuna , a ne polovična.